Fragmenti uma

Milica Duždević
Objavljeno 29.12.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 22. decembar 2019. godine

Ovo je jedan od onih dana kada kunete sve redom, od retrogradnog Merkura, preko Venere, do Marsa. I pored činjenice da ne znate baš ništa o svim tim putanjama i horoskopu, sedmoj kući u Lavu i osmoj u Blizancima, svi oni su krivi. Probude vas majstori kojima je baš danas naređeno da pokupe neki pesak koji je ispred zgrade već mesecima, počne nevreme koje prouzrokuje nestanak vode i struje u gradu, hakuje se elektronski dnevnik i ne možete da zaključite sve ocene i pored toga, magično nestanu rokovnici koje ste poručili na vreme, kako biste ih danas pokupili. I taman poželite da ceo dan budete ušuškani u pokrivač, gledate seriju i pijete kafu, ali hrčak odluči da vas izludi, jer mu se baš sada vrti točak, glođe kavez i zakopava piljevina. Vreme je za pokret. Sve ove stari se neće popraviti same, dnevnik se neće sam napisati, a u 19:30 ideš na kviz, Milice, saberi se.

Izvlačim prvu majicu koja mi je došla pod ruku, a nakon par sati shvatam da je to majica koja je sačuvana kao suvenir nakon letovanja i požara u Crnoj Gori i uviđam da Travolti sa slike fali deo sakoa i da moja verzija Petparačkih priča ima još rupa.

Nada da će kviz izvući stvari danas nije našla svoj put do ostvarenja. Dobijamo sto koji je delimično na prozoru, prosipamo pivo, mašimo odgovore oko kojih smo se dvoumili, a na kraju nam izmiče i pobeda. Dobra stvar je ta što smo se ipak kvalifikovali za veliko finale sledeće nedelje, pa se nadamo da će se situacija popraviti.

Vraćam se kući, svesna da moram da pripremim sve za školu ujutru i nerado prihvatam činjenicu da je stigla struja i da nemam nikakav izgovor.

Ponedeljak, 23. decembar 2019. godine

Zaključivanje ocena maturantima Gimnazije.

Svi žele da vas pitaju nešto. Zašto meni trojka, a njemu petica, zašto meni kec na kontrolnom, zašto meni ovo, zašto njoj ono. I tako u krug. Beskonačni krug pitanja i odgovora. I svi su tu samo da pričaju o svojim pravima, roditelji su tu da pričaju o pravima svoje dece, profesorima su ruke vezane, a o obavezama niko ne priča više. Za pet godina, koliko je prošlo od kad sam iz Gimnazije izašla kao đak, dok nisam ponovo ušetala, samo kao profesor sada, mnogo toga se promenilo. Kolektiv je smekšao, svi su nekako otupeli na neznanje jer je to prosto tako sada. Imaju bele table, projektore, automate za kafu i slatkiše, ali retko ko nosi sveske. Retko ko nosi knjige i tišina najlakše stupi na pozornicu, ako nekome ispadne telefon. Čisto iz predostrožnosti, da se proveri da li je puklo staklo, a nekada su ljudi brinuli za druge ljude da li padaju.

Ovo iskustvo mi je donelo mnogo toga. Upoznala sam generaciju koja ne zna ko je Mik Džeger. Punoletne ljude sa pravom glasa koji nisu nikada čuli za totalitarizam i mešaju Pizistrata i Pitagoru. Prirodnjake koji ne znaju za Lobočevskog i Euklida i društvenjake koji nisu sigurni šta je akuzativ, a šta ablativ. I ne, neću napisati čast izuzecima, jer ih je premalo i ništa ne rade po tom pitanju. Nikome više ne smeta gore navedeno. Svi su se navikli da je to tako. Zar je toliko teško menjati sve(t)?

Utorak, 24. decembar 2019. godine

Počeo je raspust, jedna obaveza manje. Sednica povodom kraja prvog polugodišta je gotova. Opravdanih i neopravdanih časova, dana, nedelja, ima na pretek. I opet, ruke su vezane. Po koji đak je dobio smanjenu ocenu iz vladanja, neke su pohvalili, u kratkim crtama, gotovo je i to. Svi žele što pre kući, a neke nisam ni videla. Haos oko elektronskog dnevnika se u međuvremenu popravio, uspeli smo da zaključimo sve ocene i nastavimo dalje. I čini mi se da je ona Votersova Wedontneednoeducation, shvaćena preozbiljno, a za njega većina nije ni čula.

Sinoć je završen i drugi ciklus pab kviza koji ja organizujem. Rokovnike sam našla, nagrade su dodeljene, pivo popijeno, pice pojedene. I vreme je da sačekamo sredu, onaj dan od kog ne očekujete ništa, posebno kada nema Lige šampiona. U dilemi zlatna sredina ili srednja žalost, uvek sam birala ovo drugo. Stigli ste na pola, a kao da se još uvek ništa nije desilo.

Sreda, 25. decembar 2019. godine

Budim se sa osećajem da je Sreda kao dan rođena u novembru. Svaka Sreda ima karakter jeseni, pojavi se po koji sunčev zrak, ali posle shvatite da zubato sunce ume da prevari. Između ostalog, neka statistika kaže da često sredom padaju kiše. Danas opet nije bilo struje u nekim delovima grada. Vratili smo se na kratko u detinjstvo i dane kada su igre senki bile jedina igra pored preskakanja vijače, koju smo mogli priuštiti. Kuminoj sestričini sam pravila psa i pauka na zidu, mislim da joj se svidelo. Verovatno ne mogu da se porede sa Patrolnim šapama, ali nije ni toliko loše. Još kad se u sve to doda malo cimeta i jabuka, dobijemo savršenu smešu ukusa i mirisa. Potpuna sinestezija slatkoće i smeha.

Odlučila sam da uprkos lošem vremenu danas nađem neke poklone za predstojeće praznike i bar malo uveselim par sivih dana. Kolorit izloga je predivan, sve je primamljivo, svetlucavo, crveno i zeleno sa šljokicama. Kao da svaki izlog riča svoju priču, a niko ne primećuje. Često se zapitam, šta su sve videli irvasi sa izloga kafića, šta su sve čuli ukrasni patuljci u baštama.

Da, Dragi Deda Mraze, želela bih da sam nevidljiva nekad.

Četvrtak, 26. decembar 2019. godine

Ovo jutro je bilo daleko zabavnije od prethodnog. Pogledala sam novi crtani o Porodici Adams. I moram priznati, nije me bilo briga što sam toliko starija od druge dece u sali bioskopa. Crtani su za sve, zar ne? Ovaj nije ni nalik crtaćima koje sam ja gledala u detinjstvu. Nema zečeva koji pričaju, miševa koji šiju haljine, princeza, Diznija, mnogo dobre muzike. Ipak, bilo je lepo. Zanimljiv je, crteži su odlično urađeni i svidela mi se sinhronizacija.

Nešto kasnije sam se posvetila novoj zanimaciji u svojoj sobi. Puzla od hiljadu delova, a na njoj Rafaelova Atinska škola. Zaista veličanstveno delo, koje ću za sada gledati ovako, dok se ne odlučim za poduhvat zvani Vatikan. U međuvremenu, sa police me gleda novi Murakami i čeka svoj red. Sreća, strpljiv je i razume čekanje pred praznike.

Petak, 27. decembar 2019. godine

Napolju sve miriše na šibice i zimu. Negde su već zavejane planine, a kod nas još uvek nema snega. Vetar mi seče obraze, inje škripi pod čizmama. Želela bih da mogu brže da stignem do centra, kako bih se što pre zgrejala.

I onda se pojavljuje ona. Ima kestenjaste oči, razbarušenu dlaku i detinjasti pogled. Najveselija njuškica u gradu, Katica. Možda ste je videli u centru, često šeta po krugu i na Korzou. Vrlo je umiljata, nikome ne smeta, nije napadna, ne gnjavi decu, ne gnjavi prolaznike. Strpljivija je od mnogo ljudi koje znam. Gricka svoje dane. Ima mnogo toga da ponudi što bi joj ostalo, čak i da je neko opljačka. I sada, shvatam koliko je strašno, koliko su ljudi postali otuđeni, retko ko joj se javi. Retko ko reaguje i na prosjake, o psima i mačkama ni reč. Počinje sezona petardi i vatrometa. Oni su osuđeni na spavanje napolju, smrzavanje i svakodnevni strah. Da li je moguće da niko ne može da ih udomi, da li je moguće, ono još gore, da ih je neko prethodno izbacio? Kada smo postali tako bezdušni, tako oholi? Šta je to toliko tužno u ljudima što ih natera da živo biće izbace na ulicu, muče ili ubiju? Bilo je reči poslednjih meseci o raznim trovanjima životinja, ali ne dovoljno. Da li je zaista toliko teško otkriti ko stoji iza toga svega? Da li je zaista toliko teško pomoći nekome, posebno nekome bespomoćnom?

Vrtlog pitanja mi se mota po glavi. I sve staje u trenutku kad me Katica pogleda i podigne šapu, jer želi još malo da je češkam. Svi će morati da sačekaju. Momci kojima smetam, jer ne mogu da odvežu svoj bicikl, nekom advokatskom paru koji je u žurbi i baš moraju da prođu tuda, konobaru kog zanima šta želim da popijem. Trenutak mira i kratke češkice koji je ulepšao ovaj dan.

Katice, hvala ti.

Subota, 28. decembar 2019. godine

Vikend je rezervisan za njega, zvaću ga D. Volim kada imam dovoljno slobode, pa mogu da odvojim vreme, samo da ga slušam, kako satima razglaba o svemu. I dok puši sedamnaestu cigaretu, priča mi kako je Majakovski voleo nag da čita poeme na svom balkonu, a ja sedim i upijam sve te informacije. Slušam o svemu što voli ili ne. I pričam i ja mnogo, a opet, ćutim. Nadam se da će nekada shvatiti moju hiperaktivnost i ćutanje u jednom. Pričam mu o svojim strahovima, o tome da zamišljam ljude kako nose noževe i bojim ih se. O strahu da jednog dana neću imati svoje potkrovlje puno knjiga, ploča i globusa. Strah o tome da će lenjost sa predoumišljajem ubiti sve moje snove. Strah da neću nikada praviti vanilice kao moja mama, plašim se da ne ostanem zarobljena u kancelariji, braku ili na neki drugi način. Ne želim da živim i radim za sedam dana letnjeg odmora u Budvi ili isto toliko na Kopaoniku zimi. Htela bih da upoznam Harmsa, Bodlera i Bretona, ali znam da mi nije bilo suđeno. Čekam svoje šanse, strpljivo. On opet pali cigaretu, naslanja glavu na moje desno rame, provlači ruku oko mog struka i hladan vazduh nam mrsi kosu dok se smrzavamo na terasi. Izgleda da će sutra padati sneg ili su tako bar rekli. Žmurim i trudim se da ne progovaram. Ne mogu nam uskratiti ove zimske zagrljaje iako je hladno. Ušuškaćemo se kasnije. Senke nad Balkanom čekaju. Uostalom, uvek je dobro ubijati sate sa njim, jer kada stanem i ovako se zagledam u noć, nisam ja ta koja ubija sate, nije ni on. Radimo to zajedno. I rekla bih u tim trenucima da sam nesuđena ćerka Jozefa K., da nemam snage, niti mogućnosti da ispričam sve što želim, ali je ovaj sklop neko već zauzeo i moram potražiti novog literalnog „oca”. Videćemo šta će nastati od svega toga, za početak da pogledamo poslednje dve epizode ovog novog ostvarenja.

Autorka je stala cela u ove tri reči i veznik – „Prokleta pobeda i oduševljenje.”

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)