„A šta ako se ujutro ne probudiš?”, prolete mu kroz glavu. Odkud mu ovo pade na pamet nije mu bilo jasno. Sad se sasvim razbudio. Promeškoljio se u krevetu i napipao usnulu ženu. Okrenuo se na drugu stranu.
„Ma hajde, šta trabunjaš”, usledio je odgovor negde iz nutrine njegovog ja. Nasmejao se bezglasno i ponovo utonuo u san. Ujutro nije mogao da se seti da li je nešto sanjao. Ustao je vedar i čio, a da sebi nije uspeo da objasni razlog dobrog raspoloženja. Otišao je na posao.
„A šta ako se ujutro ne probudiš?”, javila se ista misao nekoliko večeri kasnije.
„Obična glupost! Da li postoji ijedan razlog da tako razmišljaš?”, poče da se odvija unutrašnji dijalog kao pre neko veče, „zdrav si k’o dren, nisi ni toliko star, nisi učinio neki neoprostiv greh da bi te bog kaznio… ćuti i spavaj. Umrećeš kad bude trebalo.”
Umiren, posle dužeg prevrtanja po krevetu ipak je zaspao. Ovog puta je sanjao. Bio je to lep san. Kao on je na nekom tropskom ostrvu, pije rashlađeno piće okružen razgolićenim lepoticama… Otišao je na posao.
„Šta je to sa mnom?”, sada se već zabrinut upitao sledeće večeri kad mu se ponovo javila zloslutna misao. Ovog puta nije bilo drugog ja da ga razuverava. Javio se samo strah. Neobjašnjiv. Strah koji je jenjavao, a potom se ponovo uvećan vraćao, podstican pitanjem koje mu nije davalo mira: „Šta ako se ujutro ne probudiš?” Nije mogao da zaspi do pred jutro. Žena kraj njega je bezbrižno spavala. Posle kratkog sna probudio se iznuren. Javio je šefu da danas neće doći na posao. Ne oseća se dobro. Besciljno se muvao po kući. One grozne reči odzvanjale su u glavi uporno, neprestano. Misao je počela da ga proganja i preko dana. Pokušao je da je izbegne iscrpljujućim radom u bašti. Zamahivao je snažno motikom, sa žestinom čupao korov, dovlačio desetine kanti sa vodom i zalivao paradajz. Nakratko bi uspevao da odurnu misao izbaci iz glave, ali ona bi se uporno vraćala. Grozio se večeri i pomisli na spavanje. Bolje rečeno, nije smeo da zaspi plašeći se fatalnog ishoda. Podočnjaci su bili sve tamniji, a umor sve veći. Već dve noći skoro da uopšte nije spavao. Strah, strah, strah.
„Umrećeš! Uskoro ćeš da umreš.” Vrzmala mu se, sad malo izmenjena misao po glavi, kao dosadna osa koje ne možeš da se otarasiš.
Posegao je za alkoholom. Najzad je pijan uspeo da zaspi. Oko podne se probudio mamuran i nervozan.
„Šta se to s tobom dešava?”, pitala je žena. Samo je nemoćno slegao ramenima i ćutke izašao. Tokom dana mu je laknulo, ni jednom mu se nije javila misao. Ali sa prvim sumrakom osetio je laganu jezu. Misao se vratila. Šetao je po sobi, pušio, ona je bila tu. Čas se javljala, pa iščezavala. Svim silama je pokušavao da je odagna, ali ona je vrebala iz prikrajka, uvukla se u glavu i kao crv rovarila. I opet, neopisiv strah. Nategao je flašu sa rakijom i počeo da pije velikim gutljajima. Kao vodu. Onda je osetio rezak bol u grudima. Hladan znoj ga je oblio. Gubio je dah, gušio se.
„To je znači, to”, prolete mu kroz glavu, „umirem.”
Tama. Crnilo. Ništavilo… A onda, bleštava svetlost. Isprva nepodnošljivo jaka, zatim gubi intenzitet. Slika postepeno izranja iz dotad bleštave svetlosti. Pojavljuju se sive nijanse. Isprva je sve je mutno, a onda konture dobijaju oštrije obrise. Da li je to njegovo telo u mrtvačkom kovčegu? Da. Pa, to on leži na odru. Onda se pitanja smenjuju. Da li to oseća golicanje svilenog pokrova po obrazu? Da li uopšte išta oseća? Zašto mu je lice tako bledo? Kako uopšte može bilo šta da vidi kad su mu oči zatvorene? Obučen je u prugasto odelo u kom se venčao. Prekrštene šake sa burmom na desnoj ruci su položene na grudi. Neka senka se nadnosi i zaklanja vidik. Pa oni stavljaju poklopac na kovčeg!?! Ne! Ne! Ne! Bezglasno je vikao. Tama. Mrak. Iz sve snage je iznutra, pesnicama lupao po poklopcu. Počelo je da nestaje vazduha. Gušio se…
Onda je počeo da se smeje. Radost ga je obuzela. Svetlost je svuda oko njega.
„Šta ti je? Jesi poludeo?”, upita ga žena i pomeri se u krevetu.
„Probudio sam se, živ sam! Ipak sam se probudio…”, odgovorio je on više sebi nego njoj i nastavio da se smeje.
