Bio je beznadežno zaljubljen u nju. U kćer bogatog trgovca, najbogatijeg u gradu. Sa čežnjom je Mladen gledao u prozore njene kuće, dolazio sa sitnim poklonima, cvećem ili slatkišima, a ona ga je dočekivala hladnim osmehom.
„Ako mi doneseš kameni trolist udaću se za tebe”, reče mu razmažena lepotica kad joj je obelodanio svoju ljubav. Ta rečenica je najčešće silazila sa njenih usana. Volela je da se poigrava sa bezbrojnim udvaračima, sigurna u svoju lepotu i bogatsvo. Legenda o okamenjenom trolistu živela je od vajkada. Niko ga dosad nije pronašao. Govorili su ljudi da su ga munjama isklesale ljubavnice zlih čarobnjaka. Hrana ovih žena su bila ljudska srca neukaljana zlom. Bez takvih obroka poružnele bi i brzo starile. Zato je bila razumljiva njihova glad za ljudskim srcima. I eto zbog čega se mnogi nisu vraćali iz portage za trolistom. A šta je ljude teralo da se upuštaju u opasno traganje? Ko poseduje trolist imaće bezgranično bogatsvo, moć i sreću, kolale su priče. Bogatsvo i moć su od rođenja pratile trgovčevu kćer, ali zbog svoje ohole prirode, večitog nezadovoljstva onim što ima, nije umela da bude srećna. Mislila je ako se dokopa trolista, prigrabiće i sreću.
Pokunjen, ali sa nadom, sutradan je Mladen obuo putničke čizme, uzjahao konja i krenuo u potragu za kamenim trolistom. Bilo je to u vreme kada su svuda okolo bile nepregledne šume. Trolist od crnog granita, predmet želja mnogih, bio je skriven u najudaljenijem i najmračnijem delu šume, šume prepune divljih zveri i izgubljenih duša prethodnih tragača.
„Gde si krenuo?”, upitala ga je Sunčica, devojka zlaćane kose, njegova družbenica iz detinjsva iz susedne kuće. Bila je lepa isto koliko i ćerka bogatog trgovca, ali on zaslepljen zaljubljenošću nije to primećivao. Nije se sećao čistote njene duše i zaboravio na njenu dobrotu sa kojom se svakodnevno susretao još od prvih koraka koje su zajedno činili igrajući se u njegovom ili njenom dvorištu.
„Idem da pronađem kameni trolist i poklonim ga kao i svoje srce kćeri bogatog trgovca.”
„Sačekaj!”, tutnula mu je u ruku belu izvezenu maramu koju je skinula sa vrata, „neka te čuva i seća na mene.”
* * *
Jahao je danima u potrazi za trolistom, ali bez uspeha. Raspitivao se kod šumara, krčmara, drvoseča… Pitao je lisicu, zeca, gavrana. Svi su samo odmahivali galavama. Nije odustajao, tragao je i dalje. Put ga nanese pred ulaz u uski klanac. Konj je nečim uznemiren strigao ušima i zaustavio se trupkajući u mestu. Odnekud se pojavi srna zlatnog krzna i progovori:
„Ne ulazi u klanac, molim te! Nastradaćeš”, i posle ovih reči nestade iznenada kao što se i pojavila. Ne posluša je Mladen, nego mamuzama pobode konja. U najužem delu klanca put mu prepreči čopor vukova, koje je predvodio ogroman kurjak, sa velikim snežno belim očnjacima. Konj pod Mladenom zadrhta, a onda se u strahu propne i zbaci mladića. Uplašeni at potrča nazad, ali ga gladne životinje sustignu i obore. Predvodnik čopora je mirno stajao ispred Mladena i preteći zarežao. Mišići ispod kože zveri spremne za skok se zategnuše, kad se opet niotkud pojavi srna zlatnog krzna. Vuk privučen mirisom mekšeg i slađeg mesa ostavi mladića i stušti se za srnom. Bežala je srna hitrim skokovima, izmicala zveri i odvukla je duboko u šumu spasavši mladića oštrih vučjih zuba. Nastavi Mladen pešice i sutradan umoran i prašnjav začuje glas:
„Kud lutaš mladiću? Ljudski stvor ovde nije čest gost.”
„Tražim kameni trolist. Možda možeš da mi pomogneš?”, odgovori mladić krezuboj starici izborana lica.
„Rado ću ti pomoći, znam ge se nalazi, ali pod uslovom da u šumi prvo pronađeš srnu zlatnog krzna, ubiješ je i doneseš mi njeno srce. Čekaću te ovde u ponoć kad je pun mesec”, to reče pa se poštapajući o kvrgavu granu suvog drena uputi u šumu. Obriše lice Mladen belom vezenom maramom i nastavi da hoda kako ga je put vodio. Istog dana oko podne na jednom proplanku kraj bistrog izvora susretne lovca u zelenoj dolami.
„Dobar dan, lovče!”, obradova se susretu mladić.
„Dobar dan mladi čoveče!”
„Hrabri lovče, prodaj mi tvoj luk i strele. Moram da ulovim srnu zlatnog krzna.”
„Ne čini to o bezglavi mladiću”, odgovori mu lovac, „učinićeš veliku grešku i nadasve neoprostiv greh. Ubićeš čistu ljubav, koja te prati od početka putovanja i čuva od zlih sila. Otvori oči, otvori srce, u njemu nije mesto za bezosećajnu kćer bogatog trgovca, druga u njemu treba da živi.”
Mladen zamišljen, nastavi da hoda osećajući u nedrima dodir bele izvezene marame, a pred očima mu se pojavi lik zlatokose Sunčice. Već iza sledeće okuke sačeka ga iskušenje. Luk i tri strele stajale su naslonjene na bukov panj. Ugledavši oružje, mladić u trenu zaboravi i maramu u nedrima i lovčeve reči. A skrivena u žbunju krezuba starica se zlurado smejala i zadovoljno trljala ruke kad Mladen ozarena lica zgrabi podmetuto oružje.
Nije prošlo mnogo vremena. Na pedeset koraka od Mladena iz šume laganim korakom izađe srna zlatnog krzna i zastane na sredini puta. Mladić kao u groznici napne luk. U poslednjem trenutku zadrhti mu ruka i odapeta strla završi u prašini na domak nepomične životinje. Pred očima mladića su se smenjivale slike lepe kćeri bogatog trgovca, Sunčicino nasmejano lice, iskeženo lice zle starice i lovčev upozoravajući pogled. Nesvakidašnja borba se dešavala unutar njegove duše. Sledeću strelu je prelomio preko kolena. Sunce kao da jače sinu, u tužnim očima srne zaiskri nada, ali u sledećem trenutku crni oblak zakloni sunce, iz oblaka sinu munja i zaslepi zbunjenog mladića, grmljavina ga zagluši i on ne nišaneći odapne strelu. Srna pade. Zla starica iskorači iz žbunja ispružene ruke. Sa bodežom u šaci Mladen je klečao nad još toplim telom srne, kad se zlatno krzno preobrazi u zlaćanu kosu, a u očima plemenite životinje se ugasi sjaj poznatog mu pogleda. Pred njim je ležala Sunčica. Bodež senu, telo klonu. Maramu u mladićevim nedrima oboji krv.
Kažu da u toj šumi prepunoj divljači više niko, nikada nije video da protrči srna, ali su ponekad viđali staricu družbenicu zlih čarobnjaka sa dva srca u rukama, sa kojih kaplju crvene suze. Kameni trolist je ostao nedostižan, ali i danas mnogi tragaju za njim.
Crepaja, 24. decembar 2021. g.
