Bez zelenog bicikla

Natalija Stojanović
Objavljeno 18.10.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 11. oktobar 2020. godine

Od jutra mi je samo jedna misao u glavi. Kako i ne bi, dobar deo dana sam posvetila baš njoj. Dok sam dugo ležala nakon što sam se probudila (ipak je nedelja) o njoj maštam i više puta pomislim kako je krajnje vreme da se latim posla. Paprika i njeno čišćenje za ajvar. U mojoj porodici je to velika stvar i svi smo tu da poveći broj sati posvetimo samo spremanju ajvara i ljutice. Neko bi pomislio da je 600 dinara mnogo za teglu ali veruj mi da se svakog puta dok je čistim zapitam da li je onaj koji prodaje ajvar lud ili je samo superentuzijastični promoter gurmanluka. Sreća pa nas nema malo i uz razgovor koji neretko zaista podseća na scenirane situacije iz filmskih komedija, sve uspevamo da završimo pre zalaska sunca. To mi ostavlja dovoljno vremena da nahranim Daču, izvedem ga u kratku šetnju u kojoj zaključim da definitivno nekada pojede puža (sa sve kućicom) i pridružim se drugarima u gađanju jesenjih tikvi lukom i strelama na Margiti. Ovo mi zvuči baš idilično, ne znam odakle se pojavio ovaj ničim izazvan osećaj ali i tada je bilo baš lepo sa zalaskom sunca i pticama kojih je večeras bilo neuobičajeno mnogo. Završavam dan razmišljajući o tome da li ću ikada praviti ajvar kada budem živela sama, da li će od ovog Gornjeg grada ostati išta što će me podsećati na to kako je divno detinjstvo bilo u delu grada koji je ličio na selo, a sada liči na fuziju trećerazrednih nasumično raspoređenih zgrada koje rađaju automobile i uz to imaju loše puteve i kako li će on danas zaspati.

Ponedeljak, 12. oktobar 2020. godine

Prvi dan na četvrtoj godini fakulteta koji traje šest godina, dubok uzdah. Danas sam išla da se prijavim u grupe, a nastava za moju grupu kreće tek sledeće nedelje. Nisam bila uzbuđena već samo nervozna, a oblaci i kiša koja pada skoro čitavog dana nisu mnogo pomogli da se raspoloženje popravi. Na fakultetu haotično kao i u svakoj instituciji u ovo doba pandemije. Sa prijateljima komentarišem nelogičnosti u ovom čitavom nesretnom sistemu kome je samo još ovo falilo. Više puta se hvatam za glavu (a onda me još i grize savest zbog preporučenih mera) i pitam se zašto su se trudili da išta urade kada su napravili samo pometnju i zbrku. Srećom razgovori sa kolegama mi vraćaju nadu u sopstveni razum koji često pomislim da sam izgubila i na tome im hvala. Gomila nelogičnih poteza zbog ljubavi je možda pilo vodu u osnovnoj školi ali se mnogo plašim da ovolika i ovakva gomila ne nelogičnih poteza, već potpuno besmislenih poteza koji ničemu ne doprinose, nije mogla da nastane iz nečeg plemenitog. Pitam se da li su me roditelji osposobili za život u ovakvom sistemu i zašto nisam odbrusila gospodinu koji sa kondukterkom komentariše kako su „pederi” u autobusu i kako nose bele čarape. Možda zato što se ne treba raspravljati sa starijima, možda zato što mi je i samoj jasno da ništa ne bih promenila, u svakom slučaju do kraja dana sam se pitala kakve tačno veze imaju te bele čarape sa bilo čim? Šta li je radio celog dana danas?

Utorak, 13. oktobar 2020. godine

Jedan od onih dana kada se ništa posebno ne desi ali sam ipak zahvalna na nedeljnom miru koji me je dočekao u utorak. Dan kada imam vremena da dugo šetam sa Dačom i posvetim mu se više nego obično. Stvarno je divno jedno stvorenje, često mislim kako je usamljen. Njegov vlasnik je sada u Londonu i otišao je tamo u isto vreme kada je i moja najbolja prijateljica otišla u Njujork. Nekada volim da me ponese misao o sudbini i tome kako postoji plan za Daču i mene da ovo zajedno preguramo. Nije mi ona prva drugarica koja je otišla odavde ali mi je njen odlazak baš teško pao. Šta je tu je, naši veliki planovi se neće ispuniti bez velikih odricanja. Iako imamo specifičan odnos uspele smo da jedna drugoj budemo podrška, često sam se uz nju preispitivala naglas, a i iskreno jedna mi je od retkih prijatelja ženskog pola i to izgleda nije mala stvar. Volim da mislim kako će je pratiti dobar vetar i da će se njen trud isplatiti. Sreća pa me u preteranom razmišljanju prekidaju drugari sa kojima idem u kupovinu poklona i završavam dan držeći se za stomak od smeha u toku partije una, baš veliki carevi. Dok sam mazila Sokolu, a zatim i Cileta podsetila sam se da „sve će biti onako kako razmišljam i kako zamišljam”, zahvalila im što su ljubimci za poželeti ih i poželela sam mu da možda i on nekada ima nekoga kao što ja imam njih.

Sreda, 14. oktobar 2020. godine

Iiiidemo, napokon malo sunca! Znam da je jesen ali postanem neraspoložena kada sunce zamene oblaci i kiša. Napokon mogu da dreždim napolju i vozim bicikl umesto da sedim kod kuće i svesno zaobilazim beskrajna preispitivanja sa kojima sam se dovela u koštac od poruke koja me je probudila. Po suvom vremenu preskakanje kratera u užem centru grada sa Dačom je nešto lakše nego inače i uspeli smo da stignemo do keja i uhvatimo malo mira i sunca. Izložba u Staroj kapetaniji je podigla veliku prašinu. Iznenađena sam reakcijom javnosti na nekolicinu radova sa izložbe „Imali su oko sebe taj neki sjaj”, ali upad i uništavanje galerije kao i postavke me je skroz pomerilo. Da li se za ovo krive mediji, društvo ili pojedinci? Od ovih gore reakcije još uvek nema i ne znam da li da je očekujem uopšte, a ako i stigne šta li će to, majko mila, biti? Popodne je rezervisano za pravljenje društva drugaru u Beogradu, odnosno vožnju za vreme špica i udovoljavanju nepcima. Zaključili smo kako je hrana lek za dušu i da bi češće trebalo da se „lečimo”. Nakon toliko vremena u automobilu i prepunog stomaka postala sam lenja, čak me je i sestra napustila, tako da Cile i ja uveče uživamo same i mirisnim štapićima pokušavamo da oteramo loše misli. Hajde sredo, prođi brže i odnesi sa sobom ovaj loš osećaj nazeblosti i nemira i daj više taj četvrtak. Kada li je on bio bolestan poslednji put?

Četvrtak, 15. oktobar 2020. godine

Stigla prehlada. Za dobro jutro čaj, maramice, kapi za nos i Cile. Gledam kroz prozor i mislim kako ne propuštam mnogo, da se ne lažemo ionako bih želela da spavam celog dana ali sada imam i opravdanje. Poduža lista filmova odavno skinutih čekala je dugo na ovaj momenat. Čekala sam ga i ja, baš dugo nisam bila bolesna, a isto tako i dugo nisam pogledala neki baš dobar film. Misleći na to šta da odgledam danas, prepuštam se čarima interneta u cilju spoznaje adekvatnog materijala. Pre toga nešto mnogo bitnije mi zaokupljuje misli i kao što sam očekivala (odnosno čega sam se plašila), stiglo nam je saopštenje i to ni manje ni više nego od Ministarstva kulture i informisanja. Bolje da ništa nisu objavili. Ali su odlučili da ipak iskažu svoj stav te su objavili tekst u kome kažu da ne vole nasilnike ali čekajte da naglasimo da ne volimo ni baš ove umetnike pominjući patologiju, devijaciju svesti, užasavajući pojedini radovi, „podzemlje” ljudskog duha – naravno ovim opisujući umetnike koji su izlagali. Bljak. Zamisli imaš odgovornost ali i mogućnosti da nekada nešto promeniš i ti uprskaš, ne jednom, ne dva puta, nego recimo svaki put kada bilo šta uradiš. Kultura i informisanje, bukvalno ne znam šta nam je na zavidnijem nivou, a tek njima. Pokušavam da se ne nerviram i Dača mi u tome malo pomaže. Blagoslovene bile životinje. Od filma naravno ništa, zaspala sam pre nego što se završio. Da li je odgledao neke dobre serije skoro?

Petak, 16. oktobar 2020. godine

Već mi je teško da ležim ovoliko. Brzo razvijam rutine koje su mi dosadne, a ne mogu reći da sam fan kuvanja sedamnaestog čaja tog dana. Jednostavno rutine nisu za mene i u to sam sada sigurna. Dolazi vikend i hvata me neizdrž. Inače mnogo više vremena provodim sa društvom u raznim aktivnostima i neaktinostima i to mi malo nedostaje. Šetanje Dače nije dovoljno ako se odmaram ceo dan pa sam sebi dozvolila da prošetam i Sokolu. Vikendi su uglavnom zabavni čak i sa skraćenim vremenom rada kafića. Samo eto i vremenske prilike su takve da nekada sedenje u parku nije opcija kojoj bi svi pozavideli. Ja sam bila zadovoljna, provela sam nešto vremena sa jednim od najboljih prijatelja, naravno na distanci za svaki slučaj, i potajno sam bila ljubomorna što on ima planove za kasnije. Na putu ka kući sam razmišljala da li da ipak eskiviram sopstvenu prehladu ali ne, Natalija, odmori se malo, ništa nećeš propustiti. Petak je i kiša i dalje pada i sigurno će biti boljih prilika. Ukratko, ponovo sam zaspala pre kraja filma. Ne mogu da se setim da li je ikada zaspao u toku filma.

Subota 17. oktobar 2020. godine

Dobro, sada postaje mnogo teže naći nešto pozitivno dok si bolestan. Preslušavanje muzike i pregledavanje fotografija iznova i iznova pomažu da vreme brže prođe. U nekoliko navrata napravim pauzu i odem u dvorište da posmatram kaktuse. Ima nešto posebno lepo u tome da gajiš biljke koje uglavnom sporo rastu, a inače sam sama po prirodi zvrk i nemam mira, sve radim brzo i ishitreno. Imam ih baš mnogo i svakog od ovih dana pomislim kako je krajnje vreme da ih premestim u potkrovlje gde će prezimiti. Ali ne, to neću uraditi ni danas, možda sutra. Sa Dačom i sestrom idem u kratku šetnju po kiši i usput ulazim u raspravu sa ljudima koji ruše kuću pored Dačine. Zakačili su bagerom drvo koje su srušili i pravili se da se ništa nije desilo. Na moje povike bagerista nije reagovao, a pošto su uništili i zadnji deo zida dvorišta mogla sam lako da im pristupim i pitam ih šta su zaboga to uradili. Kažu bilo je trulo. Pitam odakle im pravo, nije na parceli koju rade, ostao je i ogroman deo grane u dvorištu. Jedan jedini izgleda „nadzornik radova” kaže da mu je žao i da može da je iznese. Kažem ne hvala i nerviram se narednih pola sata zbog njihove bezobzirnosti. Trulo drvo je dalo plod ove godine. Subotnji ručak nije ništa posebno dok je nos zapušen. Valjda će sutra biti bolje ipak će biti nedelja. Možda se napokon i čujemo.

Autorka teksta je strastvena ljubiteljka životinja i fotografije, koja je u ovoj nedelji uspela da prospe jedan čaj i pokida slušalice

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Bez zelenog bicikla

  1. Avatar

    Dobrila

    18 oktobra, 2020

    Duboki naklon, sjana devojko!

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)