Dan za danom, neopozivo

Gordana Gigov
Objavljeno 27.01.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Nedelja, 20. januar 2019. godine

Trebalo mi je oko tri minuta, možda tri i po da kažem DA. Tako razmišljam. Brzo. Ako vagaš onda nemoj, mi je omiljeno načelo.

Te evo počinjem, na Svetog Jovana. U mojoj kući miran dan. Retka nedelja da nisam na planini, a deca kod tate. Porodičan ručak, neko bi večerom nazvao. Uglavnom svako jede sa nogu ili u svojoj sobi tako da me ovo raduje. Samo da se ne posvađamo za stolom. Vrcav humor moje dece, na moj ili bakin račun. Prihvatam sve, da ne pokvarim trenutak.

Pakujem se za posao, od 20 h radim. Preuzimam smenu u Maloj kućnoj zajednici. Već odavno ne živim uobičajenim radnim vremenom. Na sreću već godinama radim ono što volim, tako da nemam osećaj da radim, više da živim svoje poslove. Poslednjih godinu dana sam u jednoj divnoj priči koja mi se desila neko bi rekao slučajno, a ja znam da je u pitanju sinhronicitet pa se ne čudim. Kad sam se zaljubila u planinarenje i kad je fokus sa prodaje u kojoj sam se tada nalazila počeo da opada, znala sam da mi treba nešto drugačije, mirno, svrsishodnije. I pojavljuje mi se objava: Udruženje „Na pola puta” koje se bavi pružanjem podrške osobama sa intelektualnim poteškoćama, traži saradnike. Radim kao asistent podrške mladim ljudima koji žive u tri stana u Pančevu. S obzirom na to da ne mogu da žive samostalno, mi asistenti se smenjujemo i živimo sa njima. Ispunio me je ovaj posao, smirio, uči me strpljenju. Ustvari učimo jedni od drugih. U stanu u kom ja pružam podršku žive četiri mlade žene koje sutra odlaze na Zlatibor. Dočekuju me radosne, pričljive, uzbuđene zbog putovanja koje ih čeka.

Ponedeljak, 21. januar 2019. godine

Ustajemo rano, pa sve po redu, polako, sve ćemo stići do polaska. Preuzima ih Slađa koja ih i vodi na sedam dana uživanja. A ja odlazim kući na sedam dana odmora, kao da je mesec šta sam isplanirala. Bar dva planinarenja (da ne dangubim). Protest u nedelju, ekološki, „Ne damo reke!”. Knjigu da završim, Divljina, Šeril Strejd o ženi koja je prepešačila 2000 km dugu Pacifičku krestu. Čitam je, uživam, preživljavam sa njom svaki kilometar, ne želim da završim. Vidim sebe u sličnom pohodu jer mi je jedan od snova Cammino de Santiago, oko 800 km pešačenja kroz Španiju. Znam da ću ga ostvariti.

Majci treba da se posvetim, da je odvedem da poseti sestru, da poseti prijateljicu najbolju u Beogradu koja je nepokretna i koju nije videla više od godinu dana. Otprilike je toliko i moja majka dementna. Preselila sam je kod nas u aprilu prošle godine jer sam shvatila da više ne može sama. Majci je dobro, srećna je, nije svesna da joj nešto fali i uživa kod nas jer je 14 godina živela sama, a mi smo prilagodili koliko smo mogli živote novoj situaciji. Ponekad ljuti, ponekad tužni, ponekad se smejemo svi zajedno. Zahvalna sam što nam je život dao da brinemo o njoj. Tuga u ovoj našoj zemlji je što se institucije koje treba da pokažu brigu za stare osobe koje ne mogu da žive same i brinu o sebi uopšte time ne bave. U avgustu sam podnela u PIO zahtev za tuđu negu i pomoć na koju ima pravo. Još uvek nisam dobila odgovor. Kažu, na veštačenju je. Socijalna politika u Srbiji ne postoji.

Predveče, trening u „Be fit”, jer ću sutra propustiti jutarnji. Kažem često Zoki da sam joj zahvalna što mi je dala energiju i volju. Pre četiri godine bih se zadihala kad se popnem na treći sprat kod kume pa bih dva minuta stajala ispred vrata dok prodišem bar koliko da kažem „Ćao” kad uđem. Sad se isto zadišem i ne mogu glas da pustim i srce iskače ali na 1000 m, 1500 m, 2000 m, 2500 m…

Posle treninga, za kraj dana A. Vozim za Beograd, leptirići, cvetici, pčelice, jednorozi, svi su tu…

Utorak, 22. januar 2019. godine

Kafa koju najviše volim, najjača, najbolje miriše (nek mi oproste drugarice). Zajedničko prepodne i muzika neka setna, samo o rastancima pevaju. Dragocen mi je svaki trenutak, nigde drugde ne bih radije bila (dobro, možda na Olimpu). I snažno nedostajanje čim krenem kući.

Kod kuće je sve isto kao sinoć. Miksujem knjigu i film popodne. Isporučujem Tupperware predveče. Na brzinu posetim Olju koja mi prenosi utiske sa Balaševićevog koncerta u Novom Sadu. Oduševljena, pušta mi pesme da čujem muzičku pratnju. I onda neminovno, sa muzikom je počeo dan pa se i završava. Kod kuće puštam svoju plej listu. Svega tu ima, totalno mi je nedefinisan muzički ukus. Svaka pesma neka emocija, od Havasi do Cece. Za Cecu pijem kritike ozbiljne al’ ne slušam. Kad me dirne pesma, kad me vezuje za lepo, stvarno me ne interesuje politička podobnost pevača ili nacionalna pripadnost.

Razvlačim se do ponoći i mrtva hladna ostavljam punu sudoperu sudova, možda se srede sami do ujutru…

Sreda, 23. januar 2019. godine

Počinje mi jutro lepim rečima. Volim takva jutra kad ne skočim iz kreveta već prvo čitucnem…

A od sinoć mi stoji i poruka u messengeru da u petak u 18 h u Pančevu, ispred Opštine kreću protesti „1 od 5000000”, ubrzo i da je dezinformacija. Pre par godina sam prestala da gledam TV, kupujem novine i slušam vesti. I mnogo je dobro. Pratim samo ono što me zanima, mir u glavi. A sad ne mogu da ne reagujem na ovo buđenje Srbije. Ne mogu da zato što meni nije strašno ne čujem one kojima jeste. Ne mogu da se pravim da ne vidim izvršitelje i pljačku, otimačinu prirode i institucija, tugu i sirotinju. Ne mogu da se pravim da ne vidim koliko su se zaigrali i pomislili da su važniji od države. A toliko malo koliko znam, znam da suštinski ne valja. Da ne valja sistem. Bojim se da će dok se ne promeni sistem sve biti samo smena na čelu kolone. Za početak, prateći svoju građansku svest, idem da branim reke.

Vodim majku kod Milke u Beograd kako sam obećala, smeju se, plaču, presrećne što su zajedno. Ja za to vreme odlazim na Kalemegdan, šetam tri sata, to mi bar nije teško. Gledam ušće, gledam reke. Mislim na Dunav u Regensburgu gde mi sestra živi, šaljem joj slike i ona je meni juče slike svog Dunava.

U povratku ulazim u „Lagunu”, došla mi je na red Elena Ferante a onda još Ju Nesbe za ćeru, pa Rupi Kaur, za dušu. Od kad se oblačim u seknd hendu, ostane za to, za dušu…

Četvrtak, 24. januar 2019. godine

Budim se u 5 h, ima takvih dana… U 5.30 kad shvatim da neću više zaspati, kuvam kafu i pravim kolače. Bar neke koristi od ranog ustajanja. Jutro se nastavlja mojim omiljenim treningom u 8.30 h a posle toga je sve lako…

Kafu sa dragim ženama, Društvo za kaficu, smeštam između kuvanja i spremanja. To je ritual koji mi puni baterije. Objavimo vreme i mesto, koja je slobodna dođe.

Četvrtak veče, trebalo bi da budem u „Jelenku” i kafani posle, al’ spremam kuću (to mi toliko retko dođe da je glupo da ne iskoristim).

Planinarenje i planinari. Pre godinu i po dana su ušetali u moj život. Mislim da sam se zaljubila zauvek. Pobedila sam neke strahove, neke ću tek. Na nekim vrhovima vrištim od sreće, na nekim plačem od lepote. Do svakog „umrem” nekoliko puta i onda taj divan osećaj da sam se izborila sa sobom. Neprocenjivo. Planiram na koje ću akcije u budućnosti, zaokružene su mi, većina, za ovu godinu. Svaka je važna. A Prokletije i Olimp jedva čekam. Tamo ću plakati, garant. Inače nisam od tih plačljivih, nemam vremena.

Završavam spremanje, A. me čeka a i ja jedva čekam njega.

Petak, 25. januar 2019. godine

Predivno snežno ledeno jutro. Lepše je na planini nego u gradu ali ne mogu stalno da budem na planini.

Hteli smo da šetamo do Avale danas, pa je to prešlo u bolje krug oko Ade Ciganlije a završilo se sa „baš nam je dobro ovde”. Taman knjigu da završim. Volim da čitam kad sam kod A, tu mi je mirno, udobno, ništa mi ne odvlači pažnju sem njega.


Dogovaram se sa drugarima za sutrašnju akciju Svetosavski uspon na Gudurički vrh. Ići ćemo kolima nas troje, radujem se tome. Od Rtnja, od pre dve nedelje se nisam nigde penjala, kriza ozbiljna, bojim se zaboraviću.

Popodne se vraćam u Pančevo, lagano, sat i po otprilike, 40 km na sat.

Po dolasku puštam film Divljina, da zaokružim sad kad sam knjigu pročitala…

Subota, 26. januar 2019. godine

Budim se u 6 h. Pakujem se za akciju pa ako zbog vremena, zavejanih puteva i odustanemo, vratiću se u krevet. Bane sa mukom uspeva da izvuče kola iz dvorišta, skuplja Srđana i krećemo. Još uvek ne znamo da li ćemo samo popiti kafu negde uz put ili ćemo stići do Vršca. A u Vršcu prošla grtalica do Crvenog krsta pa možemo i mi. Sad je već izvesnije da ćemo na akciju. I onda celodnevno uživanje u snegu, penjanju, znoju. Kažu, lek za sve je slana voda, s obzirom na to da je more daleko, ne plače mi se, ostaje znoj za lek. „Ništa me se ne tiče i ništa me ne dotiče” na stazi, jedino kako napraviti sledeći korak, nekada pretežak i kako stići do vrha. Lako je što su tu uvek drugari, što prepoznamo kad je teško pa zagovorimo dok ne prođe. Na vrhu radost neopisiva, svako na svoj način uživa u pobedi nad samim sobom. Zaraženi smo tim osećajem zanavek.

Povratak u Pančevo prespavam, uvek.

Dogovori za sutrašnji odlazak u Beograd, reke da branimo, kombijem ćemo najverovatnije…

Autorka je u ovom periodu života najviše planinarka koja se raduje svakom novom danu i neslućenim mogućnostima koje donosi…

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)