Razglednice iz Austro-Ugarske – patriotizam i jorgovani

Konstantin Ilijević
Objavljeno 11.05.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

Pre nekoliko godina sam boravio u Novom Sadu sa prijateljem koji je poreklom iz malog grada u Centralnoj Srbiji. Tokom šetnje po stambenom naslju na obodu Petrovaradina oduševljeno je primetio pumpu za vodu. „Zašto te toliko fascinira obična pumpa?”, pitao sam ga. „Pa tek tako stoji tu, svi mogu da piju iz nje i to besplatno, ne pripada nikome, niko je nije polomio, kao ni ove klupe na kojima sedimo tu do nje”. „Dakle, oduševljava te koncept opšteg dobra”, konstatujem dok u sebi prebrojavam koliko pumpi ima Tesla, naselje u kome sam odrastao i počinjem da tripujem kako sam se rodio na Dedinju, a ne u Pančevu (prebrojao sam ih najmanje pet).

Zahvaljujući gradskom „Zelenilu” Pančevo je dobilo mnoštvo zelenih instalacija-egzibicija u svojim parkovima: lalu i sosu, pecaroša u čamcu, Tamiš koji teče između dva svetionika. Ponekad pređu granicu kiča, ali da sam dete radije bih se igrao pored pauna napravljenog od cveća, nego na goloj poljani. Međutim, mene poput mog prijatelja fasciniraju dve naizgled apsolutno sporedne sitnice: muškatle na mostu preko Tamiša i saksije sa cvećem na ogradi oko autobuske stanice. Muškatle me asociraju na osnovnu školu i zato mi izuzetno idu na živce, međutim, ove saksije sa cvećem posetiocima i građanima Pančeva šalju nekoliko važnih poruka: ne samo da nam je stalo da naš grad izgleda lepše, već i da nismo više skupina očajnika koja se bori za golu egzistenciju. Cveće je moguće ukrasti, saksije polomiti, svakih par dana dana neko mora da prođe sa cisternom da ih zalije, no mi Pančevci smo čini se akumulirali dovoljno bogatstva da ne moramo krasti sa javnih površina, dovoljno smo se uljudili da ne uništavamo javnu svojinu, a čak i ako postoji neki paćenik ili vandal među nama, možemo si priuštiti da nadomestimo sve što je polomljeno ili ukradeno. Znam da zvučim šašavo, poput mog prijatelja pre par godina, ali pamtim vremena kada su ovakvi poduhvati izgledali kao apsolutna utopija i zbog toga cenim što sam doživeo barem neku promenu na bolje.

Prvi maj sam proveo u parku u Brnu, brojne grupe tinejdžera sede na travi, kao i porodice sa decom. Neki su razvukli viseće ležaljke među drvećem, u daljini svira džez orkestar, naziru se gitara i kontrabas, devojka na susednoj klupi čita knjigu, iza nje neko balansira na razapetoj traci. Dva momka bacaju frizbi svome psu, primećujem da jedan ima protezu ispod kolena (koja btw izgleda neverovatno kul), smeju se i deluju srećno. Par ljudi šeta bosonogo po parku, porodica sa kolicima se pomera sa staze da propusti devojku na biciklu, koja im se ljubazno zahvaljuje. Većina ljudi koji prolaze pored mene ne deluju naročito imućno, ali skoro svi imaju neku dozu bezbrižnosti. Nisam stekao utisak da je Češka zemlja u kojoj u potocima teku med i mleko, međutim, kada je lep dan na brdu iza mog doma ljudi se okupljaju da puštaju zmajeve, sa druge strane se nalazi aerodrom za jedrilice, grad svakog letnjeg dana nadleću baloni ili dirižabl, a svakog vikenda tokom juna meseca, Brnjani uživaju u festivalu vatrometa. Festival se odvija na lokalnom jezeru na kome saobraća trajekt kojim se možete provozati do obližnjeg zamka. U vazduhu se oseća neka lakoća postojanja, čini se da u Češkoj puko preživljavanje više nije nepremostiva prepreka, a razonoda nadilazi opijanje pod vašarskom šatrom.

Istog dana u Srbiji je na Košutnjaku viđena jedna sramotna scena. Par mladića je došlo na ideju da uživa u Prvom maju tako što će u zaštićenoj šumi sekirom poseći drvo. Prilog na TV-u prikazuje i vatru za roštilj pored pečurke za izletnike, na kojoj je okačena srpska zastava sa grbom. Ne zalazim u to koliko je ovo ponašanje tipično za nas, niti mislim da bi bilo kakvo poređenje bilo fer. Međutim, poseći drvo „iz zabave” sa javne površine ne samo da je kretenski, već je i krajnje luzersko ponašanje. Ono je tipično za siromašna društva u kojima je osnovni način sticanja otimanje, a briga o javnom dobru nedostižni luksuz. Društvo čija je paradigma da nas 100 igra oko 95 stolica, pa zato uvek sa podozrenjem gledamo na okolinu, da bismo na vreme prepoznali odakle dolazi sledeći udarac.

FOTO: TANJUG / Filip Kraincanić

Proleće u Brnu ću pamtiti po jorgovanima. U svakom kvartu je posađen barem jedan, a ponegde su čitave padine prekrivene ljubičastim i belim svetovima. Ceo grad se kupa u mirisu. Mislim da ću od sledeće godine početi da ih sadim po Pančevu, ko želi može da uradi isto. Negde na ulici, da miriše svima, da može da ga pokida bilo koji paćenik ili da ga pokosi gradsko zelenilo. Fake it until you make it (pretvaraj se dok ne uspeš), čuo sam savet jedne psihološkinje. Čak i ako možda još uvek nismo takvi, hajde barem da se pretvaramo da Pančevci imaju toliko slobodnog vremena i širokogrudosti, da im je zadovoljstvo ulepšavati nasumične delove grada, ne obazirući se na ličnu korist ili izglede na uspeh celokupnog poduhvata.

Na ideju sam došao gledajući bašte po Brnu. One siromašnije su ograđene visokim ogradama, ponekad i bodljikavom žicom (naravno uvek zarđalom). Bogatije kuće vrlo često imaju samo neku simboličnu ogradu koja se može preskoćiti u jednom koraku. Kada ne živiš u bedi, manje strahuješ i od bede drugih ljudi, a i svejedno ti je da li ćeš uzbrati kajsiju ili tulipan manje više. A kad smo već kod bede, ovi nesrećnici sa Košutnjaka pokazuju bedu najgore vrste, jer nije sramota biti siromašan, ali je za žaljenje kad je neko siromašan duhom. I ta beda često iz frustracije rađa bes i potrebu da se ruši tuđe, a još više ono zajedničko što pripada svima. Mogu da obese još sto zastava iznad svog roštilja, ali pravi patriotizam je kad svojoj zemlji i budućim naraštajima podariš nešto novo. Dok rušiš, samo si jedna licemerna štetočina.

Ostavi komentar

  • (not be published)