Jesen u mom kraju

Nije egzistencija samo ne biti gladan i ne biti u hladnom

Miljana Novaković
Objavljeno 09.02.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

Mnoge je pre nekoliko dana oduševila vest o ljudima iz sela Stanišić koji su se pobunili protiv zatvaranja lokalne biblioteke. Lepota istorije je što nikad ne znaš gde ljudima prekipi, nekad u najmanje očekivanom trenutku, kada je vlast već ubeđena da sve može, da ljudi sve progutaju, i da si ih već toliko izgazio da su sada bezopasni i meki kao grožđe sa dna kace. Ima valjda na potezu između mozga i srca neki presingmetar koji kad postane neizdrživo digne uzbunu „E, sad je stvarno dosta”. Meštanima Stanišića su najpre zatvorili banku u selu, pa smislili da će biti dovoljno da matične službe rade jedan jedini dan u nedelji, pa svu vlast i upravljanje centralizovali u 25 km daleki Sombor, te kako kažu, i na obično odnošenje smeća nekada čekaju po tri nedelje. Na red je zatim došlo uništavanje biblioteke koja postoji i nesmetano radi od Drugog svetskog rata. Do sad. Taj katanac na vratima biblioteke bila je crvena linija, kap koja je prelila čašu ovim ljudima. Možda im je upravo ta ljubav prema knjizi i čitanju pomogla da očuvaju dostojanstvo i razum i reaguju na sveopšte osipanje kvaliteta života, koje je primetno u svakoj varoši, gradu i selu, od Subotice do Vranja. Svako naselje i okrug od severa pa do juga već godinama trpi sada sve dramatičniju eroziju standarda. Davno stečena prava se ukidaju ili se ne poštuju, plate i penzije se smanjuju, škole i zdravstvo raspadaju. Svi elementi onoga što čini kvalitet života otpadaju i osipaju se jedan za drugim, kao lišće u jesen. A baš kao sumornih devedesetih, kladionice i zalagaonice nesmetano bujaju na truloj zemlji, dok nas predsednik ubeđuje da „Svako kad pogleda kroz prozor, može videti da je bolje”.

Stanišićani, kao i mnogi obični građani širom Srbije, kojima je očigledno previše tog „dobrog” života, izgleda da vide malo sumorniju sliku kroz prozor, budući da smatraju da ih vlast tretira kao građane drugog reda. Može biti da su u pravu, jer ih po svemu sudeći klika na vlasti upravo tako doživljava – u prvom redu, sasvim napred do kajmaka baškare se vlastodršci i bliska ekipa, a ostali na začelje, pa ako šta kome ostane, pod uslovom da se učlani u stranku, naravno. Ovaj način vladavine uporno neguje strukturu mafijaške organizacije, u kojoj dominira apsolutni vođa, nekoliko ljudi uz njega, i gomila ulizica višeg i nižeg ranga. U takvoj otimačkoj postavci stvari, nema mesta brizi za građane „drugog reda”, za negovanje tekovina kulture i demokratije i opštu dobrobit, niti za rad na poboljšanju uslova života svih nas. Nema tu mesta ni za potrebe građana i prepreke na koje nailaze svakoga dana, niti ih interesuje kako taj običan čovek živi od minimalca, da li ima uopšte ima posao i kakav je, da li lekar u selo dolazi jednom nedeljno, ili više čak ni to, a kamoli da li radi jedna biblioteka. Koji zaključak izvesti iz takve bahate vladavine, osim da su ljudi za njih samo prost puk, bezlično glasačko telo koje samo treba namiriti koliko je neophodno da može da glasa kad treba, i medijski umiriti, da ne glasa kako ne treba. Takva filozofija vladajuće klase i njihovih aparatčika koji su se domogli nekog položaja i sebi namakli lagodnija finansijska primanja, napravila je društveni jaz u kojem zjapi provalija između „Njih” i „Nas” koju će biti sve teže premostiti mirnim putem. Razmere nekomunikacije i nemanja sluha i želje vladajuće partije da poprave situaciju i prihvate kritike, ogleda se u tako jednostavnom i istinitom, ali za 21. vek tako poražavajućem apelu Stanišićana koji kažu: „Nije egzistencija samo ne biti gladan, i ne biti u hladnom”. Zapanjujuće je da u 2018. godini treba ikoga podsećati na to, ta rečenica kao da dolazi iz neke vekovno davne prošlosti. Ova izjava vraća u sećanje reči jednog šefa kad se suočio sa pritužbama radnika na male plate od koji se ne može živeti: u čuđenju i pomalo nervozno, komentar je bio: „Pa dobro, niste gladni!”, kao da se obraća životinji koju je upravo nahranio, a ona i dalje zavija.

To su trenuci kada ostaješ zapanjen hladnoćom koja dolazi sa one strane, i pitaš se šta je to u čoveku što ga učini toliko neosetljivim na potrebe i probleme drugih, naročito onih koji su staleški ispod? Kako je moguća tolika ravnodušnost u ljudima koji čak ne pripadaju grupi onih pravih dalekih bogataša koji sa realnim životom i svakodnevnicom nemaju mnogo veze, već su se samo donekle izdigli finansijski, i u procesu nestajanja građanske klase i sve većem raslojavanju društva, pripali onim boljestojećim? Mnogi od tih sitnih stranačkih profitera su i sami do pre učlanjenja u stranku bili na ivici egzistencije ili živeli daleko skromnijim životom, pa otkud toliki jaz između prvih i drugih? Odgovore na ova pitanja izgleda da su dali naučnici sa Berkli univerziteta. Kako navode u svom istraživanju objavljenom 2011. godine, bogatstvo i situiranost u obrnutoj su proporciji sa empatijom. Što se osoba više penje na društvenoj lestvici, to njena empatija i interesovanje za druge opadaju. Bogate ljude patnja drugih prosto ne dotiče, ili ih slabije dotiče, i u velikoj meri je ne primećuju. Oni će problem druge osobe bez udubljivanja i griže savesti otresti sa lakoćom, ubeđeni da je baš tako pravedno, jer smatraju da su oni svoj uspeh zaslužili, a da se drugi prosto nije dovoljno trudio, ili nije dovoljno talentovan, pa i ne zaslužuje. U uređenim demokratskim državama zato postoje zakoni koji štite najslabije i najneuticajnije društvene grupe od samovolje vlastodržaca, ne dozvoljavajući drastične društvene nepravde i urušavanje demokratskih tekovina. U Srbiji kakva je danas, u kojoj je se zakoni sad već otvoreno ignorišu, a sva moć je u rukama jednog čoveka koji kritiku ne podnosi i njegovih podanika koji su na nju indiferentni, neophodno je novopečenu gospodu i moćnike obavestiti da ama baš svako ima pravo na dostojanstven život i rad, i na to ih se mora podsećati stalno i mnogo glasnije nego do sada, jer ovo blago rominjanje nezadovoljnih, čoveka samo još više uspava, ali zato ga gromovi i oluje mogu probuditi i prestraviti. Znajući još od predsedničke kampanje i onog predizbornog spota da Mali Alek ima problema sa bibliotekama, bilo bi neodgovorno dozvoliti da prođe 35 godina do vraćanja knjiga u biblioteku, može biti kasno.

Ostavi komentar

  • (not be published)