Trči bolan, trči!

Dušan Genc
Objavljeno 14.08.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Bio je to sasvim običan, doduše pomalo romantičan susret u banjskom parku dvoje vremešnih ljudi. Zamislite park sa šetačima, cvetnim lejama i fontanom koja je uveče čarobno izgledala obasjana raznobojnom svetlošću reflektora postavljenih na dnu bazena. Bila je rana jesen i svakoga jutra radnik u plavom kombinezonu je brezovom metlom sakupljao žute listove platana i javora sa asfaltiranih staza i travnjaka u velikom negovanom parku. On, sedokosi penzioner, sa savijenim novinama pod miškom sedeo je na klupi i žmureći, licem okrenut suncu, upijao tople prepodnevne zrake, a ona je šetala i prolazeći pored klupe nešto tražila u torbici.

„Gospođo, nešto ste izgubili”, poskoči on onoliko brzo koliko su mu bolovi dozvoljavali i sa staze podiže belu maramicu sa izvezenim monogramom.

„Oh, hvala vam”, progovori žena i osmehnu se prihvatajući pruženu maramicu. Zastao je u nedoumici. On je taj osmeh već video, poznavao. Pažljivo je pogledao u lice i figuru žene, ali nije mogao da je se seti odakle.

„Molim”, uzvrati osmehom on i lagano se nakloni. Onda ga preseče bol u krstima i osmeh zameni bolna grimasa.

„Nije vam dobro? Pobledeli ste”, zabrinuto mu reče prihvatajući ga za podlakticu.

„Nije strašno”, odgovori starac „hoće to tako, uhvati k’o kleštima, zaboli, a onda popusti. Doduše nekad potraje danima, ali sad je dobro evo već je prošlo. Zbog toga i jesam ovde. Znate: hiljadu devetsto pedeset četvrto”.

„E pa drago mi je, hiljadu devetsto pedeset sedmo”, kao da se predstavlja odgovori ona i oboje prsnuše u smeh.

Susretali su se kasnije u holu i restoranu hotela, razmenili poneku reč i to je bilo sve. Uvek kad bi se osmehnula pokušavao bi da se seti odakle je zna. Poznavao je taj osmeh u to je bio siguran. Rekao joj je to, ali ma koliko se oboje trudili da odgonetnu mogućnost nekadašnjeg susreta, u svojim životima nisu nalazili dodirnih tačaka. On je bio Vojvođanin, penzionisani opštinski službenik, ona rođena u Bosni. Otac joj je bio železničar, a majka domaćica. Posle udaje živela je u Sarajevu, a kad joj je muž umro, pre par godina, preselila se kod ćerke u Beograd. On nikad nije bio u Sarajevu, nije mnogo putovao. U Beogradu je poslednji put bio pre tridesetak godina, još 1991, na utakmici. Na Marakani je gledao Zvezdu i Vojvodinu.

„Priznaću vam nešto”, reče mu u jednom takvom razgovoru ona, „nemojte pogrešno da me shvatite. I vi ste meni jako poznati, ili veoma ličite na nekog koga sam poznavala. Ne mogu da znam ni kada ni kako smo se sreli, pokušavam da se setim. ali ne vredi. Jedino u šta sam sigurna to je da je sve povezano sa nekim prijatnim doživljajem”.

„Jeste li se setili?”, pri svakom susretu umesto pozdrava ovim rečima je počinjao njihov razgovor, a nastavljao nemoćnim sleganjem ramenima i njenim osmehom koji nije uspevao da pokrene sećanja.

Izašla je da ga isprati tog prepodneva kad je pošao kući. Uobičajena gužva vladala je oko autobusa. Ubacio je kofer u prtljažnik i prišao da se pozdravi. Pružila mu je obe ruke i za trenutak su se držali osmehujući se jedno drugom. Šofer pritisnu sirenu i ona mu pruži obraz. Poljubio ju je i krenuo ka autobusu, a onda zastao pomislivši da nisu ni brojeve telefona razmenili. Okrenuo se da joj zatraži broj. Ponovo se začu sirena i on odmahnu rukom i požuri ka vratima autobusa.

„Trči bolan, trči…”, doviknula mu je. Na licu joj je lebdeo poznati osmeh.

I tada, kada čuo reči koje mu je uputila, pred očima mu se pojavi slika. Kristalno jasna.

Bilo je to u leto 1974. Ubacio je ranac u voz za Split. Flaša u spoljnjem džepu ranca prigušeno je zveknula. Trgnuo se. Dobro je da se nije razbila. Kroz prozor vagona kosi zraci sunca su označili smiraj dana. Sedeo je zavaljen na sedištu dok je jednolično kloparanje točkova i drmusanje mamilo san na oči. Jedan od dvojice vojnika ga ponudi cigaretom i upustiše se u razgovor.

„Da znaš da sam i ja pre armije imao tako dugu kosu”, reče mu vojnik raskopčavajući dugmeta na košulji. Žmirio je i čudno krivio glavu jer mu je dim cigarete ulazio u oči, a onda završivši raskopčavanje, izvadi cigaretu iz usta i otrese pepeo u pepeljaru pod prozorom. Razgovor se nastavio, skakali su sa teme na temu, čak su zaključili da imaju zajedničke poznanike. To je zaslužilo da se proslavi. Iz ranca je izvadio flašu Viborove koju je kupio u dragstoru i uz priču i cigarete, dokusuriše litar votke do Slavonskog Broda, gde vojnici izađoše. Ostao je sam u kupeu. Pomalo mu se vrtelo u glavi. Zevnuo je, opružio se preko sedišta, zažmurio, a onda je osetio, glad. Iz ranca je izvadio konzervu mesnog nareska i mljackajući, krupnim zalogajima začas slistio sve, a da nije utolio glad. Na red je došla pašteta. Hleba više nije imao, ali šta mari…

Ogroman, mišičav crnac ga je jurio niz travom obraslu padinu. Upinjao se da mu umakne, ali noge nisu slušale. Crnja ga je sustigao, oborio na zemlju i počeo da ga pozamašnim šakama bije po stomaku.

Kad se trgao, bio je okupan znojem. Osetio je strahovitu žeđ. Pogledao je kroz prozor. Šumovite planinske padine promicale su čas uz sam prozor vagona, čas bi se odmakle, donekle oslobađajući vidik. Poneka kuća bi se zabelasala u zelenilu, a onda voz zahuji prolazeći kroz tunel. Jedan, pa još jedan. Kuće počeše da se sve češće pojavljuju. Brda se odmaknuše. Asfaltni put se izmigolji iz zelenila i prisloni uz prugu. Voz uspori i poče da se drmusa i klopara prolazeći skretnice, a onda se uz škripu zaustavi. Na pročelju železničke stanice pisalo je: Bosansk… ostatak natpisa zaklanjala je krošnja kestena. Kraj zgrade, ozidana fasadnom ciglom stajala je česma. Zgrabio je ispražnjenu flašu od votke i istrčao iz vagona.

„Jel i ti putuješ?”, upitao je devojku koja je prala grožđe na česmi.

„Ne, ja ovde stanujem”, odgovori devojka, pokazujući glavom prema zgradi stanice.

„Onda me, molim te, pusti da napunim flašu. Pobeći će mi voz”.

Ona se poslušno pomeri. Voda je kapljala sa grozda na njene bose noge.

„Ideš na more?”, upitala ga je pažljivo ga odmeravajući.

„Aha”, odgovori on podižući pogled sa mlaza. „Baš je lepa”, pomisli i glasno doda: „Hajde sa mnom”.

„Ne mogu…”, pomalo tužno će ona, „a pošla bih”. Voda je šikljala i udarivši u grlić flaše isprska ih. Smejali su se. Dizelka zatrubi i trgnu vagone. On koraknu prema koloseku, a onda zastane, vrati se i poljubi je u obraz. Stajali su jedno na spram drugog za trenutak, ona začuđena, on sa osmehom i sam iznenađen svojim postupkom. Oboje se trgnuše kad voz poče da ubrzava.

„Trči bolan, trči”, prateći ga pogledom doviknu ona. Uskočio je na platformu zadnjeg vagona, a kad se osvrnuo, video je kako mu maše. Već joj nije razaznavao crte lica kad voz zamaknu za prvu krivinu.

Crepaja, 10. avgust 2020. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

2 Comments to: Trči bolan, trči!

  1. Avatar

    Star Vujadin ( Milovan Ćosić )

    14 avgusta, 2020

    Skoro će ponoć a ja eto opet uživam u prići koju ste napisali i uživam po ko zna koji put ! Hvala Vam !

    Odgovori
  2. Avatar

    Dušan Genc

    17 avgusta, 2020

    Hvala vama, što pomno pratite objave na „Pančevo Si Ti“. Pozdrav

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)