Mogu da neću

Nataša Zečević
Objavljeno 16.02.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 17 mins

Na predlog gospodina Živkovića, zajedno sa Nikolom Ćurčinom, pisaću za blog „Sedam dana u životu“. Volim Nikolu, četiri godine zajedno prolazimo „put” vođenja škole. To je kao video igrica, gde idete kroz šumu propisa, administracije i papirologije i svaki čas iskoči novi izazov koji treba rešiti. Uspešno smo prešli četiri nivoa, nedostajaće mi na ovom putu, ali znam da ćemo na isti uspešan način prolaziti i neke druge „igrice” zajedno.

Promenio se moj svet prošlog proleća kada sam odlučila da uđem u politički život i pokušam da dam svoj doprinos, da vidimo šta će ova nedelja doneti…

Nedelja, 9. februar 2020. godine

Uvek se budim rano. Jutro je moj omiljeni deo dana. Miriše moj nespresso (jedno od retkih zadovoljstava od kojih ne odustajem koliko god da nas osiromaše). Nedelja mi uvek služi da posložim događaje od prošle nedelje i pripremim se za sledeću. Prošla nedelja je bila teška. Prva tri dana sam preležala zbog stomačnog virusa, posle toga u srednjoj školi u Vrbasu širila ideju demokratske kulture, a u petak inspekcija. Od kako sam „podigla glavu” ovo je, mislim, četvrta anonimna prijava. U poslednjih godinu dana me obilaze prosvetna, budžetska i inspekcija rada… pa u krug. Ni posle godinu dana ne razumem te ljude koji anonimno pišu institucijama mada pokušavam da ih razumem… pokušavaću i dalje. Obećala sam mami da je vozim na groblje. Sve ređe idem tamo, ali svaki put kad odem vidim kako se brzo širi i shvatim da nemamo još mnogo vremena da unormalimo ovu zemlju. Razmišljam o tome šta li ćemo ostaviti deci i da li je došlo vreme da živi zavide mrtvima? Uh… ne volim kad ovako mračim. Popodne, po dogovoru, idem za Beograd. Moj prijatelj, poznanik više od 20 godina, Italijan. Nismo se videli godinu dana. Kaže da razume zašto sam ušla u borbu, kaže da je politika prljava i da veruje da ću ja i tu uspeti da ostanem čista i drugačija. Ni od toga neću odustati, od vrednosti koje nosim u sebi. Vraćam se u Pančevo dobro raspoložena, uverena da radim pravu stvar i da nam borba tek predstoji.

Ponedeljak, 10. februar 2020. godine

U 6:00 budim se pre sata, pritiskam dugmence na aparatu i moj nespresso je gotov. Moram ranije na posao, dolazi nova devojka da radi kao administrativni radnik i želim da budem tu kad dođe. U školi je napeto, inspekcija i nova prijava uvek naprave da se osećamo nesigurno, gledamo oko sebe, manje verujemo jedni drugima. Svako od nas ima svoju teoriju. Ja sam povređena zato što sada ne diraju mene (to su pokušavali i ništa nisu našli) nego diraju ljude oko mene, diskredituju, lažu, ogovaraju… da li je moguće da to rade nastavnici i da li taj/ta posle uđu u razred i decu uče pravim vrednostima?! Uvek sam učila decu da kad nešto urade, ustanu i priznaju, ne puste da neko drugi odgovara za ono što su oni radili, da se tako postaje čovek! A sada imam nastavnike koji pišu ministru anonimno i kvare lepu atmosferu koju smo uspeli da napravimo. Napravili smo ostrvo demokratije u ovom ludilu u kom živimo… i neko to kvari… nemoć me uvek rastuži. Celi dan prepričavamo prijavu: „Opšte je poznato da je direktorka Nataša Zečević prvi Đilasov čovek u Pančevu i da koristi svoju veliku političku moć da joj niko ništa ne može” (potpuno logično da kad si u najomraženijoj opozicionoj stranci u Srbiji da ti niko ništa ne može, ha ha ha)… „Direktorka ne priča afirmativno o aktuelnoj vlasti…. direktorka je sada direktor svim direktorima u Srbiji i hvali se time”, (a u stvari predsednik Zajednice srednjih škola u području rada Hemija, nemetali i grafičarstvo i području rada Geologija, metalurgija i rudarstvo)… da li je moguće da ovo piše neko pismen, fakultetski obrazovan, nastavnik,a još više se pitam da li je moguće da taj neko misli da treba da bude na mestu direktora? Mnogo je pitanja… Ceca, novi radnik, lepo se uklapa. Svi su je rado primili. Divan mi je kolektiv.

I danas nam je bila inspektorka, verifikovali smo novi obrazovni profil. Iznenadila se kako smo opremljeni…

Popodne i veče provodim u priči sa ljudima van škole, zovu, žale se na pritiske, plaše se… ja ih hrabrim, savetujem koliko umem. Često mi kažu „Tebi je lako, ti nemaš decu, ne mogu ti ništa”… a ja mislim, aman ljudi, vama je lakše… vi imate za koga da se borite!

Utorak, 11. februar 2020. godine

Miriše nespresso i kišno jutro. Da li razmišljamo dovoljno šta deci ostavljamo? Da li ljudi koji su savili glavu i trpe i svojoj deci žele takav život? Da li misle da će se nešto promeniti ako se još saviju, ako progutaju još koju uvredu?

U školi svi trepere… najavljen je prinudni raspust zbog virusa gripa, imali smo ga i prošle godine. Objavili su na RTS-u pre nego što su nama javili. Deca su oduševljena! Mislim da su u kancelariju ušli svi da mi pokažu gde su videli vest, da kažu da na portalu piše ODLUČENO JE! Čekali smo i dočekali zvaničan dopis. Svi su srećni! Niko ne razmišlja o nadoknadi. Postala sam stroga prema ljudima.Volela bih da se svi probudimo, ustanemo i kažemo da moramo da radimo da bi nam bilo bolje, jer mi u obrazovnom sistemu imamo moć, imamo mladost i budućnost zemlje ispred sebe! Mi možemo da ih naučimo da budu empatični, tolerantni, vredni, odgovorni, fleksibilni, da ih naučimo veštinama za saradnju, kako da reše sukobe, da ih naučimo da uče, kritički misle… mi imamo moć! To su sve kompetencije demokratskog društva. To su vrednosti i stavovi na kojima smo mi odrastali. Kada smo to zaboravili? Da li smo svesni koliku moć imamo? I svi se radujemo prinudnom raspustu 😊.

Veče provodim sa mojom dragom učiteljicom joge (ne praktikujem jogu, ali volim učiteljicu). Pričamo o bogatstvima naše zemlje, o raju u kome živimo, o planinama, rekama, izvorima, vodopadima… nismo svesni kako smo dobar komad zemlje dobili. Nemoguće da u Vojvodini neko može da bude gladan, nemoguće da dozvolimo da reke stave u cevi… ili je možda moguće?

Sreda, 12. februar 2020. godine

Budim se pre sata. Miriše nesspreso. Raspust je za decu i nastavnike, neki se odmaraju, a neki i radimo. U 8:15 poziv inspektorke, nova prijava… ko li će pre da odustane?!

Administracija radi. Tišina čudno zvuči u školi. Pokušavamo da odradimo sve što treba i da se podelimo, jer i mi dušu imamo. Stižu zahtevi iz Ministarstva sa tabelama koje treba popuniti u vrlo kratkom roku. Nije problem da uradimo sve što treba, ali pitam se zašto se ništa ne planira i zašto je rok uvek juče ☹.

Odobravaju nam prijem u radni odnos na neodređeno, posle više od šest godina.Čekamo saglasnost i krećemo sa konkursom. Imam kolege koji preko osam godina rade na određeno. Svakog septembra, već sedam godina brinu da li će se pojaviti neko ko ima više prava, bolju vezu i ko će im uzeti posao. Uglavnom se takav nije pojavio. Pored toga nema planiranja, rešavanja bilo kog egzistencijalnog problema. I ja jedva čekam da se to završi. Želim da prestanemo da se igramo sa ljudima, želim da se osećaju sigurno i rade punom parom, da ostvare sve ono što sam juče pisala.

Posle posla uvek imam neko dogovoreno viđenje, uvek ista priča, strah, pretnje, nada, bojkot… iste teme. Svaki put isti zaključak da nam nije dobro, da Srbija može bolje. Mada, ovim tempom, lično, svaki dan sa pet osoba, treba mi 24.000 dana ili 65 godina da sa svakim stanovnikom grada Pančeva popričam i u 112. godini mog života… hahahah ipak nam trebaju slobodni mediji.

Četvrtak, 13. februar 2020. godine

Raspust, a ja ustajem u 6 ☹. Nesspreso napravi da jutro lepše miriše. Danas smo Zoka i ja same u školi. Zoka je moja leva i desna ruka i onaj deo mozga koji nije racionalan (desni, mislim). U isto vreme smo došle, ona u školu a ja na mesto direktora. Tvrdoglavo ne odustajemo da od škole napravimo dobro mesto za sve. Dogovorile smo sa Tanjom iz Autonomnog Ženskog Centra razgovor za danas. Opet smo se na njihov poziv uključile u projekat. „Mogu da neću – osnaživanje mladih, posebno devojaka, da se suprotstave digitalnom rodno zasnovanom nasilju i seksualnom nasilju u partnerskim odnosima”. Ovo je nastavak, već smo radili na tome da naučimo devojke da kažu „Mogu da neću”, izgleda sam i ja to dobro naučila. Mogu da neću!

Tanja je divna, topla i posvećena borbi protiv rodno zasnovanog nasilja. Razgovaramo o nasilju, procedurama, mentalitetu… ima prostora da se napreduje.

Danas ranije stižem kući, prvi put ove nedelje se odmaram. Virus je ipak prisutan, iscrpljena sam i treba mi odmor.

Stranka slobode i pravde je u bojkotu. Dogovaramo aktivnosti za vikend. Biće ovo zanimljiva kampanja. Meni prva. Čini mi se da bi lakše ljudima objasnili da nešto urade. Pitanja ista: Zašto bojkot? Šta posle bojkota? Bojkot zato što nema slobode! Bojkot zato što nemamo 65 godina da sa svakim pričamo lično. Bojkot zato što nećemo u utakmicu u kome su nama vezane i ruke i noge, oni na početku imaju 5:0 i sudija se pravi slep! Posle bojkota isto što i pre bojkota, borba za normalnu i uređenu zemlju, borba za ljude da se osećaju sigurno, borba protiv nasilnika, moćnika, džipova, botova… borba za srećnu zemlju, borba za obrazovanje, protiv plagijata, kupljenih diploma. Može Srbija!

Mogu da neću!

Petak, 14. februar 2020. godine

Da li je Dan zaljubljenih ili Sveti Trifun? U redu je da su oba.

Dopunili smo dokumentaciju za inspekciju, tone papira smo poslali u poslednjih godinu dana… ko li će pre odustati?

Brzo je prošao dan u školi, posle toga dva sata u Policijskoj upravi Pančevo. Sada svima treba kvalifikovani elektronski sertifikat. Puna šalter sala, svi traže isto. To je valjda ta digitalizacija Srbije. Sve će biti elektronski kvalifikovano i sertifikovano… popodne po dogovoru idem u SSP. Volim da vidim te divne, mlade, obrazovane ljude koji kreiraju politike. Ima nade za nas. Ima ih koji su spremni da se bore za bolju Srbiju.

Veče u beogradskoj kafani uz vino i ljubav. Rekoh može oba, zašto moramo da biramo. Pun restoran, muzika, vino. Gledajući oko sebe razmišljam, bez obzira na sve okolnosti, život ide dalje, ne stoji, ljudi pevaju, vole se… živela ljubav uz vino.

Subota, 15. februar 2020. godine

Teško se budim. Odvikla sam se od noćnog života. Ne pomaže ni dupli nesspreso 😊.

Sinoć nas je bilo raznih, nas neprilagođenih koji pokušavamo da promenimo nešto, neki su nezavisni i onih koji su prišli vladajućoj stranci i kažu da pokušavaju da iskoriste to i urade nešto dobro. Ne znam koji izbor je pravi, ali znam da svako sa svojim izborima mora da živi…

Prava lenja subota, ne idemo za Beograd danas, cela ekipa je bolešljiva. Sutra ćemo nešto da radimo, možda nas vidite negde. Priđite da popričamo kako nam je sada a kako može i treba da bude.

Veče kod moje Ivane, znamo se od gimnazijslih dana. To je ona vrsta prijateljstva koja traje zauvek, ne moramo da se viđamo ali znamo da smo tu jedna za drugu. Ne propuštam priliku da vidim njenu sestru Sašu, koja živi u Švedskoj i uvek poredimo Švedsku i Srbiju… čudno je to poređenje. Svaki put shvatim da i mi možemo da živimo u raju, a možda već i živimo. Samo teba da očistimo, sredimo, uglancamo… Može Srbija!

Autorka je matematičarka, direktorka, predsednica Inicijativnog odbora SSP-a, tetka N&M

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)