Život kao brzi voz

Miodrag Ristić
Objavljeno 25.03.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 18. mart 2018. godine

Moj život je kao brzi voz.

Poput onih kojih se seća još samo moja generacija, i oni nešto stariji. Izađeš tako u hodnik da popušiš cigaretu (tada smo svi pušili), a u susret tvom, nailazi drugi brzi voz. U trenutku dok se mimoilaze, uz zaglušujuću buku, pored tebe rafalno tutnje slike. Kratki, nejasni bljeskovi: „Ta-ta-ta-ta-ta…” Zatim još samo uznemirujući zvuk koji se gubi u daljini. A onda mrak…

U mom životu ti rafali koji šamaraju su beskonačni tabovi na spiskovima. Trik sam naučio od jednog od svojih životnih mentora, sredinom osamdesetih. List A4 papira saviješ na pola po užoj strani, i tako dobiš „listu za kupovinu” deset centimetara široku a trideset visoku. U zaglavlju piše: Things To Do. I to je sva mudrost.

Eh, da… Ima tu još jedna sitnica – sve te male, srednje i velike obaveze koje nabacaš na spisak za taj dan – trebalo bi i da uradiš. Zato nema smisla ispisati više od dve trećine papira. Ionako se dobar deo obaveza svakodnevno samo prepisuje sa jednog spiska na drugi. Paradoksalno, ali najveći deo vremena u životu trošimo na najmanje bitne stvari. Tek krajnjim naporom ponekad se dohvatimo i nečeg stvarno važnog. I to samo ako nam je stalno i dugo na samom vrhu planova. Zato je važno održati fokus.

Eto, čak i ovaj tekst koji sam obećao poznaniku iz mladosti, pišem sa danom zakašnjena. Već decenijama „vikend”, koji se u mom slučaju sastoji od subote popodne i nedelje, koristim da bih stigao da uradim sve ono za šta preko nedelje nemam snage, živaca, ili koncentracije. Juče je to bio dizajn nekih postera za jednu australijsku firmu. Ne toliko naporan zbog samog dizajna, koliko zbog komunikacije komplikovane vremenskom razlikom i dopisivanjem sa tri sagovornika istovremeno. Inače, pričam engleski malo bolje nego Tarzan, ali bez spel-čekera pišem gore od Čite.

Nekako sam uspeo da to završim paralelno sa nedeljnom nabavkom i ručkom, ćerkinom kupovinom košulje za matursko fotografisanje, i večernjom kafom kod Sanje i Saše. Nisam stigao da napravim prototip neke kutije za klijenta iz Osijeka, što je bila druga „koska” ostavljena za vikend. Znači uspešan sam 50 odsto? Hm, kako se uzme…

Mogao sam i ceo dan da provedem izležavajući se na kauču, uz daljinski upravljač.

Ponedeljak, 19. mart 2018. godine

Jedna od boljih hipsterskih parola poslednjih godina glasi: „Vi ne mrzite ponedeljak – vi mrzite kapitalizam.

Ja lično sam se probudio pre zvona, skuvao kafu, sredio se i sišao u firmu skoro dva sata pre zvaničnog početka radnog vremena. Ono „sišao u firmu” se odnosi na 18 stepenika koliko deli moj stan od moje kancelarije. Ja dakle, nemam ništa protiv ponedeljaka. Možda zato što sam „kapitalista”?

Možda i jesam, ali od neke traljave vrste. Za 26 godina nisam uspeo da postanem tajkun, a bilo je prilika. Firma je danas brojčano upola manja nego što je to bila pre desetak godina. Doduše, oni bitniji ekonomski parametri su znatno bolji, ali ne zvuče tako populistički brutalno.

Daleko od toga da sam Vilijem Moris, ipak bogu hvala, nisam ni heroj tranzicije. Volim o sebi da razmišljam kao o modernom zanatliji, Arts & Crafts na način 21. veka. Sviđa mi se sloboda da vreme ispunim kreativnim stvarima, i stvaranjem uopšte. Nije mi mrsko ni to što sam, zahvaljujući globalizaciji, izbegao direktnu zavisnost od lokalnih „šema”. Ali nemam iluzija da se to ne može svakog časa promeniti. U Srbiji je danas poželjno biti ispod radara, i imati rezervni par očiju na leđima. Kao i pre 20 godina. Veliki je to stres. Kad malo razmislim, ja zapravo takođe mrzim kapitalizam, bar ovu našu balkansko-hajdučko-partokratsku varijantu.

Ali zato mnogo volim svoj posao.

I ne pada teško da, kao na pokretnoj traci „sameljem dan”: završio postere za Australiju (uključujući i nabavku fotografije sa sve autorskim pravima), završio protitip kutije za Osijek, odvezao decu u školu, fotografisao model, poslao retuširane slike klijentu, pustio na digitalu zastavice Južne Koreje i još pet-šest sitnica, isporučio neki poslić u Beograd, vratio decu iz škole… I na kraju pročitao stotinak strana od Mišela Uelbeka

Samo još jednu stvar da ne ostavimo nedorečenom. Onu parolu sa početka teksta štampaju na majicama, i prodaju preko interneta. Masovno. Toliko o potrošačkom društvu i kapitalizmu…

Utorak, 20. mart 2018. godine

Dan je protutnjao kao i hiljade pre njega, ispunjen, skoro nabijen. Ali varljivi osećaj smisla bledi kad se čovek suoči sa praznim listom hartije. Zato je ovo pisanje dragoceno. Kada malo pročeprkamo po sebi vrlo brzo otkrijemo da naše telo nije jedina stvar koja stari. Naš um, ono što stanuje unutra, ono dragoceno „Mi” se takođe ruinira vremenom. Kao plesnjivi podrum zatrpan furdom, ili neka nevešto sklepana šupa.

Svaki posao je zamka, jer nas uljuljkuje osećajem važnosti. Kreativan posao je verovatno najopasniji. Kao što napisa Hagarti: „Cinik bi rekao da originalnost zavisi od opskurnosti vaših izvora.” Kad ostanemo sami sa svojim dnevnom rutinom, sve čemu možemo da se nadamo je stabilna, sigurna i dugoročna – atrofija.

I onda završimo u onome što se danas popularno naziva „balon”, u iluzornom egocentričnom svetu koji se samo prividno vrti oko nas. Potpuno nesvesni da nas to savremena civilizacija zapravo sistematski tuče kutlačom po glavi, gurajući nas dublje u lonac u kome se krčkamo. Ali postoji spas. Mislim da je Emil Zola izmislio taj trik: čitaš simultano nekoliko knjiga, a povremeno među njih ubaciš i neku koja nema nikakve veze sa tvojim standardnim poljem interesovanja. Ako ništa drugo – dobra fora u smislu „opskurnosti izvora”. Čini mi se da, za sada, deluje. A pisanje je još bolje, jer nas tera da FORMULIŠEMO svoje misli, osećanja, planove, štagod. Onaj jadni balon koji se već dopola ispuvao – najednom počinje da raste, treperi i sija. Sa malo sreće – na kraju će i da pukne!

I eto radosti!

Sreda, 21. mart 2018. godine

Današnji dan će biti paklen. Najgori scenario. Zapravo – najbolji scenario. Pucamo po šavovima od posla. A ja, umesto da budem prezadovoljan, razmišljam o tome kako ni danas neću stići da uradim ništa po pitanju našeg marketinga.

Osećate li ironiju?

Očigledno su te dve stari u vrlo tesnoj vezi. Koliko god se trudio da „iskočim iz svoje kože”, od te reči nikako ne mogu da pobegnem. MARKETING. Product, Price, Placement, Promotion… Čuvena „4P” marketing miksa, u međuvremenu su eksplodirala u 444 varijacije. Ili devijacije?

Ali nije to ono što me frustrira.

Frustrira me to što i posle 30 godina, i dalje živim u zemlji u kojoj jedino „P” koje vam zaista treba je – Poznanstvo. Valjamo se u blatu koje se stručno zove Crony, ili klijentelistički kapitalizam. To vam je ono kad samo treba da znate pravog baju, i svi problemi su vam rešeni:

”Kratak si za lovu, burazeru? Može beskamatno sa grejs periodom od nikad? A i za koji će ti moj? Daj jedan evro – i teraj. I pozdravi mi kumče…”

Ali taj rascep između svetova je zapravo mnogo dublji. Mislim da je sve počelo još sa otkupom društvenih stanova. Nešto što je suštinski bila mera socijalne zaštite, preko noći je pretvoreno u prvobitnu akumulaciju kapitala. Jednim potezom olovke korumpirano je čitavo društvo. Mi i dalje jašemo na tom istom populizmu, i dalje nam neki Vožd baca neke koske, mrvice i ogriske. Jedini problem je što smo u međuvremenu ogulili čak i boju sa kazana. Skoro da nema više ničega što se može ukrasti ili podeliti. Dešava se da čak i monopolistička javna preduzeća, koja em diktiraju sopstvene cene, em se još i budžetski sufinansiraju – padaju u stečaj !?! Svi živi i mrtvi dobitnici nobelove nagrade za ekonomiju gledaju se unezvereno, u čudu. Dakle, NEVERA!?!? Srušili smo same teorijske temelje globalnog ekonomskog poretka…

Mi smo bruka čak i za Crony kapitalizam, koji je bruka sam po sebi. Baviti se marketingom u ovakvom okruženju je pomalo kao biti ulični svirač ispred vrata filharmonije:

„Koji ti k…. čoveče radiš? Da l’ si ti normalan…”

Četvrtak, 22. mart 2018. godina

Prošao sam maločas kroz ćerkinu sobu, na prstima, da bih uključio termostat. Pored kreveta joj stoji otvoren Hagarti, koga sam joj juče vešto podmetnuo. Posle sam zavirio i kod sina. Za večeras sam dogovorio da idemo zajedno kod njegovog strica, da mu pokaže rad sa mernim instrumentima.

Uvek sam voleo da ih gledam kako spavaju. I rastu.

Odnos prosečnog pripadnika srednje klase prema potomstvu se danas može verno prikazati zamišljenim unutrašnjim monologom:

„Platili smo im dobre škole stranih jezika, od malih nogu im obezbedili računare i internet, guramo ih nekako kroz školu, spremamo lovu za kartu i vize… Pa da se izljubimo, i razilazimo.”

Baš ružna karikatura? A najviše boli što je istinita. Ovo društvo je bolesno, na umoru. Ne stremi nigde, ne teži ničem, a to se najbolje vidi baš u odnosu prema novom pokolenju.

Moja supruga se vratila sinoć sa roditeljskog sastanka, sa informacijom da 50 odsto ćerkinog razreda neće ići na matursko veče. Druga polovina ide u neki napucani „Hilton”, da jedno veče glume decu estradnih zvezda. I NIKO ne vidi u tome nikakav problem? Možda su u pravu, možda i treba da se navikavaju na surovu stvarnost od malih nogu. Koliko sutra jedni „pale preko”, a drugi će da zauvek šljakaju u nekoj pekari, kod Kineza, ili u second-hand šopu. U manje optimističkoj varijanti će da nose pelene i motaju auto kablove selotejpom. I još da se blamiraju za sendvič…

Ovo društvo slatko mljacka onu polako kuvanu žabu. To jest – jede samo sebe. Mi smo tako mekano zviznuli u zid realnosti, da arhitektama naših života treba odati iskreno priznanje. Kad smo se to probudili u svetu u kome su deca samo ček za socijalnu pomoć?

Kaže Ken Robinson da je školski sistem kakav mi danas imamo zapravo inertni recidiv iz vremena prve industrijske revolucije. Originalni cilj tog sistema je bilo masovno štancovanje jeftinih ljudskih „šrafova” za potrebe mašinerije koja je izgradila potrošačko društvo u prethodna dva veka. Onda nama takav sistem savršeno odgovara? Uostalom, šta mi imamo zajedničko sa svim tim dalekim srećnim zemljama u kojima aktivno i planski kod dece razvijaju inovativnost, kreaciju, slobodno mišljenje, društvenu odgovornost, i slične gluposti?

Ništa. Baš ništa.

Ako zanemarimo sve veću dijasporu.

Petak, 23. mart 2018. godine

Danas sam shvatio da je ovaj tekst propozicijama ograničen na samo 8000 karaktera, A NE REČI kako sam ja mislio. Što znači da ću iduća dva dana morati da provedem u brisanju i skraćivanju već napisanog. A i realno, ko bi u današnje vreme čitao toliki tekst sa samo jednom slikom? Možda bih mogao da napišem i reč-dve o kretenizaciji savremene kulture?

Ali to u nekom drugom tekstu 🙂 😉 – ovi emotikoni su vrlo izdašni u tom smislu, zar ne? Evo vam i jedan koji se plazi 😛

Subota, 24. mart 2018. godine

Obrisah većinu dobrih fora, prefinjenih stilskih ukrasa i bisera mudrosti, da bih se bar približno uklopio u zadati format. Sad mi sve zvuči nekako sumorno i patetično. I kako sad da vas u preostalih 128 karaktera (sa razmacima) nadahnem i inspirišem, napojim optimizmom i natankujem pozitivnom energijom?

Nema veze, snaćićete se već vi i sami. Sutra je novi dan…

Autor je član odbora Udruženja kreativne industrije PKS, a već 26 godina direktor i vlasnik štamparije Deto d.o.o. U nekim internet-balonima poznatiji je pod blogerskim pseudonimom Detozin.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)