Vikend buvljaci, drag race kostimi i mohitosi u septembru

Aleksandra Samardžić
Objavljeno 13.09.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 6. septembar 2020. godine

Mislim da sam spavala 12 sati. Baš mi nedostaju žurke do jutra, najviše mi nedostaje letnji klub „20/44”, sa druge strane ne nedostaje mi nedeljno raspadanje u krevetu.

U stanu je vrlo euforična atmosfera jer moja drugarica Bojana se u petak seli u Berlin. Došla je kod mene u stan na dva meseca, tokom njenog prelaza između dva kontinenta. Navlačim neki moj „California casual look” jer hvatam svaku priliku da izađem iz kuće (sređena). Idemo da se promuvamo po Vračaru i da popijemo kafu. Volim svoj kraj, mirno je i sve je blizu. Pričale smo o Berlinu (naravno) i otvarale tarot. Obožavam Berlin, nadam se da ću živeti tamo u nekom trenutku, tako da joj baš zavidim što ide. Potom smo, kao prave Berlinke iz Beograda, otišle do Kalenića da proberemo jedan second hand i kupimo voće.

Nisam napravila nikakve planove za nedelju, u poslednje vreme sam prestala da planiram što je baš čudno za mene, ali uvek se nešto dešava. Predveče me je, sasvim slučajno, pozvao sestrin dečko da odemo negde na piće jer je bio u Beogradu! Eto zabave! Obožavam septembar i oktobar, to mi je omiljeno doba godine. Ono što najviše volim kod Beograda je što su zabava i druženje vrlo lagani, uvek možeš da sretneš nekog, šetnja se pretvori u večeru, pa u piće, pa u žurku (khm, hvala Covid-19).

Ponedeljak, 7. septembar 2020. godine

Posao. Biće ovo baš naporna nedelja, skoro ceo tim radi na istom projektu. Moj team lead je na odmoru ove nedelje, malo mi je žao koliko ga maltretiramo pitanjima. Kako sam i sama bila na odmoru nekoliko nedelja pre ove, baš mi je teško da ispratim sve sa tehničke strane, još smo počeli da radimo u novom programu. Uf.

Radim od kuće od marta, što bi bilo nekih 180 dana po režimu rada od kuće koji mi ne odgovara. Radim u United Cloud-u kao UX/UI dizajner i baš volim svoj posao. Kao neko ko je završio arhitekturu često objašnjavam ljudima koliko su ta dva posla slična. Imala sam puno sreće što sam uspela da pravovremeno napravim prelaz u karijeri, te da znanja iz arhitekture praktično primenim u oblasti IT-a.

Trenutno radimo na Nova S portalu, ali sam skoro godinu dana unazad radila na EON-u (SBB).

Počinjemo sa dnevnim sastankom koji se pretvorio u gomilu manjih poziva, dok ujedno pokušavam da shvatim šta treba da uradim u novom programu, ali dobro, to je svakodnevica.

Imam gomilu propuštenih poziva od tate, što znači da mu treba neka tehnička pomoć. Naravno, nešto mu opet ne radi komp. Paralelno sa poslom, pokušavam da preko TeamView-era osposobim njegov laptop da radi. Mrzim taj njegov laptop. Posle pet sati neuspelih pokušaja, zvala tatu da ga obavestim da ću mu naći i pokloniti nov laptop, jer je popravljanje njegovog zaista uzaludno.

Prednost rada u IT firmi je to što su mi na raspolaganju 180 stručnjaka koji mi mogu pomoći da pronađem nešto što će mu odgovarati! Brzo sam rezervisala jedan ThinkPad laptop, pokupiću ga posle posla. Bravo ja!

Utorak, 8. septembar 2020. godine

Budim se u 8 sa oglašavanjem školskog zvona jer mi stan gleda u dvorište osnovne škole. Jedina pozitivna stvar cele ove pandemije bila je ta što škole nisu radile, te sam uživala u jutarnjoj tišini. No, deca su krenula u školu, septembar je tu, tako da – zvono u 8 ujutru.

Danas je poseban dan jer sam se dogovorila da se vidim sa mojom sestrom Ivanom za koju sam pripremila iznenađenje. Poručila sam joj srebrnu narukvicu „Samo nežno prema sebi” koju znam da je želela i nisam htela da propustim priliku da se rasprodaju, jer je kolekcija nakita rađena u ograničenoj seriji.

Nalazimo se kod Studentskog parka na kafi. Naravno da se oduševila!

Ubeđujem je da ide sa mnom da gledamo neke štence jer hoću da uzmem psa. Super stvar rada od kuće je što konačno mogu da uzmem psa i da brinem o njoj dok ne poraste. Još uvek se dvoumim između francuskog buldoga i King Charles španijela, ali definitivno će se zvati Ljubica.

Koristim priliku da odem do „Staklenca” i preuzmem foto-filmove koje su mi razvili.

Obožavam fotografiju i rastužuje me što ne možemo da putujemo. U poslednje vreme fotografišem čime stignem – analogno, digitalno, telefonom… ali analogna fotografija ima posebnu draž. Fotografišem sa tatinim starim Canon AT-1 aparatom što mi je posebno drago da je kamera i dalje u funkciji i u porodici. Krivo mi je što u našoj porodičnoj kuću u Pančevu više ne postoji soba za razvijanje filmova, koju su naši roditelji koristili kada su oni bili mojih godina, a i što me nisu naučili toj tehnici.

Sreda, 9. septembar 2020. godine

Bojana je večeras pravila oproštajno veče. Skupili smo se u „Telmi”. Ja sam Bojanu upoznala u Drive McCann agenciji. Ona je bila copywriter, ja dizajner. Rad u agenciji ili kako mi zovemo – #agencyLife – jedan je od najzanimljivijih perioda mog života. Ljude koje sam upoznala tamo, ostali su mi dragi prijatelji. Taj agencijski život je teško objasniti nekome ko nije bio deo takve dinamike. Ljudi koji rade su uglavnom mladi i energični. Posao je takav da se niko ne zadržava dugo, uglavnom do dve godine, tako da sam upoznala baš mnogo ljudi u periodu od dve godine koliko dugo sam radila kod njih. Leti smo dolazili bajsevima na posao i tako ekipno se spuštali na splav „Jaram na vodi”. Dobijali smo VIP ulaznice za sve žurke kao deo marketing paketa, pa smo se nehotice družili i na poslu i van njega. Jedno stvarno predivno iskustvo.

Niko od te moje ekipe više ne radi u Drajvu ali obožavamo da se skupimo i naravno da pričamo o #agencyLife! Posle par pića su se teme promenile, veče se završilo tako što smo isplanirali da napravimo pre-Halloweenparty i da tema bude RuPaul Drag Race. Yas qween.

Četvrtak, 10. septembar 2020. godine

Malo je stresno na poslu i malo sam isfrustrirana što mi ne ide od ruke, ali moje kolege su sjajne. Mnogo volim rad u timu i imamo sjajnu dinamiku, koliko god bilo izazovno. Pored moje dizajn svakodnevice pomalo surfujem po oglasima i tražim auto. Kad je počela ova korona, dogovorila sam se sa roditeljima da bi bilo dobro da konačno uzmem auto. Side note: ja ne volim da vozim.

Ne znam da li nam je to nešto u genima, kao i moja sestra Dijana, nikakav sam vozač.

Pre pet godina dobila sam posao kao arhitekta na jednom fantastičnom rezidencijalnom projektu u Crnoj Gori, tačnije na Luštici, zbog čega sam se preselila u Tivat. Prva stavka mog ugovora je bila da moram da vozim, tako da je to bila prva stvar koju sam uradila kad sam dobila CG papire. Položila sam vožnju u Tivtu, u gradu bez semafora. Projekat u Crnoj Gori je puk’o, ali sam se ja vratila sa vozačkom dozvolom. Jedini problem što se vožnja po Novom Beogradu mnogo razlikuje od vožnje u Tivtu, za početak ima više traka, automobila i raskrsnice su znatno ozbiljnije, što mi je bio veliki stres.

Petak, 11. septembar 2020. godine

Budim se i već osećam taj elektricitet u vazduhu jer Bojana danas leti u Berlin! Imamo vrlo užurbano jutro – između posla, njenog pakovanja, traženja svega po stanu da nešto nije zaboravila… Dan je prosto proleteo. Poželela sam joj srećan put i udubila sam se nazad u posao jer – poslednji rok. Ponekad budem baš lenja da kuvam sebi ručak i tako, u nekoj kratkoj pauzi, poručim klopu preko Wolt-a i nastavim da radim. Nisam pratila notifikacije i valjda sam izgubila pojam o vremenu. U jednom trenutku primetila sam da hrana ne stiže, pa sam gladna zvala restoran, korisničku podršku, dok sve vreme na aplikaciji piše da je dostava hrane isporučena. Ono što sam ja zaboravila je da su uveli beskontaktnu dostavu i mene je sve vreme čekala hrana ispred vrata.

Završila sam sa poslom za ovu nedelju i nemam snage da izađem, ali subota je zato isplanirana.

Subota, 12. septembar 2020. godine

Budim se u 7 ujutru jer moram da stignem na Novi Beograd i završim neke obaveze. Nakon toga biram da polako nastavim sa jutrom. Grad je i dalje uspavan i dok pijem kafu razmišljam kako sam se u ovo vreme tek vraćala kući iz grada. Obožavam jutarnje sunce. Prebacujem se do grada i idem da obilazim parfimerije i gledam šminku, jer šminke nikad dosta. Mogu satima da boravim u parfimerijama i njuškam po novim proizvodima.

Kasnije popodne nalazim se sa mojom drugaricom Sonjom i započinjemo naše maratonske izlaske koji počnu u podne i završe se negde. Divno je veče, i dalje je leto i kafa se pretvorila u mohito, a to me je podsetilo koliko volim svoju svakodnevicu u Beogradu.

Autorka je dizajner i arhitekta, koja ima više mentalne energije nego što ima snage. Želela bi da dan traje 36 sati jer uvek ima još negde da se ode i fomo (fear of missing out) joj je ozbiljan problem

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)