Dolce vita u doba kovida

Dijana Samardžić
Objavljeno 30.08.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 23. avgusta 2020. godine

Poslednji dan mog godišnjeg odmora. Koristim prepodne da se konačno raspakujem, odložim stvari za plažu i vratim kofere na svoje mesto.

Krajem februara ove godine Covid-19 je uhvatio Italiju na prepad, niko nije bio spreman na to šta sve pandemija ovih razmera donosi. Međutim, nakon inicijalnog šoka, posle par meseci gvozdene discipline, možda ne baš tako karakteristične za Italijane, stekli su se opet izuzetno bezbedni uslovi za svakodnevni život. Igrom slučaja, ispostavilo se da sam baš ove godine uspela da akumuliram i previše godišnjeg odmora koji sam bila u obavezi da potrošim, tako da uz sve neophodne mere predostrožnosti usudila sam se na par nedelja putovanja. Ako me je pandemija nečemu naučila to je da vreme koje nam je dato na ovoj Zemlji ne uzimamo zdravo za gotovo, jer se stvarno nikad ne zna šta nam sutra donosi. Ako smo u mogućnosti da radimo stvari koje volimo, koje želimo, o kojima smo sanjali, koje nas ispunjavaju i čine srećnim bolje je ne odlagati, svakako u skladu sa sopstvenim mogućnostima.

Ove nedelje ostajem sama u stanu, pošto je dečko van Italije u poseti familiji. Prija mi tišina nedeljnog popodneva koje koristim da se odmorim, prekopiram slike sa letovanja, čujem sa mamom i tatom da im kažem da sam stigla i da čujem kako su proslavili tatin jučerašnji rođendan.

Posle izuzetno sparnog dana, veče sluti na kišu koja dolazi kao poručena.

Ponedeljak, 24. avgust 2020. godine

Ponedeljak počinje radno. Taj prvi ponedeljak posle dužeg odmora je uvek pomalo težak, ali činjenica da danas radim od kuće svakako pomaže situaciji. U 9h imam virtuelni sastanak sa šefom gde analiziramo presek trenutnog stanja i dogovaramo generalni plan akcije. Od kako radim u bioemedicinskoj industriji, pipete, epruvete i ćelijske kulture koje su činile svakodnevni deo mog akademskog života, zamenila sam izveštajima o prodaji, marketing strategijama i godišnjim budžetima u sektoru imuno-onkologije.

Dane svog doktorata pamtim kao jedan od najlepših perioda u životu, u sjajnoj laboratoriji sa još sjajnijim ljudima iz celog sveta. Međutim, koliko god akademsko naučno-istraživački rad bio kreativan i zabavan, ujedno je i izvor izuzetne životne nestabilnosti. Kao i svuda u svetu tako i u Italiji nauka predstavlja crnu rupu svakog nacionalnog budžeta, nešto u šta država baš i nije spremna toliko rado da ulaže. Naučnicima se nude kratkoročni, niskoplaćeni, nestabilni ugovori, gde je mogućnost akademskog napredovanja u karijeri izuzetno politizovana i gde tvoja naučna dostignuća nisu baš uvek garancija uspeha. Žene su posebno pogođene ovom situacijom jer u akademiji majčinstvo i trudničko odsustvo nisu bas najbolje regulisani, dovodeći do situacije da se žene od karijere ili odriču majčinstva ili pak opredeljuju na manje zahtevne pozicije, čineći da na pozicijama akademske moći uglavnom sede muškarci.

Živimo u vremenu kada nam je nauka potrebnija više nego ikad. Jedno nas nauka može spasiti of idiokratije, antivakcinaša, 5G teoretičara zavere, ideja o ozoniraju i ubrizgavanju varikine u krvotok kao uspešnoj metodi lečenja kovida. Čuvajmo naučnike i vratimo nauku na dobar glas.

Utorak, 25. avgust 2020. godine

Utorak je dan za majstore. Iako ovih dana svi mahom radimo od kuće, odlazim do kancelarije u Bolonji ponajviše da bih pokupila zimske gume za auto, koje treba da prebacim u autoservis u Padovi kasnije u toku dana.

Da mi je neko pre 15 godina rekao da ću se ja danas baviti majstorima za kola, menjanjem ulja, servisiranjem i zamenom guma, ne bih mu poverovala. Kada sam sa 19 godina polagala vožnju u Pančevu to je bilo jedno od najtraumatičnijih iskustava u životu. Kad sam tad dobila dozvlu, lepo sam je stavila u džep i od silnog straha bila sam ubeđena da više nikad neću sesti za volan. Međutim, zbog novog posla, život je hteo da opet počnem da vozim.

Od aprila 2018. zakon o konverziji srpski vozačkih dozvola u italijanske prestao je da važi (i još uvek ga nisu obnovili), tako da ako srpski građanin koji živi u Italiji želi da vozi mora da polaže sve ispočetka. O ne, moja najveća noćna mora! I tako ja šta ću, uči sad opet ispočetka delove automobila, znakove pored puta, saobraćajne propise, sagorevanje motore – i to sve na italijanskom! Na moju ludu sreću ali i vredan rad, uspela sam da položim testove i vožnju iz prve i mislim da ni na šta u životu nisam bila toliko ponosna kao na tu moju malu italijansku vozačku dozvolu. Moja mama se ljuti kad joj kažem da mi je draža od doktorske diplome, ali reč je o tome da sam ja ipak uspela da pobedim i prevaziđem jedan veliki strah.

Sreda, 26. avgust 2020. godine

Sreda je moj omiljeni dan u nedelji jer je sreda uveče rezervisana za Touch-Rugby trening. Touch-rugby je nenasilna verzija ragbija sa sličnim pravilima, ali bez fizičkih posledica koja se mahom oslanja na dobroj trkačkoj sposobnost učesnika i još boljoj timskoj taktici. Naš mešoviti internacionalni tim sastavljen od preko 15 različitih nacionalnosti nas čini jedinstvenim u Italiji. Od naših skromnih neformalnih početaka 2014. godine prešli smo dug put od nehajnog dobacivanja ragbi loptom u lokalnom parku do članstva u italijanskoj nacionalnoj ligi i našoj klasifikaciji u februaru ove godine na drugo mesto, pre nego što nas je korona blokirala na putu ka finalu i bitki za prvo mesto. Izuzetno se radujem večerašnjem treningu, prvom posle letnje pauze, jer nisam videla svoju ekipu skoro mesec dana i jedva čekam da čujem kako su proveli leto i šta ima novo, dok pijemo više nego zasluženo, sad već tradicionalno, hladno pivo posle treninga.

Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim za ostatak Italije ali u Padovi sportski tereni mahon pripadaju crkvi i parohiji. Uticaj crkve, barem u Padovi, vrlo je prisutan, s tim što je sâm religiozni momenat nekako stavljen u drugi plan i crkve su postale više kao referentna tačka za druženje, sport i muziku. Nešto kao pančevački Dom omladine, samo sa oltarom. Naš teren se nalazi u okviru crkve/parohije Santa Giustina u samom istorijskom centru grada, tako da dok smo na terenu imamo predivan pogled na jednu od najlepših arhitektonskih zdanja u ovim krajevima. Pored ragbija, u Santa Giustini igra se fudbal, košarka, održavaju se treninzi joge i aerobika, okupljaju se mladi izviđači, probe hora i održavaju se letnje škole engleskog jezika. Sve to pod budnim okom don Federika, našeg dobroćudnog sveštenika koji u slobodno vreme igra ragbi za Old Boys kategoriju i peva u heavy-metal bendu koji je glavna atrakcija na jesenjim vašarima koje organizuje crkva.

Četvrtak, 27. avgust 2020. godine

Pošto za vikend opet najavljuju kišu, odlučujemo da promenimo planove. Kako je poslednja nedelja avgusta još uvek zvanično sezona omora u Italiji i uglavnom svi nemamo previše posla, dogovaram se sa prijateljima da umesto u planiranu subotu, po završetku radnog vremena, skoknemo večeras do Venecije na aperitiv.

Jedan od razloga zašto toliko volim Padovu je ujedno i  njena strateška pozicija. More, planine, jezera i internacionalni aerodromi su na sat vremena kolima, dok je Venecija na 20 minuta vozom. Naizgled, Venecija može delovati kao neki hiperturistički Diznilend na vodi, međutim već posle par nedelja života u ovim krajevima, ubrzo se shvata da iza te prve komercijalne Venecije postoji i ta neka druga Venecija, skrivena i sačuvana samo za lokalce. Mi se večeras odlučujemo za takozvanu bakaro turu.

Bakari (ital. singular: bacaro) su male venecijanske boemske taverne koje su svoj naziv dobile po Bahusu, bogu vina. Bakaro uglavnom ima jedan drveni šank sa vitrinom iz koje se mogu naručiti različiti zalogajčići uglavnom morske hrane (takozvani cicchetti) – hlebić sa prženim lignjama, paštetom od bakalara, sardelicima i račićima ili ćufticama od ribe – i nekoliko tih zalogajčića se ona služe na drvenoj dasci po porciji. U bakaru se tradicionalno naručuje vino po čaši, takozvana ombra, međutim i bakari su se malo više iskomercijalizovali tako da se mogu naručiti sad i neka druga pića… Stolica u bakaru ima tek po koja jer je cilj da se stoji napolju, ispred lokala. Na taj način se stimuliše druženje i priča sa ljudima koje možda i ne poznaješ a našli su se tu na istom mestu kao i ti. Bakara ima pregršt po celom gradu i cilj je da se u toku večeri ide od jednog do drugog. Mi se opredeljujemo za našu standardnu turu. Savršena večera za jedno toplo letnje veče.

Petak, 28. avgust 2020. godine

Vraćam se kolima iz Verone iz posete klijentima i na radiju ide pesma Florence & The Machine – „South London Forever”. Pa kaže Florence – „And what if one day there is no such thing as snow?” Dok pored mene promiču suncem spaljena polja pokraj autoputa, ne mogu da se otrgnem utisku da šta ako jednog dana sneg stvarno prestane da postoji i da ćemo možda u budućnosti pričati svojoj deci o tom fenomenu kao o bajci za laku noć.

Uprkos dvogodišnjem štrajkovanju male Grete i rastu klimatskog pokreta, opet ništa nije učinjeno da se situacija popravi, dok Amazon, Australija i Kalifornija gore i tope se ledene kape. Godine 1704. Isak Njutn je predvideo da će doći do smaka sveta 2060. godine. Nadam se da nije bio u pravu, iako toj nadi ova 2020. godine i ne ide baš u prilog.

Moje pomalo sumorne misli prekida zvrndanje telefona. Počinju da pristižu poruke na našem grupnom četu. Petak je, kuda večeras? Vikend počinje!

Subota, 29. avgust 2020. godine

Pijačni dan subotom volim uvek, a posebno sad u periodu kasnog leta i rane jeseni jer to znači da počinje sezona šumskih perčuraka – lisičarki i vrganja, koje naprosto obožavam. Glavna pijaca u Padovi nalazi se u istorijskom centru grada, raširena na dva glavna trga – Pizza Delle Erbe i Piazza Della Frutta. Mesto na kom se zvuci, mirisi i ukusi prepliću i boje razlivaju. Jedna sjajna atmosfera! Javna tajna u Padovi je da pijaca subotom ujedno predstavlja i glavni gradski korzo. Mesto na kome sve dobrostojeće padovske gospođe, i one koje se tako osećaju, idu da se pokažu. Već od osam ujutru možemo ih videti sveže isfenirane, obučene po poslednjoj modi, sa najnovijim modelima Louis Vuitton, Prada ili Gucci tašnama i nezaobilaznim aksesoarom – kučićima džepne veličine uglavnom na povocu. Taj subotnji fenomen ide dotle da je postao i interna šala, toliko da ako se za neku priliku posebno doteram, dečko me uvek zeza u stilu „gde si se tako sredila, da nisi slučajno pošla na pijacu!”. Današnji lov na pečurke je uspešan, te kupujem dve vrećice sa idejom da pravim rižoto od lisičarki i vrganja za večeru.

Dečko se danas vraća sa puta. Svraćam na kratko kući, samo da ostavim istarsku malvaziju u frižider da se hladi i uz uspomene na minulo leto, krećem put aerodroma.

Autorka je naučnica koja u slobodno vreme voli da organizuje putovanja i izigrava turističkog vodiča svojoj porodici i prijateljima

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)