Zašto me je poljubila?

Dušan Genc
Objavljeno 21.08.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Kafana je na ćošku. Ispred nje nekoliko lipa i pod njima stolovi prekriveni kariranim čaršavima. Red bi bilo da se zove „Pod lipom”. Nisam uspeo da pročitam naziv, utrčao sam utekavši pred prvim, krupnim, kapima kiše. Priđoh šanku. Poznat šank u nepoznatom gradu. Auto je kod majstora u komšiluku. Crkla je poluosovina. Kaže majstor biće gotovo popodne. Naručio sam pivo. On je stajao sa raširenim novinama na kraju šanka u kariranoj košulji, podvrnutih rukava. Maljave podlaktice i razdrljene grudi. Proseda brada. Brkovi i prsti požuteli od duvana. Sklopio je novine i nehajno ih stavio na šank. Bacio sam pogled na datum. U opštoj gužvi u kojoj sam se našao ovih dana, izgubio sam iz vida i koji je datum i koji je dan. Konobar je utrčao trupkajući sa pokupljenim čaršavima u rukama. Napolju je počelo da pljušti. Ćutali smo pogleda uprtog u balončiće i vodene stubiće nalik majušnim gejzerima koje je pljusak pravio po asfaltu. Šanker-konobar i nas dvojica bili smo jedini u kafani. „I nebo plače”, komentarisao je čovek u kariranoj košulji. Nije bilo najjasnije da li se nekom obraća, ili jednostavno misli naglas „i nebo plače, kao što plačem i ja.” Gledao sam i dalje kroz vrata na ulicu. A onda krajičkom oka spazih da mu se jedna suza otkačila sa trepavica i ostavlja vlažan trag na obrazu. „Zašto me je poljubila? Zašto mi je govorila sve te lepe reči?” Govorio je ne obazirući se da li ga iko sluša. Onda je izvadio paklicu cigareta iz džepa na košulji i ponudio me. Zapalio sam. Zapalio je i šanker-konobar. Zapalio je i on.

„Hoćeš pivo?”, upitao sam ga ispraznivši svoju flašu.

„Hvala ti. Ne mogu. Ne pomaže više.”

Ćutali smo i pušili. „Danas joj je rođendan…”, pauza, „otišla je iz mog života. Prvo me je izbegavala pod raznim izgovorima, onda je prestala da odgovara na pozive i poruke. Zaćutala je i otišla.” Gledao je na ulicu kroz duvanski dim. „Prođem ponekad njenom ulicom u nadi da ću da je sretnem. Obilazim mesta na kojima smo zajedno bili, kad sretnem nekog zajedničkog prijatelja zaustim da pitam kako je ona, ali otćutim. Jednom, kasnije, mi je mahnula. Čuvala je nečiju decu u parkiću i mahnula mi je. Poskočio sam, pružio korak da potrčim. Nije mi mahnula, prevario sam se. Terala je rukom osu ili pčelu od dece. Mene nije ni primetila.” Gledao sam u pepeo cegarete zamišljen. Nastavio je posle duže pauze. „Utopio sam se u njenim očima. Bile su tužne, tamne, duboke kao jezera”. Sad se obraćao meni.

„Znaš. Učio si u školi. Lednička jezera – gorske oči”, a onda nastavio monolog. „Nekad tamnije, nekad svetlije, ili mi se samo činilo? Možda su uvek bile iste. U pogledu, u tim očima kao da se krila neka molba, poziv…” Ugasio je cigaretu, duboko uzdahnuo i obratio mi se:

„Ma znaš ti sve to. Svako od nas ima neku bolnu uspomenu, neuzvraćenu ljubav. Svako traga, svako hoće da doživi veliku ljubav. Nekom se posreći, neko ostane večiti tragač.” Onda začkilji i opet će sa uzdahom. „Jedno mi nije jasno: zašto me je poljubila? Čemu sve lepe reči ako me nije volela, ako sam joj bio dosadan?” Ćutali smo. On je gledao u vrhove svojih cipela, a ja na ulicu. Kiša je prestala da pada.

Crepaja, 23. avgust 2016. g.

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)