Prodajni inženjer/putujući trgovac u doba korone

Zoran Jakovljević
Objavljeno 20.09.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 17 mins

Utorak, 15. septembar 2020. godine, popodne…

Razmišljam o tome koliko umem da odlažem stvari koje dogovorim, i za koje zadam sebi neki rok… eto, na primer, dnevnik – krajnje je vreme da konačno počnem da zapisujem događaje koji su obeležili ovu nedelju… daklem, rivajnd…

Nedelja, 13. septembar 2020. godine

Buđenje uz nes, komp i prepričavanje familiji događaja od juče, sa maketarskog takmičenja u Čačku… ludilo oko pandemije je sve totalno pomerilo, pa i moj maketarski svet.Ovo je prvo takmičenje od januara i društvo je jedva čekalo da se skupi.

Vožnja novim autoputem, ruta i pejzaž skoro k’o u Austriji, dobra (ali ne i fantazmagorična) lepinja sa kajmakom, odlične šampite u „Pelivanu”, kafica na Bedemu, a sve vreme priča, zezanje, bockanje na temu monarhije (jedne ili druge, zavisi ko je s’koje strane Dunava)… no, to je bilo juče…

Kasno prepodne se nalazim sa Nidžom na kafi u „Dvorištu”, pričamo o prošlom i sledećim takmičenjima (nadamo se da će da se dese, sve u skladu sa preporukama „stručnjaka”), njegovom i mom poslu, jutarnjem pohodu na buvljak. Dogovaramo zajednički pohod iduće nedelje, moram u lov na zubarski alat…

Popodne odvajam za gledanje filma „The Accountant of Auschwitz”, i razmišljam o smrtnoj mržnji na osnovu nacije, boje, rase… koji su to, za mene neshvatljivi moroni, i tada i sada… sa druge strane, u današnje vreme bi zarad „političke korektnosti” ljudi najradije resetovali istoriju, izbrisali i što je bilo i što bi moglo biti, isplivava članak koji sam juče pročitao.

Ponedeljak, 14. septembar 2020. godine

Novi radni dan, ženski deo familije po korona-programu kreće u školu a sinak ostaje kod kuće. Klinci su još i pomozi Bože, mada im treba da se ponovo naviknu na malo ozbiljniji rad, ali Brana ‘oće da svisne – pre podne je u školi, popodne piše predavanje i komunicira sa đacima preko neta, vajbera, gugl učionice, usput telefonom sa koleginicama raspravlja šta i kako… i naravno, u jednom momentu zakuca glavom tastaturu ili kaže „samo malo” i isključi se na fotelji… eh, ti prosvetari sa tri meseca odmora – onima koji to izgovore sam stoput poželeo takav posao…

Moj posao se od marta svodi na pisanje i telefoniranje klijentima i principalima, putovanja su retka i kratka…

Kad samo pomislim da je, kao i prethodnih 15 godina, jutros trebalo da krenem na Powtech – u 5 upalim motor, doručkujem pre Horgoša, Pega doručkuje preko grane (dizel je tamo jeftiniji), ručam sendvič između Beča i Linca i večeram u Nirnbergu, i onda tri dana sajma… Sajam je otkazan, a i da nije ja ne bih mogao da odem. I pored zvaničnih informacija za unutrašnjost, oni iza Horgoša nama ne veruju (zašto, ne razumem!?!) pa nas drže u našem oboru.

Popodne sa decama gledam Harija Potera, n-ti put, a uveče „Mile 22”, klasično izdanje Marka Valberga… mah, nije loše ali mogao sam i nešto korisno da odgledam…

Živimo u kući u centru grada, preko puta bitne državne ustanove, i par puta dnevno se desi da se neko parkira pred našom kućom i zagradi prilaz, jerbo su slobodna mesta na gradskom parkingu ekstremno retka. ‘ajd’ da se to dešava samo pre podne, ali se desi i popodne, i da ima slobodnih mesta na parkingu. Neko gleda da ućari 30 dinara, šta ga se samo smatra što se parkirao pred nečijom kućom i zagradio mu izlaz? Gledam kroz prozor na ulicu, ovaj večeras je prešao igricu – osam uveče, potpuno prazan parking, a lik se parkirao na naš prilaz?!? Izlazim, preparkiravam se i lepim Pegu uz njegova leva vrata. Sad ćeš, bato, da preskačeš sedišta, pa da te vidim sledeći put… Žao mi je što mi kum nije tu, da ga zalepimo sa obe strane, pa nek’ ulazi kroz gepek.

Utorak, 15. septembar 2020. godine

Klasika – buđenje uz nes, pregled pošte i novopridošle procesne opreme na sajt polovnjaka; jes’ da inače radim za prvoklasne evropske proizvođače, ali koliko kod nas ima investicija (realnih!) toliko i ja imam posla –traže se polovnjaci i Kinezi, retko nešto ozbiljno. Dok se moje kolege na Zapadu ubijaju od posla i zarade, ja sam srećan ako firma preživi, i to uz minimalne rashode… U poređenju sa prethodne dve ova godina će biti podnošljiva, zahvaljujući tome što sam usred vanrednog stanja, telefonom i mailom, konačno zaključio dobar projekat započet pre pet godina. Oprema će biti isporučena u novembru, novci će stići u januaru, do tada plitko disanje, ali opet…

Na sajtu ima zanimljivih stvari pa tražim ponudu i prosleđujem informacije potencijalnom kupcu. Usput me zove drugi, pa treći klijent, ja zovem dalje, i nebo se otvara – celo prepodne provodim na telefonu i računaru, uz povremenu pomoć sinu oko domaćeg, slaganje sudova u mašinu i slične poslove nekog ko silom prilika radi od kuće…

Dan se pretapa u popodne, opet se familijarno družimo, raspoloženje budnih je odlično, gleda se Hari Poter (iznenada i neočekivano), a potom, kad se kuća smirila, i klasik – Leon, profesionalac, majstori Žan Reno i Geri Oldman.

Uz film malo i maketarim – drži me želja, ali nikako da uhvatim inspiraciju za nešto izuzetno, te uglavnom zanatski čistim zalihu… inače radim serijski, ali sad sam došao do raskrsnice zbog različitih rasklopa maketa – DH.4 je dobio gornje krilo, a oko RE.8 se još razmišljam s’ koje strane da mu priđem… na oba me, u svakom slučaju, čeka mnogo dobro razvlačenje sajli. O tom potom, kad dignem krilo na RE.8.

Sreda, 16. septembar 2020. godine

Prepodne je preslikan utorak – zove me klijent koji oživljava projekat mlevenja i prosejavanja star dve godine, sve vreme direktor investicija hoće da kupi, a vlasnik firme ne da pare, po ko zna koji put pretresamo njihov decenijski problem manuelnog transporta i mešanja teškog i masnog lager-testa za koji nemamo efikasno mehaničko rešenje. Nedostaje mi moj tajka, mašinac, koji se dobrim delom svog života bavio procesnom opremom za pekarsku industriju, da poturi neki korisni savet i ideju. Nedostaje već 18 godina, al’ tu smo ‘di smo…

Predveče Goga pita da se provozamo, mene i tako svrbe prsti da se uhvatim volana, i nas dvoje pravimo krug oko i po gradu, slušajući Motorhed. Nije baš isto kao prošle nedelje, kad smo iskoristili njen „online” školski dan i odvezli se do klijenata u Koštunićima i u Gornjem Milanovcu, usput pričali i uživali u muzici i krajoliku, ručali u Norveškoj kući i posetili spomen-park u Takovu, ali opet je bolje nego da sedimo u kući i gledamo ekrane, zajedno ili svako za sebe.

Da, uveče gledamo Harija… neverovatno, kad ćemo više (opet) da sažvaćemo tu seriju?

Brana drema u fotelji, s vremena na vreme se trgne kad je bučnija scena…

Klinci idu u krevet, a ja malo maketarim, da ne bude da se ničeg nisam dotakao…

Četvrtak, 17. septembar 2020. godine

Milioniti put razmišljam i objašnjavam sebi da je krajnje vreme da se probudim i sednem na bicikl umesto na kafu, cigaretu i računar… ali ovo nije to jutro… Sutra, valjda… do tada, pregledam poštu, hvatam se telefona, preslišavam Boleta biologiju…

On kuka kako nema vremena, pitaće nastavnica, nije naučio a uči celo jutro… jeste, svih 15 minuta, mislim se… Korona je katastrofalno uticala na njihove radne navike, pogotovo na decu koja su sad krenula u peti – treba se prebaciti na novi način rada, nove predmete, razrednu umesto učiteljice, a sve to dva-tri puta nedeljno sa skraćenim časovima i zdravstvenim merama. Neki profesori uopšte ne dozvoljavaju da se skinu maske, neki kažu da može dok ne odgovaraš, kod nekih uopšte ne mora da se nosi maska, kod nekih može ispod brade (!?!)…; maska je obavezna i na odmoru, a skidaju je čim izađu iz škole i krenu kući, opet svi đuture… Čudo od pravila…

Još jedno novo raspitivanje klijenta, sitna oprema ali obično „siguran zgoditak”… jes’ u malim razmerama, ali nešto se dešava.

Hoću da putujem negde! Umesto standardnih 50-60 hiljada kilometara ove godine ću biti srećan ako pređem deset, a i to samo u lokalu, od Horgoša do Bujanovca… opet, trudim se da ne dovodim ni sebe ni porodicu u neželjenu situaciju samoizolacije, ili ne-daj-bože upale pluća, respiratora… pa idem samo na neophodna putovanja – par obaveznih poseta Šimanovcima, a ostalo što pozovu da se predstavimo ili ugovorimo posao. Ostalo – telefon i mail, i gotovo.

Posle ručka vezujemo dva Harija (opet), dan se pretapa u veče i…

Petak, 18. septembar 2020. godine

Ne, ni to nije to jutro… kafa, cigarete, računar…

Da zaključim nedelju, zovem redom klijente da čujem ima li novosti, pogotovo gde su poznati planovi investicija ili već imamo projekte u toku; odgovor je listom „ništa novo, ali bi mogao da svratiš ovih nedelja”. OK, ode prepodne, a za većinu Nemaca i radni dan (petkom se radi do 2).Pravim plan poziva za iduću nedelju, težim da budu novi kontakti (koliko je to moguće posle svih ovih godina) i zaključujem radnu nedelju… jes’, malo morgen, a ko će da prevede ponudu od deset strana sa engleskog na srpski? U nedelju, batali sad…

Ratujem, svakodnevno, sa klincima oko ekrana – trudimo se da ih ograničimo, da se bave nečim drugim, sem redovnih sportskih aktivnosti; Boletu je išlo maketarenje ali ga sada mrzi – troši vreme gledajući kako neki likovi na YT igraju igrice ili kratke spotove na Tik-Toku. Za to vreme Goga, tinejdžer-početnik, troši prstiće dopisujući se sa drugaricama ili gledajući Instagram. Neku knjigu ni da pogledaju, nekmoli nešto kreativno…

Sebe sam uhvatio da previše vremena trošim na netu, naročito u besplodnim objašnjavanjima sa „politički neutralnim” likovima, koji nekako ulete u situaciju da brane ove skakavce, ili su im u najboljem slučaju „svi isti”… malo ću da o’ladim, što mi je Brana još onomad preporučila, pre svega zbog gubljenja vremena i živaca na one koji to ne zaslužuju.

Klinci su se organizovali popodne sa drugarima i treninzima, Brana rešava njihovo logovanje na Edmodo, a ja sam se izolovao da gledam In the Heart of the Sea, spominju nekog Melvila i lov na kitove…

Subota, 19. septembar 2020. godine

Dnevna zapovest: paprike!

Rešila moja gospoja da je posle pola veka krajnje vreme da se i ja po prvi put oprobam u toj drevnoj umetnosti, starovremskom običaju pečenja iste. Dugo sam se opirao i ne vidim svrhu u današnje vreme, kad sve može da se kupi u radnji preko puta, al’ ‘ajde… šta je nabavila, par kila, čisto da je želja mine; ništa u poređenju sa prethodnim godinama kad se tast time bavio.

Kosim travnjak u dvorištu, pa na pijacu, pa u Dolovo kod njenih da odnesemo sirovinu za lovačku salatu, pa nazad za Pančevo po moju majku, da našim pridružimo i njene paprike, a onda ćemo, kao što običaj nalaže, i neko mesište da bacimo na žicu, da ne trošim ćumur samo na salatu…

Ceo dan je protekao u zezanju sa mnogo dobrim drvima i lošim ćumurom – založim, ćumur uhvati pa pusti. Duvaj, mantraj, lepo ga zamoli, grdi ga, aman više…

JES! Nema ni osam sati, a već smo završili! Nemoj da ti je palo na pamet sledeće godine, umoran sam k’o da sam ceo dan džakove nosio…

E, dušo, curka nam cev glavnog dovoda vode u šahtu! O… nije za dnevnik… rešavam ujutro…

Klinci, kupanjac pa na spavanjac… ja se isključujem monumentalno…

Autor je prodajni inženjer, vozač,kafe-kuvar i sekretar u svojoj mikro-firmi, srećni muž, otac dvoje dece i suvlasnik porodične menažerije kućnih ljubimaca

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)