Nedelja, 27. septembar 2020. godine
Ja: Ovo ludilo oko korone traje već šest meseci, a trajaće još. Deca po školama neće ostati normalna posle svega ovoga. I odrasli su odlepili poprilično, biće psihičkih posledica mnooogo. Još sam na početku svega rekla da odbijam da budem u toj statistici. Meni druženje i boravak van kuće doprinose imunitetu i ko god kaže da to nije dobro – nabijem ga ja, eto.
Una: Slažem se sve, samo bih ja dodala – uz distancu i na otvorenom. U to ime, šta radiš danas?
Ja: Jedem govna, k’o svaki drugi dan. Dođi malo da ih jedemo zajedno.
Una: Šta bre???
Ja: Kažem, biće lepo vreme, nije odveć toplo, prijatno je dapače, te bih te pozvala da dođeš malo do naše ljupke, vojvođanske idile na prijatne trenutke provedene u mom šarmantnom društvu.
Una: Aaaaa. OK. Idiote :).
Uni je nedavno bio rođendan, ali, zbog ove situacije nije pravila klasičnu proslavu, već je odlučila da se podruži sa svima nama pojedinačno na kafi i kolačima. Plan je bio da oko podneva dođe do Pančeva, pa sam je, kao pravi mali Laloš, povela na „Šajku”, da oseti nežni povetarac u kosi i opojni miris naše brljice rečice dok nas majstor punih 36 sekundi prevozi s jedne obale na drugu. Pošto sam vikendom na „Šajci” poslednji put bila dok je Sloba još bio živ, ulazeći u čamac, iznenadilo me je što nas mlađahni skeledžija pita imamo li rezervaciju. Pojma nisam imala o užurbanosti i krupnom naletu gostiju u stilu džihadskog napada u vreme ručka, koji vikendom vlada na „Šajci”. Sedosmo za jedini preostali nerezervisan sto, naručismo piće i krenula je priča.
Una: Ma, ne znam da li da te pitam, ali, kako si se odvažila da odeš na Miljenovićev koncert u petak? Gužva, nema distance, maski, nije te bilo strah?
Ja: Pa šta znam, slučajno se sve desilo, došle smo do prvog reda da se pozdravimo s Mikom i ostatkom benda, koncert počeo par minuta nakon toga, mi ostale tu ispred bine, odjednom ljudi, svi se bacamo i lepimo jedni uz druge, đipamo, jedna stvar vodila drugoj i tako. Uostalom, na otvorenom smo, ja imam 185 cm, svi oko mene su bili niski, a kažu da je virus težak i pada na zemlju hahaha… ma bilo je super, super su svirali, ne znam, pusti sad virus i čemer!
Žena za susednim stolom se malo zagrcnula repićem neke ribe, pa me pogledala mrko, biće ipak da se zagrcnula mojim nepromišljenim ponašanjem dok sam bila u ulozi grupi devojke na koncertu. Popismo piće i krenusmo do auta, pa ka Beogradu, Uninoj teritoriji, na kolače i izložbu cveća u parku Manjež. A tamo, moj mali, unutrašnji botaničar se ozario, ispadaju mi oči iz očnih duplji k’o detetu na kirvaju. Obe smo kupile po nekoliko biljaka, ja sam uzela i malo stablo kafe, da probam da ga odgojim iz kolevke maltene. Razgledamo malo, vidimo, ima i saksija na prodaju, Uni treba par komada, pa se upušta u diskusiju sa prodavcem koliko koja saksija može da primi vode, koja ima kakvo dno, koja joj se boja uklapa u sobu, dok ja sa strane posmatram kako joj se prodavac sve više približava, da ne kažem – ulazi joj u auru, bez maske, a ona se strateški povlači unazad sve dok nije udarila nogom u gomilu naslaganih saksija koje se malo zatresoše. Već sam u glavi videla scenu u kojoj jurimo kotrljajuće saksije niz Manjež sve do onog nesrećnog spomenika Stefanu Nemanji, pa rekoh sebi, daj da se umešam i pitam prodavca nešto skroz nebitno ne bih li ga odvukla od Une pre nego što ova izvadi alkohol iz torbe i pošprica ga u oči k’o potencijalnog manijaka. Nakon Manježa odosmo u Ulicu gladnih na kolače i novu turu priče. Napričasmo se i o COVID-u i tome kako ko doživljava ovu situaciju. Njen pogled na situaciju se dosta razlikuje od mog, ali bože moj, to nas ne sprečava da se olešimo od smeha i kalorija koje sam posle trošila pešačeći nešto malo preko pet km od Sava Centra do Pančevačkog mosta, realno, šta mi teško, lep je to put.
Ponedeljak, 28. septembar 2020. godine
Nalazim se sa Draletom na redovnoj kafi ponedeljkom da protabirimo koja će piva i dešavanja biti u „Sladu” te sedmice, i kakve bisere mojih marketinških umeća ćemo u toku sedmice plasirati na društvenim mrežama malopre pomenutog kafića. Koga ću tagovati i heštagovati. Vrlo me zabavlja činjenica da se bakćem društvenim mrežama, ja, koja do pre godinu dana nisam znala ni kako Instagram izgleda, a svoj lični profil sam stvorila pukim pogrešnim kliktanjem pri pokušaju da se prvi put ulogujem na „Sladov” već postojeći profil. Mogla bih uveče napraviti palačinke za ukućane. Neće se onaj fensi džem od narandže i zove što mi je poslala Unina mama sam pojesti. Do pre nekoliko meseci nisam pojma imala kako se prave palačinke, a sad ih štancujem kao Jugoton zlatni tiraž Miše Kovača na vinilu. Poenta je – nema veze, bitno je da se nove stvari probaju, da se nešto nauči. Bitno je da se živi.
Utorak, 29. septembar 2020. godine
Dolaze mi u goste Olga i Vanja sa svojim malenim, dvomesečnim novitetom – Lenom. Kad su se smuvali pre par godina, bilo mi je toplo oko srca kao da se meni nešto prelepo dogodilo jer smo svi znali da se Vanji Olga sviđala već neko vreme, ali su oboje morali proći neke životne peripetije da bi konačno bili zajedno. Na njihovom primeru sam videla kako je divno kad nešto želiš, radiš na tome, boriš se za to, burgijaš malo po malo, pa ti se i ostvari. Pa još kad je na svet došla Lena, maleni genetski muzički mutant ( jer, Olga je dirigent, a Vanja fenomenalan tenor), pa, sreći u našem društvu nije bilo kraja. U Narodnoj bašti je Vanja sreo svoju profesorku sa Akademije čiji mlađi sin je išao sa mnom u osnovnu školu, a stariji sin zna mog brata, a i mene valjda, ne znam, ispade da se svi znamo međusobno i da smo svi nekako povezani, kao u Srećnim ljudima. Još samo Topolska 18 u pozadini da zasvira i pašću u sevdah, Tita mi.
Sreda, 30. septembar 2020. godine
Počinje moj vikend na „moru”. Idem kod Milene, Nenada i njihovog malenog potomka Petra na Adu Ciganliju, tamo ću prespavati i dva dana ćemo se izležavati i izigravati češke turiste na Jadranu jer smo svi beli k’o sir. Ustala sam u 6, spakovala se i, kao revnosni penzioner, već u 7 ujutro uhvatila bus za BG, jer trebalo bi stići na plažu u 8 najkasnije, da se slučajno ne izgori, a i da uhvatim magični pejzaž Ade Ciganlije rano izjutra kad su tu samo bakute sa trajnama i dekute u Spido gaćama sa pantljikicom. Samo babe, dede, i ja – scenario nešto sličan onom u 19h, kad se već pomenute starosne kategorije instaliraju ispred katodnog TV-a da pogledaju Slagalicu. Jer, orilo gorilo, Slagalica se mora pogledati. Mislim se nešto, dok se stare stvari ne promene, nema mesta novim. Elem, ostavila sam stvari kod Milene i Nenada i prepešačila šest km do kafića „Na kraju sveta” gde se svi nalazimo jer, svi prevozi po Adi počinju sa radom tek od 10h, tako da, stigoh na plažu tek oko pola 10, dakle, džaba si krečila, Marina. Došli su i Neda i Boža, i Dule i Dana, i Tanja, sjatilo se čitavo društvo i bilo nam je kao da smo zaista na moru.
Četvrtak, 1. oktobar 2020. godine
Danas nismo baš poranili sa odlaskom na plažu, ali smo ipak našli super mesto u hladu, da ne bismo uznemirili ovaj plemićki ten koji svi u društvu negujemo, a i tu nam je beba Petar kog svi radosno prebacujemo iz jednog u drugo naručje, svi ga nosamo i zabavljamo, i on vrlo zadovoljno sarađuje. Brčkanje mi prekida proba benda koju su momci zakazali u 14h u Bigzu, u totalno nevreme, ali OK, barem je blizu. Već duže vreme sam vagala da li da ostanem u tom bendu ili ne, nije to to više, odavno mi nije gušt, već tegoba, i tako je to bila naša poslednja proba. Nije mi žao, u miru i sreći sam sa svojom odlukom. Vraćam se sa probe nazad na plažu i moj, sad već bivši bubnjar me je dovezao da kraja Makiške strane, te samo treba preći na drugu stranu Ade i eto me opet u „Na kraju sveta” sa mojim ljudima. Ono na šta sam totalno zaboravila je da, da bih došla do našeg omiljenog kafića, moram proći pored dela na kom su nudisti. E sad, nisu problem nudisti, oni su neki tamo ljudi koji samo gledaju svoja posla, nego su problem oni mutni likovi koji se motaju oko nudističke plaže ispunjavajući svoje voajerske dužnosti i živeći svoju fantaziju da će se ogrebati za neki snošaj. Ah dobro, nada umire poslednja, te mi se tako neki mučenik, u prolazu, nakačio na grbaču, ali kad sam mu, na ne tako fin način, razjasnila da od njegovog predloga o razmeni telesnih tečnosti u obližnjem šumarku neće biti ništa, otkačio se brže nego što pantljičara napusti creva kad iskombinujete Zoloft i rakiju prepečenicu. Uglavnom, ne nalaze se gadne stvari u životu tamo gde ih očekujete, nego baš tamo gde pomislite da ste sigurni, pa vas dokači nešto iz mraka.
Petak, 2. oktobar 2020. godine
Petak je nekako uvek rezervisan za „Slad”. Tim danom su najčešće promocije piva kućnih pivara, pa u „Sladu”, koji, za sad još uvek, prodaje samo pivo, možete naći i goste sa malom decom, kućnim ljubimcima, komšije iz zgrade, lokalne muzičare, prosvetare, poštare, ljude koji vole razne sorte piva i koji podržavaju koncept pristojnosti. Da se ne lažemo, u „Slad” nećete doći da biste uživali u izvanredno odabranom i skockanom izgledu enterijera ili zato što konobarica ima pozadinu na kojoj bi joj pozavidela i Dženifer Lopez. Tu se dolazi da se popriča, da se razmene ideje, da te neko uvaži i da nekoga uvažiš. A to nam je svima potrebno. Posle „Slada” sam otišla u jednu od mojih rekreativnih, svakodnevnih šetnji. Ceo grad razrovan, svugde neki bageri i čuda, rekao bi neko sa strane – gradi se k’o Bukurešt u vreme Čaušeskua. Njegoševa i Park u haosu totalnom, kad krenu kiše klizaćemo se po blatu kao Pluščenko na Olimpijskim igrama u Sočiju. Kod Zatvora izbegnem da ugazim u jedan pseći uradak i vidim, onako, poznat mi je nekako. Skontam da ga viđam već treći dan na istom mestu. U ulici koja se, kao, radi i renovira. Malo je ostario, isušio se, pobeleo, ali da, isti je to izmet. Pitam se, ima li rada, nade i napretka, tamo gde isto govno predugo stoji i opstaje.
Subota, 3. oktobar 2020. oktobar
Pijačni dan. Odlazak na pijacu oporavlja dušu i telo, a na našoj pijaci se, vala, svašta može naći i svašta čuti. Kao mala sam mrzela odlazak na pijacu, a sad mi pričinjava zadovoljstvo. Zanimljivo je kako se menjamo kroz život, čak i u takvim sitnicama. Posle pijace, kao i uvek, sedoh na kafu sama sa sobom, da presaberem voće i povrće, cveće i misli. Popodne proba sa drugim bendom, jedva čekam! Kada sam upitana da napišem ovaj dnevnik, dok mi je po lobanji rikošetirala Ceca i „Moj je život mrtvo more bez ijednog talasaaaaaa”, automatski sam pomislila da nemam ja tu šta da pišem i pametujem. Onda se setim kako je, dok smo bile u gimnaziji i živele u različitim državama, maltene svako moje pismo Mariji počinjalo sa „kod mene nema ništa novo” da bi zatim usledile tri do četiri ispisane stranice. Dakle, ima tu nečega, sve je u stavu i samo treba pokušati. I nastaviti pokušavati. Nije ni moj, niti ičiji život – mrtvo more bez ijednog talasa, moj je život Švicarska.
Autorka je veliki optimista maskiran u telu ironičara
