U cik leta

Aleksandar Stanojlović
Objavljeno 02.06.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 26. maj 2019. godine

Manifestacija BINA – Beogradska internacionalna nedelja arhitekture – ove nedelje je organizovala tematsku šetnju u Pančevu i pozvala me da budem vodič prijavljenima za tu šetnju. U trajanju od četiri sata prihvatio sam se da provedem grupu od šezdesetak ljudi kroz grad. Dobar deo gostiju su arhitekti, ali ne svi. Zato šetnju moram da prilagodim kombinovano sadržajima i arhitekture i opšte kulture. S obzirom na to da je izlet, šetnja bi trebalo biti opuštena i zabavna, koliko i edukativna. Stoga je ideja da to bude spoj nekih globalnih i univerzalnih tema, projektovanih na naš lokalni pančevački nivo. Pančevo je inače zanimljiv grad jer je blizu Beograda i kada vam neko dođe u goste iz druge sredine, vi ne znate da li je prvi put ovde ili je već bio sto puta do sada. Možda je bio na buvljaku? Ili na džez festivalu, karnevalu, pecanju? Kako onda postaviti priču za šezdeset različitih ljudi, osim subjektivno? Turisti u svome gradu, veliki izazov. Probajte!

Šetnja je zamišljena da pokrije vremenski luk od 15. do 21. veka, ali u obrnutom smeru. Zato smo je započeli kod nedavno završenog objekta u Kasapinovićevoj ulici, gde nas je dočekao i nadahnuto o objektu koga je projektovao govorio kolega Danilo. To je autorska zgrada u pravom smislu, koja je u okruženje sletela kao svemirski brod i koja se zbog toga mnogima ne dopada, ali nosi nekoliko snažnih poruka: ona je primer proizvoda kod koga se njen autor svojski potrudio da podigne važeće standarde na viši nivo. U njoj dominantni likovni elementi nisu naručeni konfekcijski iz kataloga ili sa interneta, već su napravljeni prema autorskom crtežu i takvi jedinstveni izvedeni u radionici i postoje samo ovde i nigde više. Šetnju smo nastavili pored zgrada iz šezdesetih (Robna kuća, Sud, Opština), tridesetih (Stara pošta), prvih godina 20. veka (Privredna banka), 19. (Magistrat, Gimnazija), 18. veka (Stara pivara, Rimokatolička crkva), da bi je završili sa 15. vekom odlaskom autobusom do manastira Vojlovica. Od ranije znam da nikoga ne ostavlja ravnodušnim kontrast srednjovekovnog manastira sa baroknim elementima i futurističkog okruženja Rafinerije nafte. Tako su reagovali i naši gosti, u ovom ambijentu kakav valjda ne postoji negde drugde na planeti. I za kraj mali podatak iz kulturne istorije: da li ste znali da su u oltarskoj apsidi manastirske crkve sačuvane srednjovekovne freske vizantijskog stila iz vremena osnivanja manastira, toliko retke za Vojvodinu?!

Ponedeljak, 27. maj 2019. godine

Dobar deo dana sabiram utiske o jučerašnjem događaju. Nemam iskustva oko toga kako je biti turistički vodič, ali sam juče video da je to prilično uvrnut posao. Moj zadatak je bio da provedem goste kroz Pančevo i da im u hodu predstavim grad. Želeo sam da to uradimo demokratski: da dođemo do neke tačke, da ispričam priču, da bi grupi dao slobodu i da se vidimo za recimo deset minuta kod sledeće tačke. U ovoj rečenici, ključna je reč slobodno, dakle hajte slobodno odšetajte do tamo a ja ću poslednji. Međutim to ne funkcioniše baš tako, već su svi stajali i čekali mene da povedem grupu do sledećeg odredišta. Tek kada bih krenuo oni bi bez pogovora krenuli za mnom. O, pa ja sam pastir! Kakav neobičan osećaj. Imam odgovornost prema šezdeset ljudi, dobio sam ulogu vodiča, u pravom smislu reči. U jednom trenutku mi je prošlo kroz glavu kako to izgleda kada neko zloupotrebi svoju neograničenu moć i da počne da manipuliše ljudima. A da zatražim 20 sklekova ispred Robne kuće, tri kruga oko Gradskog parka, preplivavanje Tamiša. Završiću misao znakom pitanja, kao Keri Bredšo u svojoj kolumni: da li je samo savest ta koja diktira vodičevu dobronamernost, odnosno da li je potrebno da iz grupe dolaze predlozi i da li će ih vodič poslušati? Da li su za loš odnos između pastira i stada, manipulatora i manipulisanih, bezskrupuloznih političara i obezvlašćene raje podjednako potrebni i autokratski vladar, tiranin, diktator, kao i obespravljeni, izmanipulisani i potčinjeni narod?

Utorak, 28. maj 2019. godine

U improvizovanom kalendaru se nalaze pozivi za nekoliko događaja koji se održavaju tokom nedelje, dan za danom: danas sam pozvan na proslavu dana jedne javne ustanove u Beogradu u 13 časova. Kolegama sa kojima imam dugogodišnju saradnju sam se izvinio, jer dolazak iz našeg grada u obližnji prenaseljeni veliki grad traži da odvojim polovinu radnog dana, što bi bilo previše. Imam poziv i za večernje predavanje u Pančevu, na kome profesorka fakulteta priča o komšijskom životu. Pokušavam da ispratim događaje koje organizatori serijala godinama priređuju u Pančevu, koliko god mi volja i obaveze dozvoljavaju (mnogo više je ovo prvo problem) i drago mi je da se ove sezone serija predavanja održava u neformalnom prostoru crkve u Kasapinovićevoj ulici. Naš grad nudi široki katalog raznih prostora za održavanje kulturnih, edukativnih i zabavnih programa, a među njima je i jedna napuštena crkva, koja se pokazuje kao dovoljno zanimljivo mesto. Sa druge strane, žao mi je što organizatori nisu naišli na podršku zvaničnih ustanova kulture, pa su morali da potraži alternativno rešenje, ali verujem da je time njihovo zadovoljstvo veće jer su uspeli da ostvare svoj cilj i da privuku publiku.

Sreda, 29. maj 2019. godine

Najstariji lokalni list na Balkanu napravio je zanimljivo istraživanje kako je danas biti dvometraš u javnom i privatnom životu, sa osvrtom na odnos javnih standarda prema ovim predimenzionisanim jedinkama. Pošto pripadam ovoj subvrsti (a još sam i levoruk, dakle double-trouble), odazvao sam se pozivu da dam izjavu i danas smo novinar-fotograf i ja napravili nekoliko snimaka na Zelenoj pijaci, namerno pored tezgi, gde vlada neverovatna prostorna diskriminacija prema svima koji su viši od 180 cm. Dakle postavka tezgi sa talasatim krovom i posebno krpe, cirade i tende koje su prodavci razapeli između njih je primer nepoštovanja javnog prostora prema ogromnom procentu građana: verujem da je sigurno trećina Pančevaca viša od 180 centimetara. Postoji mišljenje koje kaže da ako želite da upoznate neko novo mesto, idite na pijacu. Duh tog mesta, ponuda, cene, zvukovi, mirisi, boje, čistoća, dostupnost i komunalna opremljenost mnogo govore o toj sredini uopšte. Pijaca, kao i groblje, najdemokratičnije je mesto u gradu, mesto gde su svi jednaki, ali ne i za Pančevce više od 180 centimetara.

Četvrtak, 30. maj 2019. godine

Jutro je lepo i počinje da miriše na lipu, što nagoveštava leto. Proleće je bilo kišno i ceo grad se zeleni kao da smo u Engleskoj. Krošnje u Gradskom parku nikada nisu bile gušće. Šta znači porta, a šta parta, etimologija je zanimljiva stvar. Porta je crkveno dvorište, dvor turskog sultana, a na latinskom kapija, vrata. Parta znači umrlica, odakle to, ko zna. Celog života gledam parte koje krase stabla u Parku, na Korzou, u glavnim ulicama. Zar se nikada niko nije setio da postavi namenske table po gradu, da bi se ožalošćenima omogućilo da dostojanstveno zakače umrlice, a ne da se dovijaju da ih kače po stablima. Četiri rajsnadle i papir je okačen. Bez zaštite, na kiši i vetru, pa koliko traje, valjda koliko i duša pokojnika čeka na svoj sud. Najružnije mi je ipak ispred Banke, ispred one u kojoj najveći broj umirovljenika podiže svoje penzije. Moderne inoksirane lampe su prepune nalepljenih parti. Nije nikakva mudrost postaviti nekoliko tabli, jednu kod Ristića, jednu kod Stefanovića, jednu kod Parčetića, kod Solmana i jednu recimo kod Turske glave i da spasemo više jadna stabla od parti, oglasa, plakata i Jazasovih mašnica?

Petak, 31. maj 2019. godine

Još malo o partama: grafički dizajn kao disciplina mi je veoma blizak. Analiziram dizajn osmrtnica: javno gradsko preduzeće koje brine o preminulima i sahranjivanju je uvek imalo pristojne parte sa dobrom kompozicijom i izborom fonta. Suprotno njima, sva privatna pogrebna preduzeća proizvode očajne parte: fotografija pokojnika u boji!?, surovi font koji se ne zove džabe grobljanski, koji kao asocira na srednji vek!? Ako se dodatno plastificiraju u PVC foliji, deluje mi kao da je duša pokojnika obavijena tom PVC skramom. Ne mogu ništa drugo da kažem osim da je to velika pobeda javnog sektora nad privatnim. Javni sektore, ne daj se, privatni sektore, ugledaj se.

Subota, 1. jun 2019. godine

Da li leto počinje 1. juna ili 21. juna? Naravno 1. juna, pošto jesen počinje 1. septembra za sve, bilo da ste đak ili roditelj. A ovih dana počinje i raspust, veliki prijatelj svakog deteta i veliki neprijatelj svakog roditelja. Na izlog opštine su postavljeni panoi sa maturantima, škola pored škole. Nisu tu više samo veliki maturanti kao nekada, već i mali maturanti, a među njima i jedan od moje velike četvorke. Nas četvoro Stanojlovića, kada svi budu dostigli biološku zrelost, imaćemo bruto četiri metra visine. Teško nama na Zelenoj pijaci!

Gledam ogromni stakleni izlog opštine i galeriju naše omladine kojoj ćemo ostaviti ovaj svet. Po staklu je dozvoljeno pisati markerom i ceo izlog je prepun poruka i simbola uz fotografije maturanata: srca, leptiri, brkovi, mačije uši, ali i poruke: kurva, sisa, da ne nastavljam dalje. Jedna devojčica je potpuno preškrabana flekom od crnog flomastera i uopšte se ne vidi. I ko je sada ovde kriv, da li mi koji našoj deci ostavljamo ovaj ružni svet, ili naša deca koja su rešila da ovaj ružni svet kojeg im inače ostavljamo učine još ružnijim?

Autor je otac, sin i poštovalac svetog duha

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)