Bicikl-posao, posao-bicikl

Slađana Jeremić
Objavljeno 20.09.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 13. septembar 2020. godine – Bicikl

Pošto radim od kuće (i pre korone je bilo tako), trudim da se da popodneva i vikende provodim napolju. Redovno odlazim u duge šetnje i vožnje biciklom, a to se intenziviralo otkad sam se vratila iz Kine, koja mi je lupila takvu šamarčinu, da voljno istrčavam iz stana diveći se svakoj travci koja štrči iz razvaljenog pločnika ili zaparloženom parku iza zgrade.

Poznanica koja ima dijabetes mi je jednom rekla da joj desetominutna vožnja biciklom zameni večernju, a nekad i jutranju dozu insulina. Mislim da bi bicikl pomogao mnogima u izlečenju psiho-fizičkih tegoba, jer to nije samo verglanje u prazno i nabijanje kondicije. Dok se vozite, pored vas promiču zgrade i ljudi čije se parče života prikaže pred vama na momenat, poput mirisa hrane koju spremaju, veša koji se suši na konopcu, procvetalog drveta u njihovoj bašti, nedovršene fasade. Ima tu i sebičnosti, jer su prizori tu da udovolje senzacijama, a tuđi životi samo kulise. Prizor trošne kuće može da bude lep, iako svedoči o nečijem siromaštvu. Prošlog leta sam na Sardiniji kroz prozor sive zgradurine spazila Italijana koji u atlet-majici večera pred televizorom i pomislila kako scena podseća na Jugoslaviju, Hrvatsku u leto ’78 ili ’79, iako tada nisam bila rođena – a mogao bi lako da bude Beograd, ili Pančevo, kada krene toplo leto u brdima iznad Mediterana. Biciklom možete i iznova otkrivati svoj grad, pronaći novu stazu ili mesto, ili posmatrati ulicu kroz koju ste prošli hiljadu puta u novom svetlu. Vožnja biciklom je jedan izlet iz svakodnevice, istraživački poduhvat u dimenziju koja je sve vreme tu, ali je ne primećujemo, portal koji se otvara samo kada ste na biciklu.

Boris i ja samo nedavno otkrili da se do svakog mesta u okolini Pančeva može stići kroz njive. Dovoljno je krenuti ka bilo kom rubu grada i instinktivno odabrati stazu koja vodi ka kukuruzu i suncokretu. U trenucima kada za sobom ostavljamo poslednje nizove kuća, pogled nam sa svih strana puca na ravnicu, čkiljimo u daljinu, smeta nam sunce, ali ne marimo, smejemo se. Oboje vadimo telefone pred prizorom salaša, ali Boris se ipak povuče, kaže: „’Ajde ti”. Ja sam ta koja bolje fotka sada, za razliku od koju godinu ranije. Za mene posebno zadovoljstvo predstavlja približavanje selu, jer volim da imam cilj, bez kog ne volim da idem na ova „putovanja”. U tome je ključna razlika između mene i Borisa, koji bi našao pregršt zanimljivosti u prečniku od nekoliko metara, dok ja idem ka tački koju sam zacrtala kao odredište, i prilično se uznemirim ako tamo ne stignemo. Takođe, ne mogu više puta da idem na isto mesto, iako mi Boris uporno tvrdi da jedno mesto nikad nije isto – slažem se ja, ali hoću da vidim i druga mesta.

Ponedeljak, 14. septembar 2020. godine – Posao

Ponedeljkom ujutru jedva ustajem, pogotovo je teško ako imam sastanak kao danas, pa moram da se ubacim u mašinu bez previše razvlačenja. Zakazala sam poziv za 10, sa nevladinom oranizacijom iz Brisela i kamera je obavezna, a ja izgledam i osećam se grozno. Tešim se da bi bilo mnogo gore kad bih morala da ustanem u 7, spremim se, odem za Beograd i onda imam sastanak u 10.

Koncept sedenja u kancelariji će se verovatno napustiti, a korona je ubrzala ovaj proces (bar se nadam!). Nema ničeg ugodnog u boravku u istoj, često zagušljivoj, prostoriji sa ljudima koje u suštini ne poznajete. Opšta socijalizacija se obavi u vrtiću i školi, posle je nepotrebna. Koliko god da je dobra ekipa, naći ce se bar jedna osoba koja vam ide na živce – a verovatno i vi njoj. Razmišljam kako je kapitalizam fleksibilan, i kako čim pomislimo da smo mu izvrdali, ispostavi se da smo iskorišćeni. „Guglova” kancelarija, koja je kao druga kuća, sa svim pogodnostima, hranom, lajzi begovima i sl. postaje vaš sopstveni dom iz kog doprinosite svetskom poretku. Privatni i poslovni život se potpuno prožimaju, a radno vreme postaje fleksibilno, pa samim tim često duže od uobičajenog. Ma, bez obzira, biram rad od kuće.

Devojka sa kojom se sastajem ima bosansko ime i prezime i obazrivo je pitam da li razume i govori bosanski, trudim se da ne lupim srpsko-hrvatski, ili još gore srpski. Govori, ali pridružuje se koleginica Belgijanka, pa moramo na engleskom, još bolje.

Dan na poslu se odvija srednje dinamično, i jedva dočekam 6, pa izlećem da vozim bicikl. Ponedeljkom volim da obiđem veliki krug oko grada, posle čega se bacam na pilates uz Kejtin jutjub kanal. Ona je Amerikanka vijetnamsko-korejskog porekla i osnovala je jedan od najuspešnijih onlajn fitnes biznisa nakon što je batalila studije medicine.

Utorak, 15. septembar 2020. godine – Posao

Budi me kurir u 9 da isporuči paket, ljuta sam što je došao tako rano, pa moram pospana da silazim pet spratova niže i da se posle da penjem nazad. Čovek me poziva po treći put, prilazim kombiju čupava i kažem mu da retko kad ustajem pre 9. Proveravam mejlove sa telefona dok sam na stepenicama i već vidim da je ovo jedan od onih dana kada će mi se mozak skuvati od posla.

Kada se radi sa „strancima”, posebno u ovako dinamičnoj branši kakva je event industrija, brzo se shvati da su centralni delovi života onih koji uveliko žive u neoliberalnom kapitalizmu upravo posao i novac. Moj utisak je da smo mi u stvari naivni – priča da kad se snalazis u Srbiji, možes svugde, ne pije vodu. Ja bih pre rekla da je obrnuto, mi smo zatvorena sredina, uronjena u svoje teme, bez novca, bez pravog biznisa i iskustva koji proističe iz njega, nenaviknuti na kapitalizam i surovost u trci za novcem. Male i siromašne sredine kao što je naša iznedri sitne prevarante i ulizice, koje jedna ajkula sa Zapada proždere za doručak. Kod nas i dalje važi: budi dobro dete, čekaj na posao, platu, plaši se, slušaj. Nismo ni mogli da ispadnemo drugačiji, naši roditelji nisu mogli da nas nauče nečemo o čemu ni sami ne znaju ništa. Ali i kada budemo naučili da plivamo u novom sistemu koji nam se nameće, shvatićemo da je i to jedno veliko sranje.

Slomljena sam od posla, malo vremena ostaje za bilo šta drugo. Obiđem nekakav polu-krug po gradu, pa zaključam bicikl, povadim sudove iz mašine i pokupim veš, a onda se tresnem na kauč. Dok TV drnda u pozadini, uspevam da završim „Obrise” Rejčel Kask. Na početku romana mi se učinilo da će biti slice of life fazon, međutim, ona suptilno, koristeći jednostavan stil, uvodi u unutrašnji život svojih junaka, koji je izopačen i dosadan u isto vreme. Uspela da je uhvati život kakav zaista jeste.

Sreda, 16. septembar 2020. godine – Posao

Odlučujem da ustanem ranije, maltene iz kreveta stavljam kafu i prolazim kroz prvu turu mejlova, a onda izađem da kupim cveće za vazu. Sednem na bicikl i izgubim se među penzionerkama na pijaci. Mnogo starijih sugrađana na biciklu, dopada mi se to. Posle sam sa Borisom komentarisala kako uglavnom žene odustanu od vožnje kola kad oćorave i ogluve, dok se muškarci napinju polu-slepi i šlogirani, posmatrajući vožnju kao poslednji trzaj muškosti.

Boris mi u međuvremenu javlja da izlazi i da moram sama da skuvam ručak. Ubacujem na brzinu šargarepu i kelerabu u ceger, taman da iskombinujem sa piletinom od juče. Jedva sam pojela na kraju to što sam napravila, nije ni čudo što Boris uglavnom kuva, može da otvori frižider i da od sastojaka koje nađe spremi najukusnije jelo, dok sam ja prilično neinventivna.

Dok kucam poslednji mejl za danas, paralelno se dogovaram se za večernju vožnju sa Magi i Barb u našoj mesindžer grupi. Kad se nađemo, vozimo toliko sporo da se više može nazvati šetnjom. Pričamo, nerviramo druge bicikliste i pešake, trube nam iz automobila. Predlažu šta bih mogla da radim za svoj 34. rođendan. Pada u nedelju, znači može dnevna varijanta negde napolju, shodno situaciji sa koronom, a pomalo i godinama.

Četvrtak, 17. septembar 2020. godine – Posao

Četvrtak je, bliži se vikend. Da li ovo svi pomisle četvrtkom? Verovatno. Sigurna sam da postoje kreativniji načini da se provede 40 godina života od odlaska na posao svaki dan. Nezmislivo mi je toliko godina na poslu, a tek na istom!

Žižek uvek ističe kako je česta promena posla velika prevara, način da se dobrovoljno odreknemo sigurnosti i socijalne zaštite u zamenu za navodni individualni napredak. Ipak, gledala sam nedavno dokumentarac u kom protagonista, pripadnik bejbi bum generacije, uzgred spomene kako je postao apotekar, ne zato što je to oduvek želeo, nego zato što je to bila odlična prilika da kupi kuću i osnuje porodicu. Ovako nešto ne bih pomislila ni u ludilu. Pa da li sam ja to onda tipična milenijalka, kojoj se prodaje priča o napretku u karijeri i razvoju ličnosti? Ovakav sistem je pogodan za izrabljivanje, sve je manje bilo kakvih beneficija, ugovori idu preko agencija, otkaz se može dobiti svakog trenutka. Era individualizma i nesigurnosti.

Velja i ja se dogovaramo za viđanje večeras. On i ja se nismo družili neko vreme, a pre par godina smo samo produžili na pivo pošto smo nabasali jedno na drugo u linijskom taksiju. Nedostaju mi pravi izlasci od pre korone, mada sve mi više prijaju matinei, u pravu su Magi i Barb.

Petak, 18. septembar 2020. godine – Posao

Petak na poslu je ubistvo. I nas i klijente radi adrenalin u želji da što pre završimo sve što imamo. Cela Evropa se sprema za vikend – hajking, biciklizam, koju čašu vina. Petkom često sumiram svoj trenutni položaj. U kojoj god fazi da se nalazila u životu, prati me osećaj da propadam i da me u budućnosti čeka nešto bolje. Jedno vreme sam bila opsednuta odlaskom iz zemlje, ali trenutno mislim da Srbija koliko god da je jadna, nije ostrvo. Ono što me je ponajviše neprijatno iznenadilo u pojedinim zemljama na Zapadu je položaj žena, ponekad imam utisak da su iza Srbije po mnogo čemu. Ovo ne bih nazvala posledicom nekakvog progresa ili otvorenosti u Srbiji, već su okolonosti dovele do toga da muškarci izgube ono što ih po pravilima patrijarhata čini muškarcima – pare i status.

Subota, 19. septembar 2020. godine – Sloboda

Konačno. Kafom pokušavam da ublažim blagi mamurluk od sinoćnjeg izlaska, blede kopije onog što se dešavalo pre pandemije. Sve vreme sam pazila gde su mi maska i bočica sa alkoholom, nema rukovanja, sve je nešto na kratko. Stavljam Kejtine printove koje sam uzela na Fijuku na radni sto tako da mogu da ih vidim jednim okom, dok mi pogled sa druge strane pada na vazu sa cvećem. Ovako, dok radim, sebe konstantno podsećam na ono što je bitno i planiram bekstvo. Subotom obično ručamo napolju i sednemo na po nekoliko kafa, tako da odoh!

Autorka je trenutno Sales Manager/menadžerka prodaje u švajcarskom startapu za koji radi od kuće i nada se da će promeniti bar još dvadesetak zanimanja tokom radnog veka. Konstantno je na biciklu, a kako je otkrila i planinarenje, plaši se da joj ne padne na pamet da krene u osvajanje ozbiljnih vrhova.

Ostavi komentar

  • (not be published)