Sloboda, riba i muškarci

Objavljeno 27.08.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

„Dobro hajde neka mi neko kaže šta ima čudno u tome što volim da idem na pecanje? Nije ženstveno ili šta?”, uzviknula je devojka dok je stavljala savijenu haljinu u ranac. Nije baš volela da nosi haljine. Zato navuče farmerice i čizme, one ribolovačke, do kukova. Obraćala se zapravo nikome, jer nikog sem nje nije bilo u stanu, ali takve komentare je slušala već godinama unazad, dozlogrdili su joj. „Zašto ne oblačiš haljine? Zašto se ne šminkaš? Kad misliš da se udaš?”, tetke, ujne i strine su vodile brigu, kako su godine prolazile, sve veću i veću. Kad je završila monolog, devojka je frknula u znak protesta i uzela futrolu u kojoj su bili štapovi, konzervu sa glistama i kutiju sa valjkom za šarana.

Penta je lako upalila i drveni čun se začas našao na sredini reke. „I šta koga briga da li ću ikad da se udam?”, sad je počela da viče. Drala se iz sveg glasa. „Šta vas briga, dušebrižnici? Nisam još uvek našla pravog, ako vas baš interesuje.” Jedini odgovor je bio odjek koji je proizvodila glatka površina reke i zeleni zid rastinja na suprotnoj obali. Ali postade joj je lakše. Ućutala je. Bila je zapravo ljuta na Dragana. Posle nekoliko godina provedenih u istoj firmi, i dva meseca zajedničkog života, shvatila je da to ipak nije ljubav. Privlačnost koja je obećavala, svakim danom se krunila, zrno po zrno. Nije to više bio onaj Dragan sa početka. Pažljiv, nežan, uviđavan. Počeo je da pokazuje svoje drugo lice… „Ma ko ga jebe”, promrmljala je i sad već smirena zabacila udicu. Čamac se ljuljuškao vezan za vrbu na ulazu u kubike. Od jutros je prošao samo jedan alaski apatinac i remorker koji je brundavo i lenjo nestao iza ade. Uživala je u suncu, vazduhu i svežini koja je dolazila od vode. Potpuno se opustila i gotovo bez ikakvih misli, kao u nekom polusnu gledala u vrhove štapova. Onda bi se obradovala udarcu i prijatnoj težini ulova koji bi osetila dok bi namotavala najlon. Sunce je već prilično odskočilo, približilo se zenitu. Ugrejalo je. Osvrnula se. Nikoga u vidokrugu. Skinula je čizme, farmerice i majicu. Hop! Nije bila baš lasta, ali se na glavu strmeknula u zelenkastu vodu. Snažnim zamasima zaplivala je uzvodno, a onda prepustila da je matica donese do čamca. Držeći se za ivicu smandrljala je gaćice i ostala sasvim gola. Voda joj je milovala kožu. Osetila je neobično zadovoljsvo i bezgraničnu slobodu. Oslobođena odeće, kao da se otresla prošlosti, predrasuda, pritiska okoline. Bila je potpuno svoja.

* * *

„Ah, kako su slatki, đavolčići jedni”, prokomentarisa za sebe devojka i pruži ruku da ih pomiluje. Oni za korak ustuknuše, ali namamljeni mirisom ribe ostadoše zbijeni, rešeni da se dokopaju omiljene poslastice. Devojka se maši za mobilni telefon i čučnu da ih uslika. Kratka, lepršava haljina koju još na reci izvadi iz ranca i obuče, podiže se iznad kolena. Pred takvim prizorom se razrogačiše njihove žućkaste mačije oči, a dotad mrgodne gangsterske face poprimiše pohotljiv izgled.

„Eh, da nam je samo da liznemo!”, mjauknuše u glas. Kamera škljocnu, devojka ustade i nestade magičnog prizora ispred njihovih očiju. Oni tugljivo obliznuše njuškice i mazno se očešaše o devojčine noge, pogleda uperenog na gore.

„Dosađuju li komšinice? Mac, mac! Dolazite ovamo razbojnici. Odmah… Prosto pomahnitaju kad osete miris ribe”, obrati se devojci mladić sa petog sprata, pokazujući očima na njen ulov. „Muvaju se oko zgrade još od proleća. Povremeno ih hranim…”

„Ne samo da su nanjušili ribu, već su je i videli”, bilo je prvo što je devojci palo na pamet. Lice joj obli rumen, a onda pršte u smeh. Opet je obuzme osećaj slobode. Zbog dosetke koja joj maločas pade na um, zbog toga što ne nosi gaćice, zbog… Mladić joj pomalo zbunjen uzvrati osmehom.

„I svi od reda su muški”, dodade, „znam, studiram veterinu… Hej! Mogli bismo možda večeras negde na piće?”

Devojka se za trenutak zamisli.

„Može”, reče i ustrča uz stepenice dok su mačori preskačući jedan drugog trčkali za njom i ribom.

„U osam. Ovde, ispred zgrade”, pratio je usput mladićev glas.

Ušla je u stan i zalupila vrata.

„Mnjau, mnjau”, čulo se ispred višeglasno molećivo mjaukanje.

Crepaja, 26. avgust 2021. g.

Ostavi komentar

  • (not be published)