Pismo

Nikola Petkov
Objavljeno 15.08.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 4 mins

Pismo kao pismo. Bilo ih je raznih, ljubavnih, prijateljskih, roditeljskih, poslovnih… raznih. Bilo ih je, sada ih niko ne piše. Možda jedino neka forma poslovnih pisama. Sve ostalo je nestalo kada je počela komunikacija SMS porukama, pa fejsbuk, razni mesindžeri, skajpovi, viber-vajber itd. A i to pismo treba napisati, odvojiti vreme, smisliti i onda napisati čitljivim rukopisom da onaj ko prima pismo može da pročita i razume. To je već problem, taj rukopis! U školi nema više ono: kosa tanka – uspravna debela, jedva da ima i svezaka „na uske linije”, deca pišu kao nogama, kako su nama babe zvocale. Iskreno, pored ovih čuda moderne tehnologije nema više ni razloga da se pišu pisma.

Nabrajajući vrste pisma namerno sam preskočio jednu važnu kategoriju koja takođe više ne postoji – vojnička pisma. Nema redovnog služenja vojnog roka, nema takve vrste odsustva iz života. Kada odeš na godinu dana, 15 meseci ili tri-četiri godine kako je bilo pedesetih godina prošlog veka. Da li je to slabost ili iskušenje tek, svako je tada pomišljao da su ga najmiliji zaboravili, a on njih nije. Sve više misli na njih i sve je teže. Daljina čini svoje, sumorno okruženje kasarne takođe. Retke posete su tek neka uteha. Nema telefona, nema mobilnog, interneta ni u mašti. Samo čežnja, nostalgija i slične emocije, list čistog papira i olovka. Pa se piše ženi i deci, devojci, roditeljima, drugarima, sestri, bratu, kome god. Tako se frustracije prazne i sve izliva na papir, zatvara u koverat pa šalje tamo gde treba. Oni posle čitaju, plaču ili se smeju pa čuvaju godinama.

A tada, pre trideset, četrdeset godina svi smo pisali ta pisma. Baš svi. Naročito kada je dosadno, na straži na primer. U početku po jednu, dve strane, posle sve kraće. Milivoje piše mami i tati, Janez bratu, Fadil ženi i deci, ja pišem devojci, a onaj mali u ćošku piše… ne znamo kome. Dovoljno smo dugo zajedno da znamo svačiju porodičnu situaciju i bračni status, ali on o tome ne priča. Sećam se da mu je jednom bila poseta i da su nam doneli pune torbe prelepih, ogromnih jabuka, ali ko te jabuke neguje u voćnjaku, ko ih bere to ne znamo. Pisma duga, po nekoliko strana, lep rukopis, uredno… Pa ga pitam: „Mora da je mnogo voliš kad joj tako lepa i duga pisma pišeš?” „Ma ne, u stvari da”, odgovara on. Volim ih sve, ne pišem ja to jednoj, ima ih nekoliko. Neke i ne znam tako dobro ali im pišem. Upoznaću ja njih posle, neka znaju da postojim, da mislim na njih. A kad se vratim… šta ja znam? Biće valjda nešto. A devojku nemam, ako me to pitaš. I nastavi da piše svoje lepo pismo.

Nalazim povremeno ta stara pisma. Na tavanu čitave kutije pisama i razglednica, neko zaboravljeno među stranicama knjige, po ormanima, po fiokama. I nikada ih ne čitam. Nisu ni bila meni namenjena, a onih kojima sam ih slao nema više. Mnogih, na žalost nema među živima, a ostali su daleko. Mostove smo porušili tako da i ne prelazimo reke i okeane koji nas dele. Džabe sam ih pisao. Tako je to u životu. Neka pisma je bolje ne pisati, a opet ima onih koje ne treba ni otvarati.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)