Veteran

Nikola Petkov
Objavljeno 06.06.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Šta piješ? Uzmi nešto ozbiljno, da popijemo k’o ljudi. Sećaš se ono pre 30 godina, ti si mi govorio da dolazi vreme kada ćeš dan moći da preživiš tek sa litrom alkohola u glavi. E pa, taj dan već neko vreme traje.

A i nismo se dugo videli pa valja da se zalije. Ti si otišao, sklonio se, a ja nastavio da plivam. Uzvodno, tako je lakše. Da nisam tako, udavio bih se u ovom mulju i žabokrečini. Znaš, moji su me odbacili, a ovi prihvatili valjda zato što bolje nemaju, a od nečega mora da se živi. I tako… sad sam ja tu neki autoritet, veteran političke borbe, neko mudo što bi rekla braća. Znaš ti mene, umem da plivam kad treba. Samo, ovo je bila baš mutna voda, i sad je, a ja nisam znao ništa. Uvek sam radio pošteno i u borbu ulazio srcem, ali eto… možeš to zvati preživljavanje ili prilagođavanje, kako hoćeš.

Misliš da su ovi, sada moji nešto znali? Pojma nisu imali. Imali su samo slabog, ranjivog protivnika kojeg su sa lakoćom savladali i uzeli mu sve. Dobro, tu sam im ja malo pomogao i ne ponosim se time, ali šta ćeš, tako to ide u životu.

Šta dalje? Pobedio si i ti si pobednik i…? U glavi nam je bila samo bleda predstava o narednim potezima.

Osveta, osveta, ponavljali su uporno ovi novi. Kao, šta su nam radili, šta su sve pričali, koga su na robiju, ko je izgubio glavu, ko je izdao, ko je prodao i tako dalje. I osvetili smo se. Treba biti fer pa priznati da smo preterali, ali ko to sada sme da kaže? Kao što su ih ono optuživali da su radili ovo i ono, tako su sada nastavili sa istim poslom samo sa još više žara i koristi. I ne prestaju, ne možeš ih zaustaviti. Samo, ovi nisu kao prethodnici, ovi su opasni. Ko to može da kontroliše? Geni su to hajdučki.

Uzmi nešto žestoko da popiješ, lakše će ti biti. Trezan ovo ne možeš da razumeš.

Jednog dana je došao neki stranac, sve nas je okupio i započeo sa poukom. Nije nam baš bilo najjasnije šta hoće od nas, ali već posle nekoliko sati razumeli smo se. Zapravo, bili smo na poznatom terenu. I bez znanja jezika ukapirali smo da smo njima potrebni i da će nas on naučiti kako da ostanemo tu gde jesmo i kako da sprečimo eventualni poraz ili ne-daj-bože pobedu naših oslabljenih neprijatelja. Pouka je bila savršeno razumljiva. U grubom, pristrasnom prevodu glasila je: oteži, zavlači, varaj, laži, maži, ignoriši, nameštaj, proturaj i poturaj pod tepih… ne biraj sredstva, samo ništa ne daj i ne popuštaj. Tako valjda oni rade u tim njihovim političkim obračunima.

Cena tih lekcija nije bila mala. Svaki put kad bi došli, neka fabrika bi otišla, neki planinski izvor ili stoletna šuma. Nismo imali kud, gluposti koje smo u mladosti pravili morali smo kad-tad da platimo.

I tako. Osvojiš resurse, negde otmeš, a negde se sami nude, odabereš ljude i uspostaviš vlast. Onda sve pređe u rutinu i funkcioniše manje-više kako treba to jest, kako tebi odgovara.

E, ovde imaju odličnu rakiju, ja ću jednu duplu. Uzmi i ti, o mutnoj vodi ne možeš da pričaš bistre glave. Znam da nisi pri parama, ja plaćam.

Znaš, ja sam dugo u ovome i mogu ti reći da nikada do sada politika nije bila tako kreativan posao. Ranije smo se oslanjali na realne događaje, a sada možeš pola da izmisliš, još više da prećutiš i niko da ne primeti. Ne znam šta je sa ovim narodom, ne slušaju, ne gledaju, ne čitaju i ništa ne razumeju. Što je najgore, ništa ne pamte. Zato to tako malo i košta. Malo afera, malo rijalitija, lopovluka i kurvarluka pa onda malo Ameri i Rusi i ovo što se muva po našem dvorištu i tu mu dođu izbori. Rutina. Tako to sada svuda rade, nismo mi izmislili rupu na saksiji.

Malo više koštaju ovi neistomišljenici, a i njih moraš da platiš. Prvo treba da im objasniš da smo svi zapravo na istom poslu, a verovatno i svi u istoj partiji samo se drugačije zovemo. Nekad izgledaju kao ljuti neprijatelji, a drugi put kao da rade zajedno. Malo je to konfuzno i nije baš uvek pošteno, ali kakvu bi ti ribu da pecaš u blatnjavoj bari? U stvari, oni su jedno drugom savršeni alibi za sve što rade.

Znaš, siguran sam da znaš, od ovoga ovde treba napraviti nešto pristojno, kuću u kojoj može da se živi. To sad ne izgleda tako, postoje razne ideje za rešenje problema koji nas muče, ali ne možeš ništa graditi sa nekim ko ne zna ni temelj da kopa, a treba da zida kuću.

Sećaš se šta smo pričali još pre 30 godina: demokratiju nećeš naći na ulici, a neće ni doći sama. Nekad narodu treba zavesti demokratiju kao obavezu pod pretnjom batina.

Ma, i ja lupam svašta. Ajd’ u zdravlje, pa da se vidimo za jedno 20-30 godina. Stvarno dobra rakija.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)