Plutanje.

Milica Koloski
Objavljeno 25.10.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Nedelja, 18. oktobar 2020. godine

pokret/inercija

Sebi dajem oduška, kažem: primiri se za sada. Živeti se može i sutra. Za sada se odmori. I niko nije vešt u samoukopu kao ja – dok sa popustljivom bolećivošću otpisujem dan, već slutim da ću prevazići granicu samougađanja i uploviti u prostore mržnje. To ne mari – svet se konačno kreće mojim tempom. Neće biti previše susreta, previše komešanja, ljudi neće mnogo govoriti, neće me ošamućivati zbrka. Promoliću nos naposletku, kao s Nojeve barke. Zavitlaću telo kao čamac.

To će biti tada, a za sada je ovo u redu. Plutanje. Potcenjena veština koju nije lako savladati: ko se batrga u strahu lako potone, dok jaka struja za čas odvuče nestrpljivca. Treba imati blagost oblaka, pa se vezati, pogledom, iz mulja, i lebdeti u istovetnom stilu.

Ipak, iako se najbolje snalazim u nedelanju, sutrašnjica od mene očekuje izvesne odluke, kretanja, čvrstu ruku. To bi se prošle godine lakše podnosilo. Uostalom, prošle godine je moj život izgledao mnogo drugačije. Sada me je gotovo pola godine nepokreta privilo na sebe, te se, kad pomislim na izbore kojih se valja latiti, malo mrštim i katkad uzdahnem. Nešto poput: dobro sad to. Ali ne sada. Neka čeka na sutra. I nastavljam da plutam, a misli nisu misli već slike. Kad sklopim oči gotovo da vidim međuprostor u kome svi ovakvi dani leže, pa, sa stalnom strepnjom, koja me već mesecima, a možda i oduvek, prati, pitam se hoće li me konačno, po odbrojavanju, neko ili nešto pitati gde su.

Ponedeljak, 19. oktobar 2020. godine

vidljivo/neprisutno

Najpre: moram da napravim fotografiju sebe, dakle, da iznesem sopstveno lice. Ta će fotografija biti prvo vidljivo po rastvaranju korica, radoznali će sa naročitom pažnjom tumačiti promene koje opažaju na mom liku. Lik i ja, s druge strane, svoju ljubavomržnju približavamo otuđenju: nekada danima ne zagledam u ogledalo, čak se malo i plašeći naglih ili kobnih promena.

Grad se ljubičasto stuštio, nedostaje mu slatkasti ukus oktobra. U trenutnim šupljinama se predviđa novogradnja. Pokušavam da verujem da ću mrzeti njen lik, ali predosećam da se na sve navikavam sa većom ili manjom ravnodušnošću. Kao i na svet sada, kao što se svet na sebe navikao. U budućnosti će se, uz opis sadašnjice, prilagati fotografije i crteži ovako opremljenih ljudi. Dok čekam, pokušavam da sagledam višestrukost obuhvaćenog pogledom: pod prisutnom okolicom naziru se prizori negdašnjeg; kad pomislim na pomenutu budućnost, obuzima me poluprijatna jeza. Pokušavam, takođe, da se ne prisetim čežnje – nje se možda zauvek odričem. Izrađenom slikom nisam naročito zadovoljna: kosa mi je silna, kao ono mrtvilo koje progovara. Izraz lica dobro poznat: vrlo ozbiljan, a blago uplašen.

Na mestu suvozača: naslanjam palcem i kažiprstom obuhvaćenu sliku na prozor i pratim ovu verziju sebe: nema me, ali eto – stapam se sa gradom na pokretnoj traci.

Utorak, 20. oktobar 2020. godine

mogućnosti/želje

Neću da želim stvari, uvek ispadam budala.

Recimo, jutros, upis. Ali planovi za budućnost neka pričekaju! Uostalom, i ljudi sa planovima su budale. Tačno je da se za sada suzdržavam od bilo kakvih većih želja ili odluka (premda se kao životna tema uvek pomalja Please, please, please, let me get what I want).

Pogled mi se stropoštava niz kej, u prljavobelim figurama kao da prepoznajem sebe, i čini mi se, na časak, da se strahovanja možda i neće obistiniti. Svet se, ipak, kreće po svaku cenu. I možda mogu da poželim da se ništa od trenutnog ne nastavi. Npr: želim da sedim za stolom, u dimu. Želim da čeprkam po periodici u Univerzitetskoj, da se naslanjam opet o sto, da nosim čarape, da izvlačim papire iz torbe: trapavo. Da mi ispadaju šnale. Da prislonim stopalo o stub, da privijam knjige na grudi. Želim da sednem pod vrbu i prekrstim noge. Želim da prilepim dlan na prozor autobusa. Želim da imam stan i terasu, da stavim noge na stolicu i gledam u prazno. Želim da živim na malom splavu samo da bih mogla da tu sednem, a noge potopim u Tamiš.

Kasnije, kod kuće, u oktobarskom svetlu, stavljam jesenje ruže u staklene čaše, što je vrlo budalasto i prihvatljivo lepo.

Zaboravila sam da napomenem da sve vreme želim da čitam i pišem, u čemu napredujem koliko i u splavoposedništvu. Nekad, kad sam dobre volje, razmišljam u stihovima. Sada baš i ne umem da ih se setim.

Sreda, 21. oktobar 2020. godine

stvarnost/fikcija

Mladi ljudi vole apokalipsu. Pitajte ih, svi su ludi za distopijom. Ima nečeg u potpunom poništenju svega poznatog, dakle, drastičnoj negaciji doživljenog, što je oslobađajuće i afirmišuće. Mi smo se veoma, veoma dugo odmarali, nogom na nozi, u različitim lokalima i u različitim pozicijama, pod upornim pokrovom dima i ustajalog vazduha, blago bolešljivi, a retko ambiciozni, osećajući više nego izvesni izostanak granične situacije u našim sudbinama. Činilo nam se, barem meni, da je trenutna, mirnodopska priroda svetskog odrona glavni krivac za neostvarenje celovitosti ličnosti. Šta god da se sada dogodilo, poništilo je taj izgovor. Ako je vreme čekalo na nas, nismo dorasli vremenu. I ako je ono došlo i po mene, ja se od njega sklanjam – namesto ljubljene fikcije o sopstvenom junaštvu, trošim sve vreme na tuđe, izuzetno škrte, narative.

Ukratko: konačna verzija pomračenja sveta za sada izneverava sva očekivanja – još jedan u nizu dana u kolevci-kovčegu.

Četvrtak, 22. oktobar 2020. godine

iznutra/spolja

Pre mnogo godina sam strepela od trenutka koji prethodi ulaženju u vodu. U plavetnom zaglušenju odjeka, komešanja potopljenog sveta i blagih talasa, slutila sam dodir hladnoće i vlage – činilo mi se da ću u susretu sa tom čudnom, ljigavom površinom umreti na mestu. Sada se snebivam pre ulaska u autobus. Ljutim se i na trotoar, a pre ulaska na predavanje zadržavam dah. Sve me to strašno podseća na bazen, kao da uranjanjem u svet hrlim u neminovnu smrt.

Potom, neizostavno, po privikavanju na vodu, sve biva u redu, čak i prijatno. I već osećam da nije bilo pametno niti zdravo toliko dugo ne progovarati gotovo ni sa kim, na šta se sve češće i upornije primoravam. A više nemam volje ni snage za strahovanja, kako se nadam: ako se zabrinem iz više različitih razloga, više neću znati zbog čega se tačno bojim i neću moći da se vežem za jedan sudbonosni trenutak. Pored toga, prisećam se onoga što je silnije i divnije od svega što bi na svetu moglo postojati i čime bi se iko mogao baviti, te se, snebivljivo, usuđujem da porazmislim o novim idejama ili projektima. Želim da u svoju i tuđu sveopštu bezvoljnost unesem malo pokretačke sile, a isuviše često zaboravljam na to.

U povratku se divim prostorima. Kako samo volim da verujem u to da su nekada ovuda plutale ribe veličine kamiona. Uostalom, to bi i morala biti istina, još sam kao dete, davno, toliko puta sanjala morsko dno na poznatom tlu.

Petak, 23. oktobar 2020. godine

strah/stvaranje

Nelagoda mi se prelije u krvotok iz ružnih snova. Ja sam gotovo neurastenik, pokušavam da sopstvenu anksioznost pretočim u stvaralačku snagu. To mi za sada ne uspeva u potpunosti, premda mi i duševni mir retko godi. Sada je aktuelno samo hodanje na žici, s jednog kraja debla na drugi kraj, gledanje kroz prozor.

Strahovanje počinje obično oko podneva, tada vredi skrenuti sebi pažnju na bilo šta drugo. Znam da se zavaravam misleći da ću, po završetku jedne strepnje konačno živeti u skladu sa svetom – strah i ja idemo pod ruku, i u izostanku jednog, lako ću posegnuti za drugim. Vrč katarze je ispražnjen, a gomilanje briga se zahuktava. Znam da se stvaranje suprotstavlja ovom poretku, zato se zatrpavam pokušajima: prelaskom u čisti verbalizam ili fikciju, čovek se lišava sopstva, patnja u vezi sa sopstvom izostaje, sa patnjom nestaje i strah od smrti, itd.

A ipak, odeljenje od sopstva mi nikako ne ide od ruke – jer se, ipak, sve tako uporno baš mene tiče. Jedan tip naslova ignorišem, drugi me malo naljute, pa kratkotrajno gunđam, ali i na to zaboravim. Na sve se može navići, izuzev na odsustvo straha. Produktivnost se meri osmišljavanjem novih prepreka.

Subota, 24. oktobar 2020. godine

namera/slučaj

Jedna od najneprijatnijih mogućnosti: postojanje u tragičnom kontekstu. Hibridno je kao urbani mit pred ogledalom, ne izgovaraj mu ime triput. I ne ogledaj se previše.

Plašim se usuda, čini mi se da ga osećam za vratom i da će se jednom pokazati preda mnom, a tada se svakako nigde neću odvoziti sunčevim kolima. Znaće da sam dvojako izazivala svet: najpre cinizmom, onda ravnodušnošću. Jer, šta god da činim slutim moguće rasplete, i mislim: ovaj će se ishod preliti na sve što se do sada zbivalo i natopiti ga svojim mirisom. Uguraće me u tragiku. Svakodnevica, međutim, nema razumevanja za takvu problematiku: ponovo na predavanju, nogu pred nogu. Opet mi se pred noge baca nužnost izbora. Sve u službi namere: ponovo moram da razmišljam o temama za buduće radove, hronološkom toku zbivanja i sopstvenoj učinkovitosti, a da slutnju fatuma ostavim sa strane.

Poput mnogih ljubitelja proze očekujem makar privid cikličnog (ili ma kakvog) zatvaranja verbalnog putovanja. Začudo, ja upravljam ovim tokom, a slučaj odlučuje da danas za mene toga nema – još neko vreme ću morati da plutam. Možda i uvek. Svako oslanjanje na slučaj je plutanje, verujem da će me uvaljivanje u njegov tok osloboditi bilo kakvih odgovornosti. Slučaj je i oblikovao ove reči tako da iza sebe ne kriju isuviše promišljanja. Ali upravo me namera nagoni da, pomalo kao u biblijskoj sedmodnevnoj paradigmi, stvaralačkom težnjom završavam ovaj tekst – a to je, makar na nižoj lestvici stvaranja, jedan od načina da se reči pretoče u delanje. I možda je ovo malo delanje odgovor na iščekivanje epiloga.

Autorka je studentkinja književnosti. To je, za sada, sve

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)