Razroka istorija (2)

U nastavku jučerašnjeg teksta o manipulacijama istorijskim činjenicama, opisano je nekoliko primera iz novije istorije „ovih prostora”

Nikola Petkov
Objavljeno 30.12.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

O nekim tajnama Prvog velikog modernog rata pokušavao je da nas pouči Dobrica Ćosić u svom romanu „Vreme smrti”, ali romansiranje istorije skoro nikada nije uspešno. Pisanje romana je kreativni čin, zahteva malo mašte, a to sa istorijom ne ide. Neprecizan zapis o žrtvovanju 1300 mladih učenika i studenata ostavlja čitaoca u nedoumici i sa pitanjem: da li su oni bili dobrovoljci ili prisilno mobilisani u nedostatku obučene vojske. Svejedno, pogrešne procene vlasti i vojnog vrha koštale su Srbiju velikog broja mladih života. Posle rata, pa i sada, 100 godina kasnije, bela kuga je jedna od endemskih bolesti u Srba, a da opet postojeći problem nije ozbiljno analiziran ni od istoričara, a ni od demografa. Sve opet ostaje na nivou površnih rasprava bez ozbiljnog zaključka i ideje kako ga prevazići.

Jedan od spornih momenata Ćosićevog kazivanja je priča o topovskim granatama koju je srpska vojska dobbila od Francuske, a koje su bile nekoliko milimetara većeg prečnika pa prema tome neupotrebljive. Iz svega se može zaključiti da su nas „pokvareni” Francuzi zeznuli tj. izdali, ali ni reči da je u to vreme jedan od glavnih u trgovini tom robom bio sin Nikole Pašića. Ni o tome zvanična istorija ni reči.

Taj komplikovani period istorije prepun je sličnih zabuna, prevara i prikrivanja. Teško je to rasvetliti i objasniti, jer za to ne treba istoričar već detektiv. Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca novi je pokušaj harmonizovanja odnosa među narodima na Balkanu. Već sam početak i danas daje priliku za sumnje i sukobe. Ono što se tiče nas u Banatu počelo je 1. decembra 1918. kada Banat, Bačka i Baranja ulaze u sastav Kraljevine SHS. Srem je još uvek u sastavu Hrvatske, i kao takav ulazi u SHS. Pet dana ranije, 25. novembra 1918, radikali su na „Velikoj narodnoj skupštini” u Novom Sadu, kojoj su prisustvovali samo delegati iz slovenskih naroda, doneli odluku o pripajanju Srbiji. Jaša Tomić je deklaraciju o tome odneo u Beograd, ali pošto ona nije zvanično prihvaćena, cela priča sa Srbijom se ubrzo raspala. U istoriji ostaje zapisan taj 1. decembar kao datum kada je prostor Vojvodine pripojen Kraljevini SHS. Posle ovih ratova iz devedesetih 20. veka, istoričari stidljivo pominji mogući destruktivni element koji je još tada ugrađen u sporazum o zajednici država na prostoru Balkana, ali se to detaljnije ne objašnjava.

Srbija i Kraljevina SHS između dva rata pod Karađorđevićima, haotična, korumpirana i polupismena, urušava se i pre nego što su to „komunisti” na čelu sa Titom pokušali da urade. Kralj beži sa državnim novcem, taj čin zvanična istorija pokušava da mistifikuje, a neki krugovi iz srpske „elite” nastoje to da prikriju. I danas se te mistifikacije oko potomaka Karađorđevića i njihove nejasno definisane imovine upliću u proces tranzicije. Arhivi su zatvoreni, dokumentacija zagubljena, istorija nedorečena, naslednici alavi, a mediji pišu svašta i narod misli svašta. Na ovakvim istorijskim raskršćima kao što je bio prelaz sa monarhije na republiku i to socijalističku, te nedoumice nekad budu alibi protiv „komunista”, a nekad protiv monarhista. Problemi se gomilaju, a objašnjenja izostaju. Draža i njegovo čišćenje terena, akcije gibaničara i rakijaša koji su po Šumadiji „klali po kućama” pa u novim udžbenicima istorije postali borci protiv fašizma, Nedić i ostali vojni, civilni i crkveni germanofili itd… Ostaju i neprijatna pitanja. Na primer: šta se dešava sa direktorom neke firme koji sa novcem radnika zbriše u inostranstvo pa ga na pola puta ulove?

Nova država kreće od nule. Odluke političkog rukovodstva u posleratnom periodu nisu do kraja transparentne, ali iza njih ostaje sve više pisanih tragova što je olakšavajuća okolnost za istoričare koji će možda istraživati događaje iz tog vremena. Otežavajuća okolnost je sve veće uplitanje službi bezbednosti koje onemogućavaju analize sprečavajući uvid u ahrive. To se i danas dešava, što otvara mogućnosti za nagađanja i loše procene situacije, a to se odražava na stav javnosti i kvalitet odluka koje se u organima vlasti donose. Stvarnost naročito teško procenjuju sami građani tadašnje Jugoslavije. Problem predstavlja nizak nivo političke i ekonomske kulture, koji tek u predstojećem višestranačkom sistemu dolazi do izražaja. S porastom broja medija stvar postaje još gora, jer su mogućnosti manipulacije neograničene. „Jogurt revolucija” i razni neumesni ulični performansi ruše najvažniji pravni akt države – Ustav. Devedesetih sve to kulminira, počinju ratovi i stravičan ekonomski pad. Vladajuće strukture plasiraju razne izmišljotine ne bi li sebi stvorile poziciju za razne civilne i vojne mahinacije. Na scenu stupaju Dafina, Jezda, mrcištanski ždrekavci, Kleopatre i ostale proročice i pevaljke, meksičke serije sa Kasandrama na ekranu i oko mostova… sva ta neobjašnjiva stvorenja i pojave čije efekte nikada niko nije ozbiljno sagledao da bi se videlo u kojoj meri su uticale na svest ljudi, izbore i na sam život. Sve liči na ozbiljnu prevaru za koju se ide na debelu robiju, a akteri i politički naslednici su još na sceni. Iza scene je novac u džakovima odnošen iz zemlje, ljudi odvođeni na razna ratišta da bi tamo bili ubijeni ili primoravani da budu ubice, za male pare kupovale vile po Dedinju i Senjaku, cvećem zasipala borbena tehnika koja je ponosno rušila barokne gradove i čistila teren od neprijeteljske bele tehnike.

Digitalno doba nudi velike mogućnosti. Osim ogromne ponude pornografije i ostalih budalaština, ono nudi i gomilu informacija koje mogu, onima koji to žele da pojasne ta istorijska, politička i društvena raskršća i reše mnoge zagonetke. Sva ta moderna čuda istovremeno predstavljaju najmoćniji alat (koji se u dosadašnjoj istoriji pojavio) za manipulaciju i zaluđivanje masa. Pred nama su do sada neviđene mogućnosti za plasiranje, ali i razotkrivanje laži, osporavanje i dokazivanje istina. „Tamni vilajet” moderne politike – ko ovo proba kajaće se, ko ne proba isto će se kajati. To je valjda ta demokratija. Ostalo je istorija. Prava ili lažna, videće se na kraju.

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)