Kako je Mika razbio Firera

Objavljeno 28.08.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Iza svake velike priče dešavaju se neke male, neprimetne lične drame koje ne mogu ništa promeniti ali ostaju u sećanju kao pokušaj da se ispravi nepravda i ukaže na zlo koje preti.

Majstor Jozef iz Francfelda je ocu Đuri više puta rekao za Miku: Ovaj će biti odličan majstor, ali čovek… i tu bi sumnjičavo vrteo glavom. E sad, šta je u to vreme značilo biti dobar čovek? Po mišljenju majstora kod koga neki šrgrt izučava zanat to bi značilo disciplinu, preciznost, odanost, volju da se uči i napreduje kao i onaj skup ljudskih kvaliteta koje u zajednici karakterišu dobrog čoveka. A Mika je bio dobar čovek i dobar majstor.

Ono što se majstoru Jozefu baš nije uvek dopadalo bila je sklonost ka lakom životu, društvo, kafana, čašica i slično… ali to mu je opraštao, jer je bio jedan od najtalentovanijih u generaciji koju je školovao za mesare u svojoj maloj firmu u Francfeldu. Vreme je bilo teško, rat je besneo Evropom i širio se dalje. Niko više nije bio siguran, a Jozef je jako dobro znao gde i sa kim živi. Nije mu se dopadalo to što su mnogi mladi ljudi, pripadnici njegovog naroda naseli na zavodljivu bajku o nadmoći jednih nad drugima i sili koja će osvojiti svet i pobediti… koga? Šta posle? Jozef je ljude delio na dobre i loše i gledao svojim očima kako se neki, nekada dobri ljudi pod uticajem politike pretvaraju u loše. Rešio je da se ne meša u to, da radi pošteno svoj posao i drži se po strani. Znao je on i onu drugu stranu, ljude odavde, dobre i poštene Banaćane koji su jako teško prolazili kroz život i gledao je da im pomogne koliko god je mogao. Znao je on i Mikine drugare, mladi i pametni iz dobrih, poštenih porodica. Bilo ih je raznih: paora, studenata, majstora, dobri momci i svi do jednog bili su buntovni, željni promena kao i svi mladi. Samo, ovo je bilo opasno vreme i ako bi se neko suprotstavio sili, mogao je loše da prođe. Čuo je i za hapšenja, a zbog toga se plašio za Miku, naročito zbog zatvaranja njegovog druga Save koji je još od marta kod Špilera na saslušanju što se nije moglo dobro završiti.

Mika je završio radni dan, seo na bicikl, pozdravio majstora i otišao kući. Kada je Mika ponovo to veče došao zadihan u radnju i u ruku mu stavio komad papira na kome mu je Đura objasnio novonastalu situaciju, Jozef je znao da se desilo nešto loše.

Mika bi od Crepaje do Francfelda obično dolazio vozom, ali kad god bi došao biciklom malo bi skrenuo s puta na pivo sa društvom, obično kod Debelog Jaše pored ciglane, a onda… ko zna kako bi se sve završilio? Tog dana, 21. juna 1942. Mika je, vraćajući se sa posla navratio do Jaše i dok je naslanjao bicikl nuz ogradu oko širokog placa ispred kafane, primetio je kola koja staju da bi neki putnici izašli. U kolima, među ostalima, uglavnom Crepajcima, sedela je Hristina, majka njegovog dobrog druga Save. Iz daleka je zapazio njeno uplakano lice i sluteći da se nešto strašno desilo, prišao joj je, položio ruku na rame i kratko upitao:

– Sava?

– Obesili su ih. Sve su ih povešali!

Mika se ćutke okrenuo, kola su nastavila dalje, a on je polako ušao u kafanu. Seo je za sto zagledan u pod. Jaša je pred njega na sto stavio kriglu piva i vratio se iza šanka. Čuo je šta se desilo i znao da je mnogo ljudi pohapšeno u poslednjih nekoliko meseci. Momke iz Pančeva, Crepaje i bliže okoline skoro sve je poznavao. Mika i njegov drug Sava Žeba često su navraćali još pre nego štoje počelo ovo ludilo. Ponekad je prisluškivao njihove razgovore i da nije bio zabrinut za svoju familiju, potpisao bi svaku izgovorenu reč. Ali, vremena su bila teška, a on sām Nemac sumnjivog porekla pa bi bilo kakvo uplitanje po njega imalo teške posledice.

Mika je otćutao svoju tugu i bes, uzeo u ruku kriglu, malo prosuo na pod kako je već običaj i popio pola. Onda smrknuta lica ustao, sočno opsovao i snažno je zavitlao ka suprotnom zidu na kome je stajala Hitlerova slika. Krigla se raspala u komadiće, polomljena slika završila na podu, a malobrojni gosti umalo nisu popadali sa stolica. Jaša mu je brzo prišao, zagrlio ga i tiho mu rekao:

– Dobro je, sad se smiri. Moraš da ideš, tražiće te. Idi kući, nemoj prema Pančevu.

Dok je vozio prema Crepaji kroz glavu su mu prolazile slike druženja sa Savom i ostalima za koje je znao da su pohapšeni kad i on. Sava Žebeljan, sekretar SKOJ-a u Crepaji uhapšen je još početkom marta. Bio je neko vreme u Pančevu pa prebačen u Bečkerek, ispitivan i mučen kao i najveći broj tada uhapšenih, da bi konačno vraćen u Pančevo i obešen tog dana zajedno sa još 24 svoja saborca: Ivo Kurjački i još devetoro iz Pančeva, Mila Matejić iz Vršca, Sava Žebeljan iz Crepaje… ukupno njih 25 iz Stajićeva, Botoša, Vršca i Izbišta obešeno je na Žitnom trgu ispred gvožđare braće Stefanović u centru Pančeva.

Mika je stigao kući i ocu ispričao šta je uradio. Ovaj je reagovao pribrano i bez panike. Na komadu papira napisao je nešto, stavio mu u džep i odmah ga uputio nazad u Francfeld kod majstor Jozefa da mu sve ispriča i uruči pismo, ali da ide preko atara i da ni sa kim ne razgovara. Majstor je pročitao poruku i zapalio je. Kratko je rekao šegrtu da ide u radionicu, obuče radno odelo i nastavi da radi ono što je tog dana započeo i da nipošto ne izlazi dok ga on ne pozove.

Ubrzo je došla policija tražeći Miku. Majstor Jozef je rekao da on nije izašao iz radionice od jutros u 6, još od kad je došao. Imaju mnogo posla pa će tu biti nekoliko dana. Kad su ga tražili u Crepaji, otac Đura im je rekao da nije dolazio sa posla i da im je poručio da će zbog posla u Francfeldu ostati neko vreme. Jaša nije mogao da potvrdi da je taj koji je razbio Hitlerovu sliku bio Mika. Taj jeste bio visok i jak kao on, ali ko može znati ko je to bio… pa toliko ljudi ovuda prolazi, ne mogu se svi baš popamtiti…

Tako su Đura, Jozef i Jaša različitim, a usklađenim izjavama zbunili policiju i spasili Miku ozbiljnih problema. Mikin gest i nije bio političke prirode, on se politikom nikada nije bavio. Sila ne prepoznaje emocije već samo konstatuje prekršaj nametnutih pravila. Savina smrt nije nikoga uplašila već ohrabrila na još jači otpor koji je dve godine kasnije kulminirao planom za odlazak u Bosnu preko Srema. Nekoliko dana posle Žebinog hapšenja, u zatvoru su se našli i Ljuba Dankuc – Babeš, Sava Avram – Giga, Miloš Stojkov – Beli i Koča Ilijević. Dva meseca kasnije, pušteni su iz pritvora jer protiv njih nije bilo čvrstih dokaza. U junu su usledila nova hapšenja: Đura Maletin, Paja Topolovački, Nada Ilijević, Sima Racić i Boža Kukolj… U avgustu je u ataru između Idvora i Uzdina ubijen Mita Živkov – Lala. Dve godine kasnije, u pokušaju odlaska u Srem ubijen je Sima Racić. Mnogo Banaćana je izginulo na Sremskom frontu i Batini. Njihova žrtva bila je temelj novom društvu i boljem životu u budućnosti.

Mika je celog života radio ono što ga je majstor Jozef učio – da bude dobar majstor i dobar čovek.

Ostavi komentar

  • (not be published)