Laž

Nikola Petkov
Objavljeno 02.06.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 3 mins

Šinobus se lagano drmusao duž raspadnute banatske pruge dok je nisko jutarnje sunce osvajalo nepreglednu ravnicu iskreći u svakoj kapi prolećne rose na tek niklom kukuruzu i zelenom žitu između vijugavih puteva i lenjih reka. U polupraznom vagonu, kroz gusti dim jutarnjih cigareta, do nas je dopirala prepirka prestoničkih novinara na putu ka severnobanatskom gradu i dobro plaćenom seminaru. Flaša dobre rakije koju su delili uz kafu iz termosa povremeno bi stizala i do nas. Tema o kojoj su raspravljali lepo se nadovezala na sadržaj tek pročitane jutarnje štampe i vesti sumnjivog kvaliteta i porekla sa sinoćnog TV dnevnika.

Laž je dobra roba – rekao je urednik tabloida.

Nekad puno košta – dobaci urednik nedeljnika.

Ne možeš baš svakog dana da lažeš – umešao se i urednik dnevnih novina.

Ko kaže?– dobacila je žena sa susednog sedišta.

E, tako je govorio i moj šurak. Bio je narodni poslanik, nek’ mu je laka crna zemlja

 – dodao je čovek pored nje.

O stavili smo zajapurene novinare da raspravljaju o svojim profesionalnim tajnama i na sledećoj stanici izašli iz voza. Zapalili smo po jednu i ćutke nastavili peške do reke. Na starom mestu, kod debele vrbe postavili smo štapove i obavili sve potrebne pecaroške rituale. Riba nešto nije išla pa smo, ne toliko zbog gladi koliko iz dosade načeli doručak, a onda otvorili pivo.

Nešto mi tu po stomaku… ne znam? Juče keva kuvala neki pasulj, znaš ono – suva rebra, mekan, malo gnjecav lebac, neka salata… ja se naj’o i sad mi tu tako po stomaku.

Au, to ne valja. Pasulj baš nije… znaš.

Kasno popodne, gladni i žedni, pokupili smo opremu, natovarili prazne torbe na ramena pa krenuli prema stanici. Voz nikako da stigne pa smo iscedili ostatak rakije sa dna politarske flaše i podelili poslednju cigaretu.

Ne znam da l’ sam ti prič’o? Juče keva kuvala pasulj. Malo ljutkast, k’o što ona ume. Suva rebra, pa onako frišak lebac i salata. Baaaš k’o što treba. Ne da sam se fino naj’o …

Ma nek’ kaže ko šta ‘oće, pasulj je pasulj!

Lažu i obični ljudi, makar i nehotice, ali nekad bude korisno.

Za one strašne, velike laži o kojima novine pišu ili još gore – ne pišu, retko kad saznamo da su zaista laži i ne prijaju nam nikako, koliko god da koštaju. Nasuprot tome, male beznačajne, svakodnevne laži čak i priželjkujemo. Da bi nam bile alibi za iste takve kojima ćemo se braniti ili hvaliti.

Na primer, posle onog pasulja od juče neupecana riba iz prazne torbe će biti najveća uhvaćena te godine na Tamišu i verovatno će imati OVOLIKE oči.

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)