Most

Dušan Genc
Objavljeno 27.12.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Oduvek sam želeo da posetim južnoameričke Ande. Nisu razlog tome bile samo lame, kondori ili Inka kapice. Nešto neobjašnjivo, mistično je privlačilo mene, čoveka ravnice, tim vrletima obraslim zelenilom, strmim planinčinama gde je život cvetao pre toliko vekova, ni na nebu ni na zemlji. Sve je ukazivalo da će ovo biti moj neodsanjani san, dok nisam sasvim neočekivano došao do izvesne sume novca koja prevazilazi čak i honorar za pevanje, pokazivanje sisa i gaćica u novogodišnjoj noći u Beču neke turbo-folk zvezde. Inače, nemam običaj da pljačkam banke niti imam ujaka bez naslednika u Americi. Kako to, da to june baš mene mune, pitate se vi? Priča je neverovatna. Ravna scenariju za dobar holivudski film.

Elem. Sedim ti ja u parkiću ispred Ekonomskog, tamo gde se skupljaju jeftine beogradske kurve i ližem sladoled. Posmatram ženske koje prolaze i pogađam koja je od njih prodavačica ljubavi, a koja je apsolventkinja na Ekonomskom. Odjednom, iz pravca Zelenjaka, u bezglavom trku i sav zadihan pored mene je proleteo momak u crvenoj majici, sa plastičnim kesama u rukama. Neprestano se, onako u trku, osvrtao i desetak koraka od klupe na kojoj sam sedeo, sapleo i pao. Kese su se razletele na sve strane, a on ih je na brzinu pokupio i nastavio da trči prema autobuskoj stanici.

„Hej”, viknuo sam. „Ostala ti jedna kesa!”

On je, pogleda uperenog negde iza mene, ne opazivši kako mu mašem kesom koju nije pokupio. U pogledu mu se ogledao strah, a za pojas farmerica, bila mu je zadenuta utoka. Stajao sam neodlučno sa kesom u rukama, kad pored mene protrčaše trojica, očigledno gonioci momka sa kesama. On je već trčao preko kolovoza i tramvajskih šina i uskoro se sva četvorica izgubiše u gužvi na autobuskoj stanici. Još uvek zapanjen prethodnim događajem, zavirih u kesu. Unutra je bio novac u svežnjevima, povezan gumicama, pomešan sa smrdljivim čarapama i usranim gaćama. Odmah mi pade na um izraz „prljav novac”. He, he. Bilo je tu i dinara, i evrića, i zelembaća. Razmišljao sam šta da radim. Onda sam se naježio kad sam se setio straha u očima mladića begunca i pištolja. Pored garaže sam ugledao pandura koji je razgovarao sa devojkom u mini suknji i čizmama sa rombidnim otvorima. Nehajno je vrteo pištaljku na tankom kožnom povezu, namotavajući i odmotavajući je oko kažiprsta. Uputio sam se ka predstavniku zakona, sa namerom da mu predam kesu sa novcem i gaćama. Na korak od njih zakačih završetak rečenice koju je molećivim glasom izgovarala devojka:

„Evo, daću ti pedeset. Nemam više, keve mi. I popušiću ti”.

„C!”, coknuo je on u znak neprihvatanja. „Stotka”.

U trenutku sam se predomislio. Neću mu predati kesu. Produžio sam pored njih prema Balkanskoj ostavljajući ga da i dalje namotava i odmotava pištaljku. Nastavio sam da se Balkanskom penjem prema Terazijama. Usput sam se oslobodio smrdljivih gaća i čarapa a novac zadržao. Kupio sam zatamnjene naočare i u prvoj berbernici obrijao prosedu bradu na koju sam tako bio ponosan. Mere predostrožnosti. Sad mogu da trošim pare.

Evo me sada u Peruu. Lima, jezero Titikaka, Kusko, Maču Pikču i za kraj, jednodnevni izlet u srce peruanske džungle u novootkriveni grad Inka gde se jedino pešice može stići. Od čitave grupe od 40 turista, samo se nas šestoro odlučilo na ovaj izlet koji nije bio deo programa. Mladi francuski bračni par, lepa Italijanka, još lepša Pančevka koju sam muvao od polaska iz Beograda, pegavi, riđi Irac koji je takođe bacio oko na Pančevku i nije joj dozvoljavao da diše jer ju je u stopu pratio, i ja. Lend Roverom, koji je vozio vodič prvo smo putovali autoputem, a onda još osamdesetak kilometara džombastim lokalnim putem koji je što smo se više penjali u planine postajao gori, uži, prepun rupa i vododerina. I pored drmusanja i lupanja dupetom u ne baš udobna sedišta terenca, dobro raspoloženje je vladalo čitavim putem. Ushićeni predivnim prizorima koji su se pojavljivali iza svake nove krivine, brzo smo ispraznili flašu viskija koju je poneo moj konkurent, uporni udvarač, riđi pegavac. Zagrejani viskijem, zapevali smo Bitlse, Abbu, Erosa Ramacotija. Zagrlio sam Pančevku i preko ramena joj milovao sisu. Nije se bunila. Poslednjih nekoliko kilometara moraćemo pešice, objasnio nam je vodič, očigledno potomak Inka. Skrenuli smo na usku stazu koja se gotovo okomito penjala kroz gusto rastinje koje nam je sad zaklanjalo vidik. Sunce u zenitu se jedva probijalo kroz isprepletane krošnje. Mirisalo je na vlažno, trulo lišće. Gde je drveće bilo ređe zemlju je pokrivala niska trava i neke biljke slične paprati. Pomagali smo jedno drugom pri usponu, a ja sam se pravio blesav, pa sam čas Pančevku, a čas Italijanku drpao za dupe, kao pomažući im. Posle više od sat vremena pešačenja, već smo teško disali od napora i razređenog vazduha i sve češće zastajali da odmorimo. Onda smo iznenada izbili na ivicu kanjona. Nasuprot nas, preko ambisa, ugledali smo veličanstven prizor. Delimično zaklonjen zelenilom drevni kameni grad. Zgrade su bile sagrađene od kamenih gromada nepravilnog oblika, na stepenastim terasama, usečenim u strme litice planine. Stigli smo. Samo još da pređemo četrdesetak metara dugačak viseći most. Aaa, ne idem ja preko, pomislio sam.

Most koji je visio na jednoj čeličnoj sajli, širok ne više od jednog metra, sa rukohvatima od isprepletenih lijana i podom od katranisanih dasaka, nije baš ulivao poverenje. Vodič nas je ubeđivao u bezbednost prelaza uz savet da jedan po jedan izletnik treba da pređe preko mosta. Mene još više obuze strah dok sam slušao škripanje i krckanje konstrukcije dok su moji saputnici prelazili preko. Da pogledam u dubinu nisam smeo ni da pomislim. Držao sam se neodlučno za rukohvate, dok su me ostali dozivali i ohrabrivali.

„Hajde, nije strašno! Malo se ljulja, ali evo, svi smo preživeli”, bodrila me je Pančevka.

„Avanti!” doviknula je Italijanka i poslala mi poljubac.

Sad su već svi na raznim jezicima slali ohrabrujuće poruke i gestovima me pozivali.

„Ako pređeš moći ćeš da me poljubiš! Ako ne pređeš, neće ti se ostvariti san”, mamila me je sa osmehom Pančevka. Odlučio sam. Zakoračio sam držeći se obema rukama za rukohvate. Polako sam napredovao dok mi se grlo sušilo. Most je škripao pod mojom težinom i već sam se pokajao što sam krenuo. Onda je dunuo vetar i most se opasno zaljuljao. Pokušao sam da se okrenem i potrčim nazad kad se začuo prasak…

Čep je izleteo i udario u plafon. Brzo sam podmetnuo čašu da ne iskipi penušavo piće.

„Živeli! Srećna nova!”

Stajali smo oko stola sa podignutim čašama iz kojih se prosipao šampanjac i nazdravljali. Pored mene je bila lepa Pančevka. Svako od nas je trebao da smisli i ispriča priču sa novogodišnjim željama. Ovo je bila moja priča. Andi me čekaju. Možda mi se želja i ostvari.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)