U vreme dok Crepaja nije imala vodovod, revolucionarni poduhvat je bio izgradnja javne česme u centru sela na ivici parka. Par metara dalje nalazio se betonski „bunker” u kome je verovatno bio hidrant – pumpa koja je česmu snabdevala vodom. Bivša-sadašnja vlast srušila je tu česmu i sagradila novu, četvorokraku nakazu koja srećom nije opstala. Srušena je da bi se na tom mestu sagradila kućica u kvazi-banatskom stilu u koju će se postaviti filteri za prečišćavanje vode iz vodovoda, a koja se toči u flaše i nosi kući kao što u Kačarevu postoji odavno. Potez za svaku pohvalu, pristojno izgleda i dobro funkcioniše. To košta i to su platili oni koji plaćaju porez. A da li je novac prošao kroz kasu ove ili prethodne vlasti na to oni treba da odgovore.
U tom delu parka nalazile su se dve, poprilično promašene investicije. Jedna je već pomenuta četvorokraka česma, a druga je imitacija bunara koji je stvarno postojao na tom mestu i korišćen je do 1945-50. godine. U toku jedne radne akcije 1980. godine, prekopavajući park našli smo poveliku duboku rupu u zemlji ograđenu ciglama. Nalazila se tačno na stazi kojom se često prolazi. Nismo smeli da to diramo pa smo vratili u prvobitno stanje i ubrzo zaboravili. Naravno da su krenula nagađanja, za neke rimski bunar, za druge turski, niko pouzdano nije to znao. Sve dok mi otac nije pre nekoliko godina ispričao o čemu se radi.
Park u Crepaji u ovom obliku i na ovom mestu postoji od pedesetih godina prošlog veka. Ranije su tu bile ulice. Na mestu koje bi približno odgovarala lokaciji stare fiskulturne sale (sada Gomex) postojao je stari vatrogasni dom. Nepunih 50 metara od pomenutog bunara. Bunar, koji je bio velikog kapaciteta služio je da se iz njega po potrebi pune rezervoari na tadašnjim vatrogasnim kolima.
Period od 1951. do 1965. bio je vreme velikog investicionog zamaha. Izgrađeni su Zadružni dom, nova zgrada mesne samouprave (MZ), novi vatrogasni dom i novi park. Početkom šezdesetih je izgrađen novi vatrogasni dom na drugoj lokaciji, a stari srušen pri izgradnji zgrade MZ. Tada je prestala potreba za korišćenjem tog starog bunara. On je „konzerviran” odnosno zatvoren i prekriven tankim slojem zemlje. Za potrebe novog vatrogasnog doma korišćen je bunar ispred crkve sve dok nije izgrađen vodovod. Taj bunar je tada zatvoren, pokriven betonskom pločom i o njemu se takođe može ispričati neka priča, jer je možda to najstariji objekat na prostoru crepajačkog atara.
U jednom usputnom razgovoru ispričao sam ljudima koji su imali neku ulogu u tadašnjoj vlasti, znajući da pripremaju popločavanje staza u parku, priču o tom pronađenom bunaru. Moje upozorenje je postala njihova ideja koja je ubrzo počela da se realizuje. Imitacija bunara koji nije bunar, a kad je bio bunar verovatno nije tako izgledao i nije bio oblepljen keramičkim pločicama i mnogima je služio za sprdnju. A ne treba da bude tako. Čak i ako su ljudi promašili, a jesu, želeli su nešto da urade, hteli su neku promenu i to treba poštovati. Jedino što nije valjalo i inače ne valja kod „političara” na takvim pozicijama je što ne žele nikog da pitaju, nikakvu konsultaciju. Kada nema novih ideja pa se pojavi neka, makar i pogrešna, onda se čuva da je neko ne ukrade i pripiše je sebi, a grešku pripiše nama.
Ovi primeri greške u planiranju i realizaciji nisu tako tragični, jer se radi o relativno skromnoj i nebitnoj investiciji iza koje ne stoji nikakva loša namera ni politički partner čije interese treba zadovoljiti. Tamo gde se vrti malo veća „lova” i ozbiljniji interesi, magla je gusta i neretko usledi iznenađenje kada se vidik razbistri.
