Profesor

Nikola Petkov
Objavljeno 28.12.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 4 mins

Profesor je sedeo sam za stolom u uglu zagušljive, prljave kafane u centru sela. Ispred njega na kariranom zeleno-belom pokrpljenom stolnjaku konjak i paklo jeftinih cigareta. Nekoliko do pola ispijenih čaša i limena pepeljara prepuna opušaka.

Bio je redovan gost. Ova rupa je radila i danju i noću pa se dešavalo da po nekoliko dana ne izlazi napolje. Tada bi majka došla po njega. Čekala ga je strpljivo na ulici i molila prolaznike da ga izvedu, jer je nju bilo sramota da ulazi. Ta vrata su za nju bila neprelazna barijera, a do njih ju je dovela samo zabluda da može spasiti sina jedinca.

Poznavali smo se oduvek, ali smo retko imali priliku da razgovaramo. Ranije, dok je on bio student, a ja srednjoškolac, viđali smo se u autobusu. Uvek je počinjao priču o neobičnim temama: sloboda, samoća, smisao, suština i slično. Iz nekog, samo njemu poznatog razloga ja sam mu bio omiljeni sagovornik. Razgovor nikada ne bismo završavali pošto nismo silazili na istoj stanici, a uvek bi ostalo nešto da se doda već izgovorenom. Kada bismo se videli sledeći put, nekada i posle par meseci, nastavljao bi raspravu iz prethodnog susreta na onom mestu gde je morao da je prekine.

Rano je počeo da pije. U početku iz zabave u društvu, a kasnije iz navike. Zabavljalo ih je ispijanje na „metar”. Čaše standardne zapremine 0,5 napunjene konjakom ili vinjakom i naređane u metar dužine. Ko pre ispije pobednik je, poraženi plaća sve. Kasnije je došla navika. Otac je umro, a za njim ostala ogromna praznina u životu tek stasalog sina. Bez volje i snage da gradi novi život, prepustio se lakoći kojom alkohol provede ranjenog čoveka kroz teške noći i košmarne snove. I dok su ostali pokušavali da isplivaju iz smradnih opojnih isparenja on to nikada nije želeo. To je bio njegov životni izbor. Ništa u svom životu nije promenio ni kada je počeo da radi kao profesor.

Ugledao me je na vratima i pozvao glasno po imenu. Odmah je naručio piće i ponudio me cigaretom.

– Sedi malo sa mnom, dosadilo mi je da budem sam – rekao je. Nisam ga video godinama. Sada smo sedeli za istim stolom kao veče pre mog odlaska i nastavljali razgovor koji smo tada vodili obogaćeni novim, usput pokupljenim iskustvom.

– Hajde sad, idemo. Čeka te majka napolju.

– Znam – reče on.

Jednim potezom je ispio ostatak čaše, ugasio cigaretu i poslušno krenuo za mnom.

Više se nismo videli. Sa zakašnjenjem od nekoliko meseci, izdaleka je do mene stigla vest da je umro sam u bolnici. Niko mu nije dolazio u posetu. One koji su prekinuli da piju sa njim, bilo je sramota. Druge će sresti tamo gde je otišao.

Nekoliko dana kasnije i majka je umrla, sama u ogromnoj praznoj kući.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)