Agnica

Nikola Petkov
Objavljeno 08.08.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 22 mins

Kad je provirila kroz pukotinu na vratima kolibe učinilo joj se da je još noć, ali dok se obukla i u mraku nekako zaobišla Mitu da ga ne probudi, zvezde su već počele da se gase, a na horizontu su bile vidljive senke obližnjih kuća. Rešila je da ipak ode kući da Mitu ne budi, za par sati će mu ionako doneti fruštuk. Sinoć su podelili jednu manju lubenicu i sad je bešika mučila pa je čučnula iza nekog žbuna i taman kad je obavila nuždu, primeti nuz njivu nekoga kako se užurbano udaljava. Učinilo joj se da je po hodu i liku prepoznala komšiju Blagoju ali nije bila sigurna. Taj je nosio neki džak na ramenu, a svi su znali da Blagoja voli noću da vršlja po baštinama. Već je zamak’o iza nekog kukuruza i ona je to zaboravila i nastavila kući. Nije ni slutila da su tog jutra započele njene muke koje će je pratiti do kraja života.

Imali su na par duži od sela jednu njivu od nekih dva lanca i Mita je ove godine tamo posej’o bostan. Ukraj njive je već postojala neka koliba, malo su je uredili da bi Mita zanoćio i pričuvao lubenice. Bostana u selu nije bilo mnogo i uglavnom bi se kupovao od Idvoraca ili bi ga „uvozili” iz Srema pa je sitnim lopovima ta njiva bila interesantna čim su čuli šta na njoj ima. Miti je već dojadilo da samuje u kolibi pa ju je sve češće zvao da mu „pravi društvo”. Znala je ona te bećarske divane, a volela je i Mitu i njegovu veselu narav još od kada su se upoznali. A upoznali su se u Debeljači na vašaru gde su je jedva naterali da iz svog Modoša ide sa rodbinom da pokuša da proda nešto od svojih lepih ručnih radova, neki fini vez, hekleraj i dva mala goblena. Sve je prodala za pola sata. Ubrzo se po čitavom vašaru pročulo da neka mala prodaje lep vez, a kako više ništa nije imala počele su da pljušte narudžbe. Sve je pedantno zapisivala u notes i opijena uspehom, radoznala da sve vidi i ponešto kupi od zarađenih para, krenula je da obilazi vašar. Tako su počeli „pardoni”, momci su joj prilazili, upoznavali se i pokušavali da budu zabavni. Mitu je odmah zapazila kao veselog i lepuškastog momčića koji se nekako razlikovao od ostalih, da li zbog toga što joj se malo više dopadao od drugih ili je u pitanju bilo nešto drugo, to još nije znala.

Mita je bio jedinac. Nisu bili imućni iako su pripadali velikoj i moćnoj familiji koja je u selu bila poštovana. Imali su desetak lanaca zemlje i kuću od naboja na periferiji sela ali u blizini velikog seoskog pašnjaka što je u ono vreme bilo na ceni. Majku je rano izgubio, a sa ocem se više razilazio nego razumevao. Obojica su voleli malo da popiju i tada bi nastajali nesporazumi. Mita je bio blage naravi pa bi uvek popuštao i na kraju postradao. Kuća je bila zapuštena, njih dvojica bi radili paorske poslove, retko bi kad nešto skuvali ali održavanje domaćinstva je bio ženski posao i to je nedostajalo od kada se mati prestavila. Kada je došla Agnica kuća je procvetala. Vredna i sposobna mlada žena sve je stizala. Kuću i dvorište, baštu i živinu, oko kuće i ispred kuće, a i da veze i šlinguje. Sve se promenilo sa njenim dolaskom. Svi su je prihvatili i zavoleli, rodbina i komšije. Ranije bi retko ko dolazio, a sada im je kuća često bila puna.

Nije Modoš bio na kraj sveta ali je Agnica kao u šali govorila kako se udala u južni Banat da se spase one njene provincije. Niko to nije shvatao ozbiljno i svi su videli da ovaj brak prija i njoj i Miti. I otac se nekako pripitomio, video je valjda da je ono ranije vodilo u propast i da im ova snajka misli dobro. Snajka je zaista mislila dobro, videla je odmah da je Mita jedan pošten i dobar čovek koji povremeno zaluta, ali oko koga se vredi potruditi. Ovo je za nju bio iskorak u neku novu stvarnost i verovala je da je čekaju lepši dani. To se i ostvarilo kada je rodila prvog sina. Na žalost, deda nije dočekao da vidi prvog unuka, umro je deset dana ranije ali je bio srećan što će njegov sin jedinac konačno dobiti naslednika.

Sinu su dali ime Đurđe po svojoj krsnoj slavi, a tako se zvao i deda.

Njihova ljubav je cvetala kao prvog dana, tako se činilo. Ostali su sami sa detetom i ništa drugo nije preostalo nego da čuvaju to što su stvorili. Voleli su taj svoj mali svet iako nisu živeli u raskoši, nadali su se boljem. Ona prvobitna strast nije bledela pa su se često prepuštali svojim igricama, bezobrazlucima i nestašlucima, kako je to Mita govorio. Dve godine kasnije rodio se Mihajlo. Agnica je bila presrećna – dva anđela moja, do neba će da me prate i čuvaju, radovala se ona životu.

Manje od godinu trajala je ta bračna harmonija, kada je Mita počeo da kasno dolazi kući, ponekad pijan, ali često vrlo grub prema njoj i deci. Pomislila je – proći će ga, izduvaće se i biti opet onaj stari Mita ali je on nastavio da se čudno ponaša. Nije išao po kafanama, znala je, nije imao para za to. Nije imao drugu ženu, bila je gotovo sigurna. Loše društvo možda, ali znala je da se druži sa ljudima iz komšiluka i u tome nije videla ništa loše.

Posle nekoliko meseci, koliko je prošlo da nisu reč progovorili o njegovom ponašanju prema svojoj porodici a da se ništa nije promenilo, rešila je da ga pita zašto je takav i šta se dešava sa njim? Ni slutila nije da će njen pokušaj da ozbiljno razgovaraju, izazvati tako burnu reakciju.

– Šta me sad pitaš kad si to uradila? Što me nisi onda pitala, nego si nas sve osramotila pa sad me pitaš. Šta ti misliš kako je meni kad mi celo selo iza leđa priča kako mi je žena nestašna i bezobrazna?

Agnica nije mogla da shvati šta on to priča i kakve su to gluposti o nestašlucima i bezobrazlucima kad samo oni koriste te reči kad jedno drugo zavode i tepaju. To je ta njihova ljubav i tako je od prvog dana i kako on može da poveruje da bi mogla da sa nekim drugim bude takva kad je svu svoju ljubav dala njemu i decu mu izrodila i kakve su sada ovo gluposti… svašta joj je prolazilo kroz glavu, a da nije znala šta da mu kaže na sve ovo.

– Šta ti Mito pričaš, o čemu pričaš? Šta misliš šta sam ti ja? Pa decu sam ti rodila, eno ih u drugoj sobi i s kim sam to bila bezobrazna ako možeš da mi kažeš pa da odem da deci dam da jedu da ne pričamo ovde prazne priče imam ja druga posla.

– Jeste, videli te ljudi i sad možeš ti da pričaš šta ‘oćeš kad su te videli pa mi kazali.

Agnica nije razumela ni reči od Mitine priče, a ono što uopšte nije razumela je gde se nalazi i gde živi. Nikad nije pričala o svojoj prošlosti, o porodici, svom selu i mladosti. Nije ona otišla iz Modoša zato što joj je bilo loše nego što je želela nešto drugač ije, nešto svoje. Da je ostala tamo, njeni bi je udali za nekog izabranog i život bi provela u tih nekoliko ulica. Prvi put je na vašaru videla šarenilo nekog drugačijeg sveta, osetila dah slobode i čar izbora. Izabrala je Mitu da sa njim deli taj drugačiji život kome se nadala. Sada je prvi put videla i naličje tog života. Nije imala iskustva u ovakvim situacijama niti ikoga da je posavetuje i pomogne. Da je to nešto samo između nje i Mite, rešila bi ona ali osećala je da se nalazi na nepoznatom terenu i okružena nekim ljudima koji joj rade o glavi i ruše joj snove.

– Koji ljudi, Mito? Kaži mi šta se dešava, šta mi to rade? Ja to nisam zaslužila, ja nemam nikog drugog osim ove dece i tebe. Zašto ti dozvoljavaš da nam to rade?

– Znaš ti dobro koji ljudi i šta si uradila. Nemam ja ništa više da ti kažem.

Agnica je bila očajna, nije znala šta da misli ni šta da radi. Očigledno su mu napunili glavu nekim glupostima i još kad popije… on više nije svoj. To kao da više nije onaj Mita kojeg je upoznala na vašaru. Sve češće bi dolazio pijan kući, sa decom se više nije igrao kao nekad, znao je da bez razloga viče i besni. Nekoliko puta za kratko vreme morala je sa decom da beži od njega u komšiluk. I oni su primetili da se Mita promenio, da je postao svadljiv i nerazuman. Trajalo je to mesecima i bivalo sve gore sve dok joj komšinica nije jednom poverila o čemu bi tu moglo da se radi. Mita je pošten čovek, ali naivan i povodljiv. U ovom selu ima mnogo pakosnih i zavidljivih. Karakter, novac i imanje, njihova prošlost u ratu i posle rata, svašta tu može biti. A eto, sprema se još jedan rat još gori i svi su nervozni pa i Mita. A da je bilo glasina, bilo je, ne konkretno u vezi nekog čoveka i nje već kao – videli su je onako kako nije trebalo i tako to… nije ni komšinica mogla preciznije da sve objasni ali je sigurna da u društvu ima nekog ko ga stalno bocka i provocira u vezi sa Agnicom. On očigledno nije imao dovoljno snažan karakter da se odupre tim glupostima, suprotstavi provokacijama i zaštiti nju i porodicu od besmislenih napada.

Kada mu je Agnica to rekla, pobesneo je. Bio je gori nego ranije, decu je zatvorio u sobu a nju izbacio iz kuće. Prenoćila je kod komšinice. Sutradan kad je pokušala da se vrati kući, nije joj dozvolio. Deca su plakala sa jedne strane prozora, ona sa druge. Vratila se preko puta kod komšinice i dane provodila pored prozora pa kad bi videla da je Mita izašao i krenuo negde, brzo bi se ušunjala u kuću da izljubi decu, na brzinu im spremi nešto da pojedu i presvuče ih. Prljav veš bi im prala kod te dobre žene koja ju je razumela i pomagala joj. To je trajalo skoro dve godine. Dobronamerni ljudi su Miti govorili da je pogrešio i da se mane lošeg društva i ćorava posla, ali se on više družio sa onima koji su ćutali ili i dalje pričali gluposti i time ga još više udaljili od nje.

Prošle su te dve godine iščekivanja i nadanja, a on nije popuštao. Deca su već porasla, a njoj je stigla vest da joj je majka umrla. Spakovala je ono malo stvari i vozom preko Bečkereka pa do Modoša otišla da je sahrani i vidi rodbinu. Otac je umro ranije i sada, posle majčine smrti i odlaska od kuće shvatila je da nema više ništa. Rođaci je skoro i ne pamte, roditelje nema, braća i sestre imaju svoje porodice, a ona nije bila voljna da se bilo kome nameće. Ima Mitu koji je više neće iz samo njemu znanih razloga i ima decu koja će je pored takvog oca zaboraviti. Još jednom je pokušala da se vrati kod Mite, nije ga zatekla treznog, izljubila decu i kada su zaspali iskrala se u noć i vratila u Modoš. Povremeno bi dolazila da vidi Đurđa i Mihajla, zaticala bi ih neoprane i loše obučene. Izbegavala je Mitu.

Teško je živela. Od nekada solidne kuće malo joj je ostalo. Zemlje i drugog imetka više nije imala tako da je bila osuđena na pomoć poznanika. Pokušavala je da radi nešto za decu da obuju i obuku i da im odnosi kad jedva sakupi novac za put. Rat je besneo, sve teže se putovalo, a čula je i da su Mitu hapsili i odvodili i da im je pobegao. Nekako joj je bilo drago zbog toga, a opet… nije mogla da mu zaboravi što ju je odvojio od dece. Jednog dana je do nje stigla strašna vest – Đurđe se razboleo i umro. Otišla je tamo čim je bilo moguće da bi je dočekao besni i pijani Mita urlajući po kući: „Ti si ga ubila, ti si mu prenela tu zarazu, ti si bila nevaljala!” Mihajlo je grlio majku i plakao da bi ga otac skoro silom odvojio od nje i izbacio je napolje.

Otišla je do groblja i tamo od sveštenika čula da je Đurđe umro od upale mozga, kako se to tada zvalo i da nema govora o nekoj zarazi, ali kome ona to da objašnjava.Vratila se u tihi usamljenički život u svojoj provinciji. Tamo se posle nekoliko godina udala. Komšinici koja joj je pomagala onomad kad je bežala od Mite pričala je da je morala da nađe nekoga, jer nije više imala od čega da živi. Sa Mitom i Mihajlom se nije viđala. Mita bi povremeno dovodio neke žene, ali one bi se kratko zadržavale kod njega. Razlozi su bili slični kao i sa Agnicom, a nekad i potpuno besmisleni.

Kada se mnogo godina kasnije Mihajlo oženio i dobio ćerku, Agnica se radovala kao da su ponovo zajedno. Vratila se svojoj nekadašnjoj veštini – vezu. Želela je da sve radi za nju, njenu unuku, da bar nju nekako učini srećnom, da joj ishekla venčanicu i svašta drugo što zna, da za nju učini sve ono što joj se nije dalo da za svoju decu uradi. Unuku je upoznala i videla mnogo puta ali njenu udaju nije doživela. Mita je dugo bolovao i umro nekoliko godina posle nje, a do kraja života je buncao o nekom njenom nevaljalstvu i nikada nije priznao da je možda bio u zabludi i nešto ogrešio prema Agnici.

Komšinica je posle Mitine smrti ispričala možda jedinu pravu verziju promene Mitinog odnosa sa svojom porodicom. Pomenula je ono jutro kada je Agnica krenula kući iz kolibe u kojoj je ostavila Mitu. Tada je naišao čovek čije ime nije htela da pomene, nije bio Blagoja, a koji je te noći išao u baštine u štetu i slučajno video Agnicu kada je čučnula da isprazni bešiku. Da li ga je taj prizor baš tako uzbudio i rasplamsao pokvarenu maštu usamljenog poljokradice da je kasnije godinama prepričavao doživljeno neprekidno dograđujući izmaštano.

Tako je vremenom od jedne sasvim obične i normalne fiziološke potrebe nastao čitav niz maštovitih bezobrazluka i nestašluka koje su Miti servirane kao činjenice u tim njegovim pijanim sedeljkama sa lažnim prijateljima. Nisu prezali od toga da mu unište život i porodicu klevetama i budalaštinama kojima su na kraju i zaveli svog naivnog sudruga u kapljici i prognali iz njegovog života jedinu ženu koja ga je volela.

Džukele laju, ljudi ćute. Uvek to tako bude.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)