Rok trajanja kraći od mandata

Nenad Živković
Objavljeno 25.05.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

(Ne)stabilnost neke zajednice – mesne, bokserskog kluba, dobrovoljnog vatrogasnog društva, organizacije Crvenog krsta, školske uprave, kolektiva termoelektrane, hora, javnog komunalnog preduzeća, gradske uprave, državne administracije – lako se može identifikovati po dužini trajanja mandata rukovodilaca, upravnika, predsednika, načelnika, šefova, direktora, gradonačelnika… Po tom kriterijumu, Srbija je, od zamenika upravnika zem-zadruge u zabitom zaseoku do ministara, izuzetno nestabilna zemlja, i u tom smislu i naš mali grad nije izuzetak, pre bi se moglo reći da predstavlja izvesnu perjanicu čestih kadrovskih promena, mada ozbiljno istraživanje dužine roka trajanja raznih funkcionera na različitim nivoima organizovanja javnih ustanova i institucija koje treba da rade u opštem interesu i na zadovoljstvo građana, do sada nije urađeno.

Nije slučajno smišljeno, tada kada je smišljeno, da mandat na rukovodećoj funkciji, koja god da je, traje četiri godine. To je dovoljno vremena da se od prethodnika nasleđeni poslovi i projekti završe, a novi samostalno započnu i privredu kraju. Ako se neko pokaže sposobnim i uspešnim, postoji mogućnost da se na istoj poziciji ostane još jedan mandat, a nakon toga, da je bog otac, mora da se povuče. Postoje, doduše, izuzeci i u izrazito demokratskim državama – setimo se Frenklina Delana Ruzvelta ili kancelara/ki u posleratnoj Nemačkoj, ali to su iznimke čije javno delovanje struktura građanskog društva i te kako kontroliše.

U idealnim uslovima, korektno je da nosilac javne funkcije sam promeni radno mesto – da nastavi da profesionalno napreduje i gradi karijeru na novom poslu, ali i da prihvatanjem novih izazova nastavi da doprinosi društvu. Posle isteka tog osmogodišnjeg perioda svako željan daljeg napredovanja treba da menja posao – da se ne bi prepustio inerciji, da obavljanje zadataka ne bi postalo rutina, da ideje ne bi presahle, da ne bi pao u napast da zloupotrebi položaj, da ne koristi uspostavljeni krug poslovnih i privatnih poznanstava i partnerstava za nezakonite aktivnosti…

U našoj živopisnoj varoši, sa mekim š, situacija je sasvim obrnuta – osim Jakšića koji je izuzetak u ovom drugom smislu – dugovečnosti – i koji će dočekati penziju kao direktor Istorijskog arhiva, a koga zbog stava i rezultata nijedna vlast u poslednjih trideset godina nije mogla da smeni – postoje zaista mnogi paradigmatični primeri odsustva svesti o važnosti kadrovske izvesnosti za stabilno funkcionisanje mnogih vitalnih institucija. Dom omladine Pančevo je, recimo, u poslednjih 17 godina promenio 11 (!) što direktora, što vršilaca dužnosti; u JKP „Higijeni” je za sedam poslednjih godina osam osoba sedelo u direktorskoj fotelji; svako malo su menjani rukovodioci i u ostalim javnim komunalnim preduzećima; pa i sama funkcija gradonačelnika je prečesto šetala od persone do persone – u poslednjih pet godina trojica likova – Gavrilović, Radanov i Pavlov su se besciljno motali od kancelarije do kancelarije i po kožnom kabinetu na prvom spratu zgrade Gradske uprave, a da zapravo još uvek nije jasno šta su korisno za grad i građane uradili. Istina, nikakve zapažene rezultate nisu imali ni Srđan Miković, u dva navrata, ni pokojna Borislava Kruška, ni Vesna Martinović, ali su oni svoje četvorogodišnje mandate bar isterali do kraja.

Zašto su se svi ti toliko sposobni kadrovi, ti top menadžeri, ti spasioci javnih preduzeća, ti ekstremno obučeni eksperti, ti stručnjaci kao gradski većnici, tako kratko zadržavali na odgovornim mestima od kojih zavisi nivo kvaliteta života građana Pančeva i okoline? Zato što su prečesto bili, pre isteka mandata, žrtve koalicionih sporazuma, promena vladajućih većina, raspodele izbornog plena, famozne i sveobjašnjavajuće političke volje, novih dogovora o preuzimanju odgovornosti za rad neke ustanove… Često su objašnjenja za smene bila više nego smešna, ako ih je uopšte i bilo. Svi su oni izborom na rukovodeće mesto dobili mandat na četiri godine, koji bi mogao da bude prekinut samo počinjenim i dokazanim krivičnim delom, samostalnom odlukom o neopozivoj ostavci ili, daleko bilo i ne daj bože, smrtnim slučajem. U realnom životu, natpolovičan broj odborničkih ruku, politika kao puka matematika, bio je dovoljan da jedne skida a druge postavlja, da stvara posledice po funkcionisanje lokalne samouprave, ali i da utiče na lične sudbine pobednika i gubitnika. Sa svoje strane, ti akteri pančevačke kadrovske vrteške bili su previše lakomi na rukovodeće funkcije – i sve pogodnosti koje one nose – pa su pristajali da budu zamenjivi pioni u rukama isto tako lakomih na vlast, na sledećoj lestvici piramide.

O drugom pogubnom procesu, partijskom zapošljavanju, daljem uništavanju lokalne zajednice partijskim interesima, u nekom od narednih nastavaka Ohlokratije.

Ostavi komentar

  • (not be published)