Nedelja, 14. mart 2021. godine
Tačno je 11 sati, 15 stepeni, a ispred mene Dunav. Nedelja po mojoj meri – mirna, tiha, božanstvena. U glavi mi se celo jutro vrti misao Mike Antića: Raspi brige i strahove na prozore kao jorgane. I diši… Ni ne slutiš koliko si zapravo srećan. Tek tako. Jer te ima. Jer imaš još jedno novo proleće.
Svaki put kada pobegnem u divljinu osetim da zaista jedino priroda ima smisla. Kada pod krošnjom trešnje mogu mirna da posmatram dan, ne žureći nikuda i ne radeći ništa opterećujuće. Ako hoćemo da preživimo ovaj ludi ritam koji nas melje i haos koji nas okružuje, moramo da imamo svoje oaze u kojima zastanemo i resetujemo se. Podsetimo se šta je važno i ko je vredan naše pažnje i posvećenosti. Pa taj mir i spokoj pokušamo da zadržimo što duže, do narednog resetovanja.
Na povratku u grad počela je kiša. Verujem da kiša (voda) čisti i naše unutrašnje taloge, ne samo ove spoljašnje i na neki novi način joj se radujem.
Ulazim u kuću, koju sam prethodni dan dobro pospremila, na brzinu umesim carsku pitu za večeru i dovršavam pravljenje sirupa od maline i ogrozda započet, po dobrom starom receptu, prethodnog dana u isto vreme. Shvatam da živim nedelju kakvu želim a ne kakva mi se nameće – u vazi su lale, na stolu sveće, omiljeni film i zdrav umor (onaj od koga se najslađe spava).
Ponedeljak, 15. mart 2021. godine
Kišni ponedeljak.
Za mene je bitno da nije ozloglašeni ponedeljak, namenjen pričanju o tome kako ga ne volim. Dugo sam se trudila da mi prvi dan u nedelji započne na način koji ja odaberem i radeći stvari koje želim. Kako radim u muzičkoj školi, na mestu korepetitora, imam mogućnost da sama kreiram svoj raspored, i već nekoliko godina ponedeljak ostavljam za omiljeni, neradni dan.
Ustajem oko 8 sati, pijem kafu (domaću, gorku) i za to vreme ne progovaram (takav je ritual). Potom radim sedmominutni trening, koji praktikujem već dugi niz godina, tuširanje, doručak i trk po lap-top koji sam ostavila na popravci. Tako se radujem preuzimanju.
Pre nego što pođem pozovem da proverim da li je sređen, na šta dobijam odgovor da nije, i da će potrajati još dva, tri sata. Shvatam da je to nešto na čemu radim u ovom poglavlju života – razumevanje da ne mogu da kontrolišem život. Prihvatam informaciju (zbog koje bi se nekada ranije možda i iznervirala) i to vreme odlučujem da iskoristim za vežbanje. Kako smo mi pijanisti od najranijih nogu naučeni disciplini, vežbanje je svakodnevni deo mog života, bez obzira na praznik, umor, okolnosti i zamke uma.
Sreća je (naročito u danu koji ne ide po planu) imati dobre prijatelje te ovakav kišni dan osunčati kafom sa drugaricama, i pregršt tema koje se nameću jedna drugoj kao i rešenjima do kojih zajedno dolazimo. Ispunjena ih ispraćam iz svog doma nakon čega saznajem za tu groznu vest o požaru u Staklari. Ne znam plaše li me više te situacije ili panika koja za tako kratko vreme zavlada među ljudima.
Heroji dana svakako ostaju tih nekoliko ljudi koji su se večeras borili sa vatrom. Zbog njih mirna ležem u krevet vidno pospana i umorna, zahvalna na svemu što imam i samom životu. Koliko smo čuvani, a da to mnogo puta i ne primetimo.
Utorak, 16. mart 2021. godine
Iako ne idem na posao, budim se dosta rano, nešto posle 7. S obzirom na čvrst san prethodne noći odlučujem da odmah ustanem i iskoristim jutro. Uz kafu i jutarnju tišinu pada mi na pamet da fejsbuk aplikaciju potpuno izbrišem sa telefona i koristim je samo na laptopu, koji sada nesmetano mogu da koristim. Tako i biva. Jako me raduje ta odluka.
Dugo već razmišljam i komentarišem sa prijateljima koliko je ta aplikacija izgubila na kvalitetu i kako se sada postavljaju sadržaji koji meni nimalo ne koriste niti mi prijaju. A kako smo svi (nesvesno) skloni skrolanju i traženju nekog zanimljivog sadržaja, shvatam da na društvenim mrežama provedem više vremena nego što bih to želela.
Nakon obaveza po kući sedam za instrument da se posvetim svakodnevnom vežbanju i prvo što stavljam ispred sebe je Bahov koral Ich ruf zu dir, Herr Jesu Christ (Pozivam te gospode Isuse Hriste). To je samo jedan iz čitave zbirke korala koje je napisao nemački kompozitor, čembalista i orguljaš Johan Sebastijan Bah, i to još 1732. godine, a i dan danas, tri veka kasnije ta muzika zvuči veličanstveno i vanzemaljski. Takva intelektualna dubina, tehničko savršenstvo i umetnička lepota je nenadmašiva. Dugo nakon sviranja ovakvih dela ostanem pod utiskom i okupana spokojem i mirom.
Veče rešavam da provedem uz dobru knjigu, ovoga puta meni poznatu Muzikofiliju, Olivera Saksa (psihijatar, profesor neurologije) koju čitam već treći put. Sjajna knjiga koja govori o neraskidivoj vezi muzike i mozga i povezuje razne bolesti i ozdravljenja sa muzikom (epilepsiju i muziku, slepilo i muziku, amneziju i muziku, itd), a ja sam trenutno na poglavlju koje se zove Kinetička melodija: Parkinsonova bolest i muzikoterapija.
Knjiga je za preporuku.
Sreda, 17. mart 2021. godine
Obožavam jutra, a naročito ovakva osunčana jutra, zbog te čiste i nove energije sa kojom se budim. Jutarnju kafu ispijam u miru a jedina koja remeti tišinu je mačka Živka, sa svojim jutarnjem istrčavanjem.
Danas imam mnogo toga da obavim. Sreća je jedina što se zbog trenutne situacije svaka ta obaveza odvija u mom domu, u mojoj radnoj sobi i raduje me što čak i u ovim uslovima dan uspeva da mi bude lep i ispunjen.
Posle višečasovne probe sa mojim dragim kolegom klarinetistom, osećam umor ali i ispunjenost jer smo na kratko otišli u neki drugi svet interpretirajući neke sjajne, davno zapisane kompozicije. Ti momenti su za mene dragoceni jer me potpuno izmeste iz ovog u neki drugi univerzum.
Pred spavanje sam napravila „krug” po gradu. Kiša je pala i sada je vazduh znatno prohodniji. Pomislila sam na zahvalnost, zahvalnost za to što šetam, zdrava i ispunjena. U ime svih onih koji to sada ne mogu.
Četvrtak, 18. mart 2021. godine
Četvrtak je za mene radni dan u školi. Kada radite ono što volite, zapravo ne radite nijedan jedini dan u životu. Kako su nas opet prebacili na online nastavu pravim plan šta ću danas i kojim redosledom da snimam i prosleđujem đacima na vežbanje.
Bacivši pogled kroz prozor pomislim kako je sreća da nisam imala mnogo potreba za izlaženjem jer sve podseća na neku kasnu jesen – tmurno je, kišovito i hladno.
Pauze u sviranju koristim da skuvam ručak, što me jako opušta. Kuvanje obožavam još od malih nogu i svaki put kada bi me neko upitao čime bi se bavila da nisam pijanistkinja, ja bih kao iz topa odgovorila: profesionalna kuvarica! Kakav poziv – toliko mirisa, ukusa, tolika čula koja se tu bude… neverovatno.
Pri raspoređivanju nota i odvajanju onih koje sam snimila od onih koje tek trebaju da dođu na red, pada mi na pamet koliko mi je čak dobro došla online nastava sada, makar na nekoliko dana da se distanciram od svih vesti i priča o koroni. Poslednjih dana sam jedva čekala da napuštam gužve kako ne bih slušala o situaciji u zemlji i svetu. Ovako, kada sa svima (osim sa najužim krugom ljudi) komuniciram online mnogo je lakše, opuštenije i rasterećenije.
Petak, 19. mart 2021. godine
Podigla sam roletne da izvidim situaciju sa vremenom i ugledala siv dan, tmuran ali miran.
Dok sam kuvala kafu, napolju je već padao sneg a nešto kasnije zasijalo je i sunce. Izgleda da se i vreme zbunilo – ne zna ni gde je ni šta treba da radi.
U inat svim uslovima za preležati dan i gledati filmove, rešavam da odmah sednem za klavir. Spremila sam sebi ceđene citruse sa par kapi ulja četiri lopova (koji je virus ubica), i prionula na rad.
Nakon nekoliko snimljenih komada, uzimam pauzu. Vruća, gorka kafa u ovom mirnom danu upotpunjuje vreme za predah. I mamina pita sa sirom.
Toliko poziva i poruka u danu na koje „mora” da se odgovori. Mnogo puta poželim da nemamo telefone (mada me uplaši ona popularna „pazi šta želiš možda ti se i ostvari”) jer mi se čini da bi život bio rasterećeniji. Ovako svakom treba savet, pomoć, podrška a nekad jednostavno nisam kapacitet za to. Zato me sve više raduje opcija režima rada u avionu.
Velika šolja čaja, toplo vuneno ćebe koje mi je baba saštrikala i filmski maraton je jedino što ovo jesenje martovsko veče može da izvuče.
Subota, 20. mart 2021. godine
Kasnije sam se probudila ovog jutra – tako je telo htelo i neka ga. Uz jutarnju kafu i tišinu trening je sastavni deo ovog buđenja.
Da li mi se jutros treniralo – nije, da li sam zbog toga odustala od treninga – nisam. Kako sad već znam da će mi um predstaviti sve moguće zamke, trudim se da razmišljam o cilju. Usput razmišljam i o tome koliko sam puta za ovih 25 godina sviranja mogla da odustanem od vežbanja klavira pod raznim izgovorima ali mi je fokus uvek bio na rezultatu koji dolazi sa vežbanjem.
Do probe imam još neko vreme, taman da uglancam kuću, u čemu neizmerno uživam. Palim sveću koja će zgrejati moje omiljeno eterično ulje, muziku pojačavam, ovog puta to je klavirski koncert Roberta Šumana, u izvođenju Marte Argerič. Kakva muzika! Kakvo prostranstvo i širina! Ovo sunčano jutro ne može biti savršenije, čini mi se.
Sa probe se vraćam pešice, polako, da osetim svaki korak i da upijem nešto sunčeve svetlosti koja mi je tako potrebna. Imam vremena samo za ručak i kratak predah do narednog časa.
Polako se spušta mrak i uz čašu kuvanog vina, kao nepopravljivi introvert koji retko progovara pred masom, razmišljam o mom ovonedeljnom dnevniku i o svim strahovima i otporima koje sam imala a čiji je srž bio strah od nepoznatog. I preispitujem se (kao i uvek) da li ću zadovoljiti kriterijume i hoće li nekome uopšte biti zanimjivo sve što sam zapisala prethodnih dana.
Kako bih skrenula pažnju sa tih misli razmišljam o budućim trenucima potpune slobode kretanja, zdravlja i ponovnog zagrljaja sa Katjom, najvoljenijom bratanicom.
I u tom trenutku pada mi na pamet rečenica Brankice Damjanović:
Želje će se ispuniti, to nije sporno. Valja životom ispuniti i onaj prostor između želja. E to je blagostanje, mir i lepota postojanja.
U to ime ispijam još jedan gutljaj kuvanog vina, pojačavam Dajanu Krol na plejeru i pesmu So nice.
Autorka je zaljubljenik u muziku i prirodu, i zastupnik uživanja kao merne jedinice uspešnog života
