Razroka istorija

Čemu nas uči izučavanje istorije? Da države u ime „nacionalnih interesa” manipulišu istorijskim činjenicama, a da ta manipulacija po pravilu loše, često katastrofalno loše utiče na te iste nacije

Nikola Petkov
Objavljeno 29.12.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Da li mi zaista želimo da se menjamo i da li želimo da nam bude bolje?

Siguran sam da većina želi da svima bude bolje, dok neka manjina želi da samo njima bude bolje, a za ostale ih nije briga. Većina je uvek bila u sličnom odnosu prema manjini. U pokušaju da svoj život promeni i učini ga boljim, uspešnijim i lepšim, čini manji ili veći napor da razvije svest o neophodnosti tih promena, da razvije i unapredi metode ostvarenja cilja i da sve to primeni u praksi. Nije problem većina. Većina tj narod, uvek želi isto. Krov nad glavom, da ne budu gladni, da budu zdravi, eventualno da školuju decu i malo zabave. Osim toga, normalni narodi ne žele da bude rata.

Problem je ona manjina, vođe i ideolozi, razni očevi i spasioci nacije. Svako ima svoju ideju, retko se slože, ne mare za narod i ne pitaju ga ništa, a vole vlast i novac. Odatle sve te podele i problemi, različiti pogledi na svet i neposredno okruženje. Odatle i različito tumačenje i zloupotreba prošlosti. Političke stranke i razne interesne grupe, vojska i policija, paravojne i parapolicijske grupe, finansijski kapital domaći i strani, a nekad i sve to zajedno, u određenim vremenskim razdobljima i istorijskim okolnostima, kako kad i kako ko, značajno su uticali na naše živote. Oni i inače to rade u regularnim uslovima i sasvim spontano, ali kod nas je već duže vreme sve neregularno i naopako. Svašta se tu dešava. Jedni nas vuku na zapad, drugi na istok. Sever i jug odavno nisu opcija, ali bilo je i toga.

Povremeno se pojave ideje koje nas povedu u srećnu budućnost, a odmah za njima naslednici kažu da to ništa ne valja i da se treba osloniti na prošlost pa nas tamo i vraćaju. Zbunjeno biračko telo luta od prošlosti do nesigurnih vizija budućnosti verujući prodavcima magle koji u predizbornim kampanjama intenziviraju svoje aktivnosti. Naravno, da bi osvojili bolje pozicije i tako ostvarili svoje političke, a većina i lične ciljeve. Svi misle da su uskraćeni za nešto i ne birajući sredstva pokušavaju da to prigrabe. I tako od izbora do izbora, od krize do krize. A da li je ekonomska i politička kriza iskonstruisana ili je posledica previranja u svetu, može se polemisati, ali je dugogodišnja agonija savršeno odgovarala elitama i raznim interesnim grupama.

Tako je oduvek. Svaki pokušaj stvaranja ozbiljnih država na prostoru Balkana neko bi ometao ili onemogućio. Metode koje su pri tom korišćene kreću se od kvaziistorijskih bizarnosti do novokomponovanih utopija. U tim „operacijama” u velikoj meri je prisutna zloupotreba istorije. Te metode su u toj meri korišćene da sluđeni narod više i ne zna šta je prava verzija nekih delova naše prošlosti. Od epskih interpretacija Kosovske bitke koje su Vuka Brankovića svrstale među najveće nacionalne izdajnike pa sve do još uvek aktuelnog i veoma problematičnog Memoranduma SANU-a. Za posledične istorijske promašaje krivica bi pripisivana „nekom drugom”, najčešće omraženoj političkoj grupaciji, stranim osvajačima i njihovim službama ili nekim tajnim belosvetskim zavereničkim organizacijama. Naše čitanje istorije (bilo je) toliko je komotno i površno da svašta dopušta.

Tako je na primer čuvena polemika radikalskog lidera sa prelaza iz 19. u 20. vek, Jaše Tomića i arhimandrita manastira Grgeteg Ilariona Ruvarca o Kosovskom boju i Velikoj seobi ostavila traga u istorijskoj svesti srpskog naroda da i danas vladaju zablude o tim događajima. Ruvarac kao istoričar bio je „tvorac kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji” (J. Radonić) i zalagao se za realnu i dokumentovanu istoriju, dok je Jaša Tomić bio pristalica korišćenja epskih i narodnih elemenata (epskih narodnih pesama i priča iz naroda) u posmatranju i tumačenju istorijskih događaja. Jaša je svoju „romantičarsku” istoriju delio na „rodoljubivu” i „nerodoljubivu”, a u njegovom tumačenju istorije knez Lazar je unapređen u cara. Ruvarac je u svojim studijama dokazao suprotno, ali politički trenutak je bio takav da su u borbi za „narodna prava” dozvoljene i laži i podmetanja. Velika seoba Srba 1690. je u površnom tumačenju, a takvo je bilo zvanično, usledila po pozivu kralja Leopolda srpskom patrijarhu da povede narod u Ugarsku i da je tom prilikom u Vojvodinu došlo 400.000 do 500.000 glava. Ruvarac je tvrdio da nikakvog poziva nije bilo i da je broj ljudi koji su prešli Dunav bio daleko manji, 70.000 do 80.000 što je kasnije i potvrđeno na osnovu dokumenata i zapisa iz tog vremena. Svejedno, korisna laž je delovala kako na običan narod tako na struku. Jaša Tomić je poznati radikalski vođa, ima svoje mesto u istoriji, jedno selo u Banatu, nekoliko desetina ulica i trgova i spomenik u Novom Sadu. Ilarion Ruvarac (http://www.istorijskabiblioteka.com/art:ilarion-ruvarac), sveštenik i istoričar, arhimandrit manastira Grgeteg i rektor Karlovačke bogoslovije, potisnut je u zaborav.

U tom period misteriozni događaji se ređaju jedan za drugim. Ubistvo kneza Mihajla, jeziva likvidacija dinastije Obrenović u maju 1903. i početak ere Karađorđevića, uloga Apisa i crnorukaša u tim dešavanjima, kao i uloga Pašića i radikala do danas su nerazjašnjeni. Brutalna likvidacija kraljevskog para dinastije Obrenović dugo je prećutkivana. Nije skrivana, ali se o tome nije govorilo što je ličilo na zataškavanje, a sve to možda zbog bahatog defilea ubica kroz Beograd sutradan posle svega i velike sramote i zgražavanja građana prestonice. Likvidirani su svi službenici dvora, svedoci i svi članovi uže i šire kraljevske porodice. Decenijama kasnije napisani su mnogi romani, snimljeni filmovi i TV serija. Udžbenici istorije još uvek na pravi način ne obrađuju tu temu iako je nestanak proevropski orijentisane dinastije Obrenović značajno odredio sudbinu Srbije u 20. veku.

Usledio je sarajevski atentat kao prva stranica krvavog Prvog svetskog rata. Atentatori iz „Mlade Bosne” su uvežbavani i instruirani u Beogradu. Opet su Apis i crnorukci upleli svoje crne prste u istorijske tokove. Atentat je bio uspešan, Gavrilo Princip završio u tamnici, rat počeo, a koju godinu kasnije i Apis završio pred streljačkim strojem. Istorija ostaje nema pred mnogim pitanjima, a odgovara nešto što niko i ne pita. Ferdinand je ubijen, ali bi rata bilo i bez toga. Tako je izgleda dogovoreno, a tada su se dogovora pridržavali. Naša istorija nije rasvetlila ulogu Nikole Pašića i radikala u tim burnim događajima. Nije rasvetlila ulogu nekih crkvenih krugova. Nije objasnila ulogu i ličnost Mustafe Golubića koji je narednih trideset godina svojim likvidacijama poznatih političara i revolucionara svuda po svetu, verovatno uticao na događaje. Umesto tih odgovora, neke teme su prećutane, neke stavljene pod tepih, a arhivi su verovatno prepuni tajnih dokumenata koji čekaju istorijsku distancu da ugledaju svetlost dana.

(Nastavak teksta na https://www.pancevo.city/blogoumna/eci-peci-pec/razroka-istorija-2/)

 

Ostavi komentar

  • (not be published)