U kakvom ćemo svetu živeti?

Nikola Petkov
Objavljeno 16.06.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Jedno sasvim normalno pitanje, na žalost neodvojivo od dnevno-političkih okolnosti, ali prisutno u svim svetovima u bilo kom vremenu jeste: U kakvom ćemo to svetu živeti? Siguran sam da su ovo pitanje svojim roditeljima i učiteljima postavljali i stari Rimljani, severnoamerički Indijanci kada su videli brodove osvajača, logoraši iz Aušvica i oni iz raznih sibira, deca iz Vijetnama šezdesetih kao i ona iz Bosne devedesetih, a sa puno razloga to pitanje će nama postaviti naša deca.

Posle masivnog konflikta koji se desio na teritoriji bivše nam države, vidljive su ozbiljne posledice koje nikog nisu mimoišle i trajaće još ko zna koliko. Tim pre što su lokalne zajednice deceniju i više pre „dana D” započeli sa ideološkom, psihološkom i političkom pripremom za sukob sa ratnim ishodom i priželjkivanom podelom plena u vidu teritorija. Sve se desilo kao što je i planirano. Prvo ono standardno, ćirilica-latinica, seme-pleme, moje-tvoje, pa kad su zapaljene prve kuće – svemu je došao kraj.

To je sve poznato, razumljivo i merivo. Teško razumljivo je kako i kojim sredstvima i alatima je to moglo biti ostvareno a da niko nije primećivao šta se priprema. Mediji i zloupotreba istih su tada, a još uvek su „španska sela” za ova plemena. Zato je i teško objasniti uspešno dejstvo tih metoda i sredstava kod svih strana u sukobu, a možda se zbog tog neznanja sve tako lepo „primilo”. Oslobađanjem prostora za pojavu novih medija pored onih postojećih (državnih), na sceni se pojavio veliki broj različitih kako po karakteru i nameni tako i po tehnologiji prenošenja informacija. Različiti, često krajnje suprotstavljeni stavovi izneti u tim medijima, imaju za posledicu pojavu više istina o nekim konkretnim događajima. A narod kao narod, radosno apsorbuje svoju voljenu istinu i mrzi ili prezire onu tuđu, naravno drugačiju.

Problem sa istinom javljaju se na više frontova. Čak i pre raspada SFRJ stradali su udžbenici. Pojavile su se različite interpretacije i tumačenja istorijskih događaja u udžbenicima istorije i ostaloj stručnoj literaturi. Prepravlja se prošlost kako bi se u javnosti i za potomstvo opravdali pripremljeni i izvedeni geopolitički zahvati. Svaka od više suprotstavljenih strana ima svoju verziju, pojavljuju se neke potpuno nove, protivnici se kompromituju i satanizuju, a nekada neprimetne razlike postaju nepremostive. Svako ima svoju istinu zapisanu u svojoj verziji istorije i u svesti svog „stada”. Akcija je i dalje u toku.

Komponuju se novi jezici kako se nekadašnji sunarodnici ne bi mogli razumeti. Insistira se na arhaičnim varijantama i izrazima, menjaju se čitanke. Etno elementi su dominantni u svim kulturama na štetu kreativnosi i novih ideja. Nekadašnji jedinstveni i bogati kulturni prostor cepka se i uništava da bi se napravilo mesta za razne –ijade (rakijade, tortijade, kobasicijade, mudijade i ostale farme, parove i pinkove, marićijade i mitrovićijade) i izmišljene tradicije.

Instituti, akademije, univerziteti, svi rade istu stvar, „našu stvar”. Rade na razdvajanju i dokazivanju posebnosti i različitosti. Rade na pokušaju da se dokaže sopstvenom narodu da se u laži živi lako i udobno. Lažne informacije, lažna istorija napisana lažnim jezikom, lažni heroji i lažne žrtve. Nema tu mesta za prave žrtve i prave heroje. U takvom sistemu svako može da kaže šta hoće bez odgovornosti i bez griže savesti što je i poželjno. Savest tu može samo da smeta.

Tako možemo dopisati još istorije, srušiti stare i podići nove spomenike bilo gde, napisati na njima šta hoćemo i šta treba. Srušimo fabrike pa na ruševinama gradimo nove i to proglasimo uspehom. Tako 20, 30, 40 godina i ljudi se naviknu na novo. U međuvremenu će se klinci razbežati po inostranstvima, penzioneri će se „razmnožiti” i osiromašiti, socijala će brojčano ojačati i materijalno oslabiti, a broj doktora nauka opasno se približiti broju pismenih.

Pa, u kakvom ćemo to svetu živeti?

Iza ovog jednog krije se mnoštvo drugih pitanja. Šta je uopšte bila ideja ovog haosa? Da se uspostavi dominacija neoliberalnog kapitalističkog modela sa dominacijom par desetina političara i njihove rodbine umesto nekadašnje, ne naročiti jake planske ekonomije? Pa to je moglo sa šakom dolara. Dođe bogati čika i za par dana pokupuje sve, a mi se trećeg dana probudimo u drugom sistemu i nastavimo da radimo kao u kapitalističkoj bajci. Geopolitika, narko karteli, istok-zapad i razne druge ideje su bile u opticaju pored one stare „izlazak velesila na topla mora” (pa moraju baš ovuda da izađu i nas da pregaze). Neće biti! Biće da su razlozi haosa u našim pojedinačnim nacionalnim frustracijama koje ne možemo prevazići zbog, u međuvremenu nastalih ličnih frustracija, a mangupi u našim i njihovim redovima su to samo vešto iskoristili. Pa smo, eto rešili da svako napravi državu po sopstvenoj meri i potrebi.

Smetaju nam Nemci, Amerikanci, Jevreji, Cigani, bogati, siromašni, muslimani, katolici, protestanti, Tito, Ajnštajn, Nobel… sve, uz naše lažne i potpuno iskrivljene predstave o ljudima i događajima. A tek mirovnjaci što nam smetaju! Kvare našu idiličnu sliku o pravednoj borbi protiv neprijatelja i osvajača svih boja, za nove teritorije i slobodu bele tehnike, nameštaja i ponekog automobila uz zatečene dragocenosti. Nekom smeta Zlatoje Martinov, ne zato što je on ovakav i onakav, već zato što ga ne poznaje i zato što je bio antiratni aktivista devedesetih. Nekom je smetao Pokret za mir Pančevo verovatno zato što nije znao i nije razumeo o čemu se radi. A nije znao zato što ta država, ta otadžbina nije želela da taj neko zna o čemu se radi. Ne želi ni danas. Jer, da smo znali sve o tim strašnim godinama ne bi sve ovo bilo tako. Ne bi bilo toliko mržnje, ne bi bilo toliko kriminala i novokomponovanih bogataša, ne bi deca otišla, ne bi nam krali bebe iz porodilišta i svašta drugo ružno ne bi moglo da se dogodi.

Razmislite malo, bilo ko iz antiratnih pokreta iz tog vremena pa ni Zlatoje, nema razloga da drugačije ili lažno predstavlja stvarnost iz onog ili bilo kog drugog vremena. Niko ne mrzi Srbiju ako kaže da je učinjen taj i taj zločin. Ako neko ukaže na laž i zlu nameru ne znači da mrzi Srbiju. Ako neko kaže da je od para koje su uložene u izgradnju i opremanje jedne ogromne crkve u jednom velikom gradu moglo da se napravi ko zna koliko vrtića, škola, univerziteta, ne znači da taj mrzi crkvu. Znači da voli svoju zemlju i svoj narod kome želi da iškoluje decu i time ga obogati i oplemeni. Samo onima koji imaju problem sa istinom, ovakvo stanje odgovara.

Na žalost, kod nas se dobro primilo ono loše marketinško pravilo da „mnogo puta ponovljena laž, vremenom se prihvata kao istina”. Tako će lažna i političkim tokovima prilagođena istorija, biti prihvaćena kao prava istorija. Tako niko ne postavlja pitanje kako jedna od važnijih ulica u Pančevu nosi ime srpskog vladara sa lažnom titulom. Samo radikali na početku 20. veka (Jaša Tomić) kneza Lazara su nazivali carem iako on to nikada nije bio, a eto u Pančevu jeste.

Da, stvarno! U kakvom ćemo to svetu živeti? Slutim, a nisam jedini, da će psiholozi i psihijatri imati pune ruke posla.

Ostavi komentar

  • (not be published)