U nedelju, 10. februara u južnom Banatu je upriličena poseta putujućeg pozorišta „Vučić & Company”. Ova družina je, nekoliko dana ranije, započela svoju turneju po južnoj Srbiji, ali je vlasnik pozorišta, direktor, glavni reditelj, scenarista i prvi i najvažniji glumac u pozorištu odlučio da u nedelju sa trupom skokne do severa. Izvodili su futurističku viziju „Budućnost Srbije” i očekivali da će Banaćani da nagrnu sa svih strana kako bi mogli da uživaju u glumačkim bravurama najglavnijeg i najpoznatijeg glumca, čije bi umeće učinilo čuda i uverilo ih da brže, jače i bolje može da im snove pretoči u javu. Publika, koja je organizovano i kontrolisano dolazila na predstavu nije znala kada će ova tačno početi pa je u Vršcu organizovana ulična šetnja. Oni koji su u službi vlasnika pozorišta videli su da u njihovom gradu, petkom predveče, šetaju neki drugi Vrščani, od kojih se svako deklarisao kao „Jedan od pet miliona”. Ta grupa šetača nema vođe sa spiskovima i dolazi samoinicijativno da bi izrazila negodovanje protiv najglavnijeg glumca. Njegovi vršački statisti su pomislili da je baš sad pravo vreme, u nedelju pre podne, da im pokažu kako i oni umeju da šetaju i reklamiraju predstavu svog idola. Pošto je žanr kome predstava pripada apsurdna fikcija, odmah su desetostruko povećali broj prisutnih navodeći da ih je tri hiljade. Ta brojka se iz nekog razloga naglo smanjila kada je onaj koga su čekali stigao, pa su ga dočekali u jednom dobro ograđenom školskom dvorištu, koje je nemoguće napustiti ako se zatvore kapije. Predstava je održana uz izabranu publiku, koje je trebalo da što silnije i oduševljeno kliče. Verovatno da nisu dobro obavili zadatak, jer su ih odmah posle predstave strpali u autobuse i poveli na reprizu u Pančevo.
Pančevci nisu imali dovoljno veliko ograđeno dvorište, jer je trebalo da prime publiku iz okolnih mesta, pa su ogradili prostor za predstavu mobilnim metalnim ogradama. Za svaki slučaj, ako bi se neko drznuo da je napusti, postavljena je četa stražara da ubeleži i uslika nepažljive. Oni iz prvih redova su aplaudirali i skandirali, ali nekako mlako i sa izvesnom dozom uzdržanosti. Možda ih je mučila slika iz Beograda, koja je neizbežno stigla do svakog od njih. Videli su hiljade ljudi koji u nepreglednoj koloni slobodno i mirno šetaju i svako od njih zna zbog čega je na ulici. Ovima u Pančevu su naredili da budu tu zbog čega su osećali kolika je razlika između njih i onih u Beogradu i pedeset drugih gradova u Srbiji. To osećanje različitosti osetio je, verovatno, i najveći među najvećim glumcima, jer je turneju i započeo sa ciljem da osokoli svoju publiku. Da im prenese kako su uz njega zaštićeni i sigurni, a bez njega izgubljeni i beznačajni. Istina je da je predstavu spremio brzo, ali je imao mnogo generalnih probi, i sve su po njegovoj oceni bile uspešne. On ne sumnja u sebe, zna da je najbolji i najsavršeniji za ulogu koju je sebi kreirao, zna da ima dovoljno verne publike da aplaudira, ali sumnja da bi osim aplauza mogao nešto drugo da od njih očekuje. A onih drugih, koji ne aplaudiraju, već glasno združeno optužuju, sve je više. Snaga tih glasova se, kao lavina, sve više približava. Čuje je i oseća, ali ne može da stane i prestane, mora da glumi do kraja. Na drugačiji život ne pristaje.
Naslovna fotografija: www.vrsac.com
