Nedelja, 24. jul 2022. godine
Ustajem pre osam sati. Malo su i komšijski majstori doprineli tome. Obožavam nedelju. Nekad je nisam volela. Nedelja, dan pre ponedeljka, kad kreće posao. Sad je baš volim. Pijem kafu u dvorištu, čuju se ptice, oseti se mir. To je moj deo dana kad sam sama sa sobom. Nedeljom volim da sam kod kuće, da se bavim običnim stvarima. Privid normalnosti. Moj muž ne veruje koliko volim nedeljom da kuvam, spremam kuću. Doduše, da peglam ne volim, ali sam razvila sistem „spoj korisnog i preko potrebnog”. Ne znam baš žene koje uživaju u kućnim poslovima ili očigledno nisu moje drugarice. Nisam ni ja obožavateljka. Tako da svake nedelje, dok obavljam poslove, slušam podkaste ili neke emisije koje ne zahtevaju gledanje u ekran. To me opušta, imam utisak da pre svega činim nešto bitno za sebe, a korisno kuvam. Ove nedelje sam slušala Agelast podkast, koji inače obožavam. Mnogo puta mi se učini da mi tema neće biti interesantna, al Galeb je majstor da sluša sagovornika. Tema za moju nedelju kuvanja – gostovanje kubanskih disidenata, koji su privremeni spas potražili u Srbiji. Kad vam kažem da je podkast trajao oko pet sati, da mi je tih par sati peglanja, kuvanja, spremanja, proletelo u magli, nisam ih ni osetila, koliko je bila dobra i potresna priča kubanskih gostiju. Da se zapitaš kako je moguće da u današnjem vremenu ljudi mogu da prežive toliko straha, bola, patnje i da još vole svoju zemlju, veruju da će sve biti dobro. Koliko malo zapravo znamo o drugima. Koliko takvih ljudi živi baš pored nas. Ceo dan mi je prošao u komentarisanju podkasta s mužem.
Ponedeljak, 25. jul 2022. godine
Pa jel moguće Luna, psu nedokazani, da me izbalaviš u 6 ujutru? Alarm će tek u 7h, sreća, Života ne može da dohvati krevet, ko mu je kriv kad je mali pas.
Pokušavam da dremam još malo, ali ne vredi, računar u glavi se uključio. Još sedam dana do mora. To mi je mantra za ovu nedelju.
Poljubim muža pre polaska, mada znam da ne voli ujutru da se gnjavi. Al, eto volim.
Vozim ka poslu i pitam se zašto uvek neko ne krene na vreme kad je zeleno? A, zašto me to uopšte nervira, sitnica, pa stižem.
Telefon mi zvoni, jel moguće da je već hitno? Pokušavam da razdvojim hitno od bitnog, Šiva mod je počeo. Jutarnja kafa s kolegama, kolegijum, filozofija, politika i neka mala teorija zavere. Šta li radi Bil Gejts?
Prošle nedelje sam bila u Konstanci, zbog situacije u Ukrajini. Rat je sve pokvario, živote njihove i naše. Razmišljam o patnji, osetili smo je mi. Razmišljam i o budućnosti, ne vidim je jasno.
Zovu me iz Privredne komore, dobili smo nagradu za poslovni uspeh godine. Ponosna sam na sve koji rade u Luci „Dunav”, radili smo puno. OK, vraćam fokus na bitno i hitno, kapital ne čeka, a već je kraj radnog vremena. Nemam ručak. Jesam li zaboravila nešto da kupim? Dolazi nam društvo popodne. Opet graja na bazenu, smejanje. Pomislim kako sam baš zadovoljna što imamo dvorište, naš mali raj.
Jedva sam čekala da sve završim po kući, pa da se uvalimo uz Stranger things. Muž kaže da skačem kao dete i da nije dobro što baš to gledamo pred spavanje. A obožavamo fantastiku.
Al’ ja uvek zaspim uz seriju.
Utorak, 26. jul 2022. godine
Luna, ovo ti je poslednji put da spavaš u kući, pored onolikog dvorišta, po ko zna koji put mislim se. Života je jutarnja maza, uživam u tome. Takav je bio i naš treći pas Vlada, sad mi nedostaje.
Još šest dana do mora. Osećam se kao robot, samo brojim te dane do mora. Perem zube i zamišljam kako bih mogla da gajim paradajz i paprike, što da brinem o svetskoj politici? Zato i imamo dvorište.
Stižem na posao i dobijam poziv da idem hitno u Ministarstvo. Sve je nekako hitno. Mislim se, da li je uvek hitno ili nije na vreme. No, to mi je posao.
Baš me nervira što nijednom nismo bili na čamcu. Porodično volimo čamac, Tamiš, Dunav, Belu stenu. Mislim na mamu, kakav je ona borac. Nas troje odgajila. A voli štikle, tu sam na nju. Pita me moj čovek, hoćemo čitalačko veče ili seriju. Zna da sam se navukla na Frederika Bakmana, kupio mi još knjiga. Suze, smeh i nekako uvek dobro pobedi. Postoji pravda, balans dobra i zla. Imam toliko godina i još verujem da će sve biti dobro. Naravno. A kako da živiš ako ne veruješ da će biti dobro? Opet nemam ručak za sutra, a muž radi od kuće. Spaliću se. Kad svedeš sve, samo je meni ručak drama, jer „jedi kuvano”, to mi od mame. Ipak čitamo večeras. Uopšte ne gledam TV u poslednje vreme, truje me, a posle mislim, da li sam se isključila? Jel to moj mikro svet?
Sreda, 27. jul 2022. godine
Budim se, još pet dana do mora. Već sve bolje izgleda. Prošle nedelje sam letela na službeni put. Razmišljam dok perem zube, kako sam opet imala moje drame sa letom avionom. Da li da popijem xanax ili vodku??? Ili oba? To me nervira mnogo, jer ne želim da me strah sputava. Stvarno je vreme da preduzmem nešto konkretno. Guglam u pauzi posla, kako prevazići strah od letenja. Natrčim na tekst Istoka Pavlovića upravo o mom problemu. Čitam i sve je logično. Pa, nemam ja strah od smrti, nego što nemam kontrolu. Nisam valjda control freak? Mislim, nije da nisam baš. Ali kad bi me pustili u kabinu pilota, pa da vidim kako se leti, tu bi me sve prošlo. Uopšte me ne zanima što je to danas sve elektronika, koleginica Mima i ja uvek tapšemo pilotu kad se sleti. To je moje duboko uverenje, da pilot zna sve magije letenja. Muž i ja, za sve godine, nismo leteli zajedno, a sad baš želim, ali ne baš odmah na Kubu, to mi mnogo sati leta, osim ako me ne teleportuju. Možda je bolje da on ide sam, kad mu je želja. Treba uvek dati slobodu u odnosu ☺. Danas sam odlučila da na sledeće putovanje idemo avionom, samo da me to drži do sledećeg putovanja. Dooobro, kvalitetno ispunjena pauza na poslu, sa donetom odlukom. Na putu do kuće, svraćam u supermarket. Ispred marketa žena prosi. Uobičajena slika dana. Kaže mi da joj ne treba novac, već hrana za decu. Kupim i njoj hranu, za decu. Kad god podeliš, mnogo više dobiješ i to mi je u glavi. Ne želim da razmišljam da li je to naivno, mnogo je bitnije da verujem da je tako.
Četvrtak, 28. jul 2022. godine
Jutro je, a već je 25 stepeni. Krećem na posao. Ooo, uskladili su semafore. Mala pobeda kad uhvatim zeleni talas, mada se vremenski ništa nije značajno promenilo.
Još četiri dana do mora. Na poslu standardna dinamika, „kad će barže, nema barži, pao je vodostaj, hoće li stići ruska, ukrajinska roba…“ Svaki dan je neizvestan, a opet, život se nastavlja i alternative su tu. Razmišljam dosta o alternativama. Popodne mi dolazi gastarbajterski BFF (best friend forever). Jedva čekam da se bacimo na „da ja tebi kažem”. Viđamo se jednom godišnje, čujemo povremeno. Ima baš lepih vesti, posao OK, kuća na selu u planu, sve nekako uređeno, a opet razmišlja da li da se vrati ovde. I onda počnemo tu temu. Čemu se vraćaš? Porodica, prijatelji, možeš i ovde da radiš za dobar novac, ali… Uvek ima ono „ali”. Ne možeš da žmuriš na sve što se dešava, od nefunkcionisanja sistema do nepravde. I stalno to vaganje, da li su emocije koje imaš ovde dovoljne da živiš normalno? Na kraju uvek dođemo do toga da nisu. I tako godinama, on tamo, ja ovde. I ljudsko prokletstvo da uvek tražimo savršenstvo. Kasno smo se razišli. Mislim o svima nama koji smo ostali ovde, jesmo li hrabri ili ludi? A, opet, volim svoju zemlju. Da li da gledam malo seriju? Trajalo je pet minuta.
Petak, 29. jul 2022. godine
Još tri dana do mora. Ulazim u kancelariju kao da sam dobila na lutriji. Mislim da kolege nervira moj današnji entuzijazam. Danas ću da završim sve pre odlaska, kao da je to pa moguće. Nada umire poslednja. U pauzi posla prebiram po glavi šta sve nisam kupila za odlazak na more. A kad se setim da sam bar tri puta zaboravila četkicu za zube kad sam službeno putovala, pa su preživeli i domaćini i ja. Zapravo, vrlo malo nam je potrebno za uživanje na odmoru, pa čemu onda drama? Bitno je da ne zaboravimo knjige i stripove. Od 14h već cupkam po kancelariji, gledam u sat, kad će kraj radnog vremena. Opet počinje drama s koronom. Koleginica se razbolela, još par ljudi koje poznajem. Sad svako poznaje nekog bolesnog. Treća godina života u iščekivanju da li će me potkačiti ili ne. Statistike više ne slušam na dnevnom nivou, pa nisam ni danas. U 14:30 saopštavam firmi da napuštam brod konačno. Dogovorila sam se s drugaricom da nam porodično dođu u goste i već jurim da kupim par sitnica za naš popodnevni ugođaj. Stižu, počinje graja u dvorištu. I oni žive van zemlje, pa su nam teme šarene. Život tamo, život ovde. Nešto se baš zalomilo da su preispitivanja u fokusu ove nedelje. Jel to kriza srednjih godina? Kad već ne mogu da kupim porše. Društvo je otišlo, čekaju me sudovi smorovi. Preturam po telefonu, šta da slušam, da ne čujem lupanje čaša i tanjira. Uh, već je prošlo 23h. Pravi trenutak da se posvetim sebi. Ipak ću da čitam pred spavanje, muž i onako diskutuje sa svojim raseljenim i domaćim drugarima online. Knjiga je fantastična, vuče me da čitam, al´ me kapci izdaju. I posle ispadne da na odmoru najviše čitaš. Pa, na odmoru sam, što mi sad kapci jedni pravite problem?! Ne vredi.
Subota, 30. jul 2022. godine
Juhuuuu, mentalni odmor je počeo, za dva dana će i fizički. Kreće jurnjava po gradu, da se spremi hrana za pse, da se povade koferi, osiguranje, planiranje rute. Bože, kako nam je grad prepun automobila, subotnja gužva i gomila onih nevaspitanih vozača koji se zaustave baš na sred trake. Hej, malo elementarne kulture, niste sami, dođoši moji. Grad se pretvorio u kasabu. A baš volim Pančevo, pa bugaram već treći put u vožnji. Idem da obiđem kraljicu majku. Tu je i dvogodišnja bratičina, pa se smejemo, igramo, za neku „ozbiljnu” priču s majkom nema baš prostora. Ona bi rekla da nikad nema prostora. Stižem kući s trista kesa u rukama.
Čujem muža kako mi izlaže sadržaj svega što se obići može na odmoru. Al´, gradovi i plaže na moru, to mi je najlepši plan u toku dana. Proveravam jesmo skinuli sve liste muzike i podkasta za put, bez toga se ne kreće. Idemo s kumovima na more. Nadam se da će izdržati naš dnevni tempo ☺. Ili će nas ispisati iz knjige poželjnih za letovanje. Videćemo. OK, kreće preslišavanje šta sve treba da se obavi pre polaska. Pravim listu u glavi po svom starom sistemu „odradi, pa se nagradi” te se odlučujem za pakovanje stvari, lekova i svih gluposti za „ne daj Bože”, jer mi to nije omiljena aktivnost. Uvek krećem od onog što najmanje volim da radim, pa ono što onako volim, dok ne dođem do dela koji baš volim – nagrada. Takva mi motivacija. Dobiću poslasticu od same sebe na kraju dana, ako dobro obavim zadatke, kao ovi naši džukci. I da ne zaboravim dnevnik da pošaljem ☺. Moram da priznam da dnevnik nisam vodila od osnovne škole. Dan je proleteo. Sad stvarno mogu da odahnem. Osmeh se razvukao, sutra je novi dan i biće predivan. Jer tako sam odlučila.
Autorka je direktorka u Luci „Dunav“, porodična osoba i ljubitelj životinja.
