Nedelja u životu jednog maturanta

Nikola Stojaković
Objavljeno 06.05.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 29. april 2018. godine

Vikendom se obično budim kasnije nego inače, pa je tako bilo i ovog nedeljnog jutra. Ustao sam oko 10.00 i odrađujem svoju standardnu jutarnju rutinu; provera mejla, čitanje poruka (obaveštenja na većini aplikacija isključujem da bih smanjio potrošnju baterije) i vesti za taj dan. Saznao sam da sutra treba da krenemo za Aranđelovac. Ova vest me je veoma obradovala. Raspust nikada nisam doživljavao kao istinski odmor jer sam uvek u glavi imao pomisao da bi se već sledeće nedelje ili meseca trebalo da se vratim na isto mesto sa istom neizvesnošću o tome kako će se stvari dalje odvijati. Imao sam osećaj kao da odlažem neku neprijatnu stvar. S obzirom na to da se bliži kraj četvrte godine taj osećaj više nisam imao. Po prvi put posle dužeg vremena imaću na raspolaganju dovoljan period da sumiram utiske o proteklim godinama i odlučim šta ću dalje. Popodne sam proveo dovršavajući mangu koju sam skoro počeo da čitam. Posle standardnog nedeljnog ručka seo sam na biciklu i provozao se po starčevačkim ulicama. Palo mi je napamet da posetim druga iz osnovne kog dugo nisam video. Sunce je već zalazio pa sam susret odložio za neki drugi dan. Vratio sam se kući pa smo prošetali do poznanika da se pozdravimo pre kretanja na put.

Ponedeljak, 30. april 2018. godine

Probudio sam se oko osam ujutru, neobično odmoran. Danas krećemo za Aranđelovac gde ćemo provesti Prvi maj. Kuća u kojoj smo odseli se nalazi na petnaestak minuta hoda od grada, ispod Bukulje. Ovo je savršeno mesto za odmor od gradske svakodnevice i za razmišljanje. Spakovali smo stvari u gepek i krenuli oko pola devet. Put je trajao dva i po sata. Popodne smo se odvezli do grada kako bi kupili meso za roštilj. Čim smo završili kupovinu i seli u auto počela je kiša koja se vremenom sve više pojačavala. Nakon što smo se zaustavili ispred kuće, kao za maler, počeo je da pada i grad. Proveli smo deset minuta u autu čekajući da nevreme stane dok je iznad nas sve jače tutnjalo. Iskoristio sam momenat delimičnog primirja da istrčim iz auta i uletim u kuću. Uveče smo se neplanirano našetali zbog jedne zaboravljene stvari sa spiska za kupovinu. Veče sam proveo čitajući nove tekstove na Pančevo.city. Tražeći nešto ne Fejsbuku naleteo sam na žučnu raspravu vezanu za grafit „Radnička klasa ne glasa” koji se može videti na određenim mestima u Beogradu. Čitam komentare na još par objava dok nisam došao do jednog gde liberalka pokušava da objasni kako je Hitler bio levičar. Izgleda da je jutro zaista pametnije od večeri.

Utorak, 1. maj 2018. godine

Prvomajsko jutro je bilo očaravajuće. Kroz šalone su se prostirali sunčevi zraci, a spolja se čuo cvrkut ptica. Sišli smo da doručkujemo pa smo svratili do komšinice na kafu. Nakon toga smo otišli do prodavnice da kupimo ćumur za roštilj. Razmišljao sam o projektu na kom trenutno radim. Ideja mi je da se elektronski dnevnici decentralizuju i da se školi da veća autonomija u celom procesu, a da se i dalje očuva bezbednost podataka. Decentralizovane aplikacije su još uvek velika novina i nemaju toliko široku upotrebu zbog tehničkih ograničenja (pre svega prostora koji zauzima blockchain gde se podaci skladište) pa je i samo implementiranje ove ideje dosta izazovno. Pored toga, nema drugih programera u timu pa se troje ljudi bavi kozmetičkom stranom i testiranjem. Predveče smo svratili do komšija na pivo i kikiriki gde smo ostali do deset sati.

Sreda, 2. maj 2018. godine

Stigao je i dan za povratak. Probudio sam se oko jedanaest sati i sišao na doručak. Ostatak dana proveo sam razmišljajući šta bih trebao da uradim čim se vratim. Drug me je zamolio da mu pomognem sa projektom za školu. Ništa veliko doduše, pa sam odmah prihvatio. Na radiju je išla nova pesma Vlade Georgieva (bio sam uveren da je u pitanju numera sa nekog starijeg albuma). Popodne sam proveo čitajući o francuskoj komuni, Maknovistima i revoluciji u Ukrajini. Iznenadio sam se kada sam saznao da Ukrajinci danas veoma malo znaju o Maknou. Na put smo krenuli oko pola pet. Usput smo imali malih problema sa navigacijom, ali smo brzo stigli kući. Čuo sam se sa drugom i potom proverio u kojoj je fazi projekat. Shvatam da imam još dosta toga da odradim, ali odlučio sam da celu stvar ostavim za vikend. Uveče sam prošetao.

Četvrtak, 3. maj 2018. godine

Budim se pomalo bunovan oko pola sedam. Od kada su mi zaključene sve ocene odlasci u školu su mnogo prijatniji. Kao i svakog drugog radnog jutra čekam četrnaesticu koja je naravno puna jer se neki genije setio da ubaci i Omoljicu u istu liniju. U odeljenju me čekaju dobro poznata lica, sada već u poznoj fazi maturantske raspuštenosti i svima omiljena profesorka matematike. Svoje obaveze oko matematike sam doduše, završio još prošle subote. Neki nisu bili te sreće pa su od ranog jutra integralisali. Pošto je drug sa kojim sedim u istoj klupi odgovarao, a niko oko mene nije izgledao zainteresovano za razgovor, uzimam telefon i čitam objave sa stranice Smetlište istorije koju sam zapazio pre nekoliko dana, a čiji mi se sadržaj veoma dopada. Za razliku od ostatka interneta, na kvalitetan sadržaj na društvenim mrežama se teže nailazi. Još je lakše kada stranice koje već pratim podele neki citat ili sliku koje me nateraju da je dublje istražim. U ovom slučaju to je bila objava o pokretu Ne davimo Beograd. Nikada nisam na taj način gledao na antirežimske pokrete u Srbiji, ali mi je ova objava bila posebno zanimljiva, ako ništa drugo barem zbog toga što su se autori ogradili od već standardne podele na pro-evropske i pro-ruske pozicije. Iako se radi o oštroj i prilično realnoj kritici, mislim da u Srbiji danas nažalost nema puno ljudi koji bi je jasno i glasno podržali. Previše podela, predrasuda i izgubljen kontakt sa realnošću su učinili svoje i biće potrebno još dosta vremena da se mulj raščisti i da neke stvari izađu na videlo.

Petak, 4. maj 2018. godine

Još jedan tipičan školski dan. Budim se u šest ujutru, hvatam bus i odlazim u školu. Prva tri časa imali smo vežbe pa smo spustili video kamere u podrum kako bismo snimili grupu iz Muzičke škole. Snimili smo nekoliko kadrova i vratili se u kabinet. Imali smo zadatak da napravimo kratak video na temu Pančeva i njegove istorije koristeći se kadrovima koji su snimljeni proteklih meseci. Završetak godine se bliži pa raspravljamo o tome šta ćemo i kako ćemo oko maturske večeri. Silazim u hodnik da predam rad koji mi se nalazi na flešu u ruci. Na pultu kod dežurnog učenika vidim gomilu letaka. Uzimam ih i razmišljam o kom je sad fakultetu reč. Okrenem letak i imam šta da vidim – Megatrend univerzitet. Predajem rad i vraćam se da završim video. Pošto nisam imao više časova odlučujem da pođem kući. Negde na pola puta do stanice javlja mi se drug i pita da li bih hteo da odemo do „Galerije”. Rekoh zašto da ne. Popili smo piće u „Galeriji” i prošetali do keja. Gledali smo kako čamci plove Tamišom i pričali protekle četiri godine. Zanimljivo je vratiti se u prošlost i uporediti se sa starijom verzijom sebe. Razišli smo se oko pet sati.

Subota, 5. maj 2018. godine

Danas je trebalo da odrađujemo ponedeljak, ali to nije bio glavni razlog zbog kog sam otišao u školu. Trebao sam da se vidim sa timom oko 13.00 kako bi nastavili rad na dnevniku. Drug iz razreda je odgovarao kombinatoriku i verovatnoću sa kojom sam završio prethodne subote, pa sam izdvojio malo vremena da mu objasnim par primera. Vreme je teklo mnogo sporije nego inače. Otišao sam do pekare da nešto prezalogajim pa do Kruga da ih sačekam. Usput smo razgovarali o tome koliko nam je stvari ostalo da dodamo u projekat. Zaključili smo da nismo odmakli daleko od početka. Kada se kaže timski rad, ljudi obično pomisle da se radi o radu u koji su uključeni svi članovi i gde se povremeno proverava ko je dokle stigao. S obzirom na to da sam jedini programer u timu, to je izgledalo ovako: dvoje ljudi sede sa moje leve i desne strane dok ja pišem kod, testiram i pokušavam da rešim probleme koji se pojavljuju u proseku na svakih pet izmena. Srećom, sve je ispalo fino pa smo do 17.00 imali kompletnu osnovu. Shvatio sam da ovako neće ići i da bi najbolje bilo da sam nastavim da dodajem sve ono što sam planirao, pa da ih eventualno izmenim kada se sledeći put ponovo vidimo. Pre nego što sam krenuo stigla mi je poruka od majke da je krenula u Pančevo i da će svratiti kod kume. Malo sam je preduhitrio i stigao tamo nekih dvadesetak minuta pre nje. Vratili smo se kući oko 22.30. Završio sam još par obaveza i utonuo u san oko ponoći.

Autor je programer i maturant Elektrotehničke škole „Nikola Tesla” na smeru Elektrotehničar multimedija.

Ostavi komentar

  • (not be published)