Pijani razgovori na obali reke

Dušan Genc
Objavljeno 04.12.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Sedeli smo nas trojica, Boris, Steva Šepra i ja u nekoj kafani, negde na obali reke i pili. Dal je to bilo na obali Tise u Babatovu nadomak Elemira ili u „Šaranu” ispod pančevačke gimnazije na Tamišu, ili u nekoj kafani na obali Dunava u Starim Banovcima, nisam siguran, jer smo bili toliko pijani da nismo znali kako se ko zove. A u to vreme smo hvala Bogu još uvek mogli i smeli da pijemo bez zadrške, bez kalkulacija. Kao kad se zaletiš i sa obale skočiš bez da pipkaš vodu nožnim palcem da nije možda hladna. Skočiš i plivaš. Tako smo mi uskočili u kafanu i pili, evo već drugi dan. Počeli smo razgovor, koliko se sećam, sa poznavanjem geografije. Kao neki kviz. Nabroj vodotokove u Vojvodini, glasilo je pitanje.

„Dunav, Sava…”, počne Boris.

„Vidi, vidi Sremca! Odma’ svojata najveće reke”, prekine ga Steva, pa nastavi „Tisa, Begej, Brzava…”

„Ej! Polako, ostavite i meni nešto”, pobunim se ja, „Tamiš, Karaš, Nera.”

„I jel to sve?”, umeša se Boris kao najbolji poznavalac rečnih tokova, rečni vuk, takoreći. Steva slegne ramenima.

„Pa, nema više”, kažem ja.

„A Bosut, a sistem?”, uporan je Boris.

„Šta sistem, kakav sistem?!?”, čudim se ja.

„Pa, sistem DTD”, trijumfalno će Boris.

I Boris bude proglašen za pobednika. Prva nagrada je bila da plati tri ture pića. Posle se nije znalo ni ko pije ni ko plaća, ustvari pili smo svi, a oko toga ko će da plati smo se prepirali. Za to vreme konobar je trljao ruke, on sigurno zna zbog čega. Vreme prolazi, razgovoru nikad kraja. Raspredali smo priče o muzici, tamburašima, r’n’rollu, panku kao sledbeniku ili možda jednoj grani malo pre pomenutog r’n’rolla, sporili se oko toga Steva (koji mi je ličio na Roberta Retforda sa zulufima) i ja koji nisam ličio ni na šta posle tolike količine popijene rakije, dok je Boris mudro ćutao. Onda je Boris držao poduži monolog prošaran psovkama, o ljudskoj sebičnosti i bezosećajnosti, o humanosti koja se iskrala iz naših života, o Sremcima i Dunavu, o ribolovu i ekologiji… dotle smo Steva i ja bezuspešno pokušavali da jedno drugom zapalimo cigare, jer smo se ljuljali i klanjali onako sedeći i stalno promašivali plamene upaljača. Astal je bio prepun praznih flaša, pretrpan tanjirima koji su bili išarani crvenkastim, masnim flekama od riblje čorbe, a sa jedinog, već skoro praznog ovala bi povremeno uzimali rukama pečenu ribu i pljuckali kosti u ispražnjene tanjire. Kako se razgovor poveo o harmonikašima ne mogu da se setim, ali znam da sam ispričao da su mi jednom kod Šerbulja u Čenti svirali Sefkerinci Čikana i Anđelko i da napomenuh da nije bilo boljih harmonikaša, al’ sam se posle setio i počeo da nabrajam isto tako dobre pančevačke harmonikaše starije i mlađe generacije Srdance, Fifija, Krču, Kaleta… E tad već nisam mogao da se zaustavim pa se setih i harmonikaša koji su svirali još ranije, spajajući generacije naših očeva i nas, Ševe iz Ilandže, pa Paradajza iz Samoša, Seklića i Tilora iz Orlovata… i važno naglasih da sve to može da potvrdi Ljuba Živkov, novinar i tamburaš iz Farkaždina. Još je moj kažiprst bio podignut ne bi li podupro istinitost i značaj mojih tvrdnji, kad me Steva Šepra upita dal sam možda slušao Šošoju primaša koji je svirao u „Gurmanu” u Zrenjaninu. „Gurman” to ti je kafana iz koje kad izlaziš i malo jače zakoračiš možeš da zagaziš u Begej. E, pa nećemo o tamburašima, usprotivih se ja, počeli smo o harmonikašima, a ako hoćete da pričamo o tamburašima, onda vredi govoriti samo o bačkim Ciganima. Steva samo iskrivi usta i odmahne glavom, a Boris izjavi da neće da se hvali. Šta mu je to značilo, to da neće da se hvali nemam pojma, valjda je poznavao neke Janikine tamburaše ili harmonikaše sa Radio Beograda. Onda je Steva okrenuo razgovor na drugu stranu i počeo da priča o teškoćama rada po smenama, pa brigama koje imaš kad ti ćerka odrasta… Prekinuh ga ponovo, rekavši da razumem njegove probleme, možemo o tome posle da pričamo, ali bih da čujem njihovo mišljenje i savet u vezi jednog mog problema. Onda im uputih izvinjenje jer moram da idem da pišam, što oni sa razumevanjem prihvatiše. Kad sam se vratio, zatekoh ih kako zagrljeni pevaju: „…prođe leto trideseto godina mi žao nije…” Šta sam mogao, kažite mi, već da im se pridružim. Kad smo otepevali pesmu i izljubili se, ponovo uzeh reč.

„Dakle, prijatelji moji, sa fejsbuka”, dodadoh, „voleo bih da mi kažete vaše mišljenje o osvajanju ženskoh srca.” Nisam ni završio misao, a Boris me prekine.

„Pa zar u ovim godinama?…”

„Zar te nije sramota? Imaš unuke, a ti bi da osvajaš ženska srca”, smijuljeći se doda Steva.

„Pa nisam tako mislio”, pravdam se ja, „reko’, da kao iskusni ljudi damo savet mlađim generacijama. Ti Borise imaš sina, skoro pred ženidbom, a ti Stevo ćerku pred udajom, moglo bi da im bude od koristi.”

„Eee, to je druga stvar”, namigujući jedan drugom odgovoriše Boris i Steva.

„Romantika! Ja bih predložio romantiku”, reče Boris. „Cveće u ruci, sveće na stolu i fijaker da se devojka provoza. Sve to mogu da obezbedim.”

„Da, slažem se. Al’ bih uz cveće i sveće na stolu dodao i dobar ručak. Ljubav, kao i zdravlje na usta ulazi. Predlažem: riblji paprikaš za početak. Onda pijanog šarana, pa prženog smuđa porcijaša i po koje parče pečenog soma. I na kraju, palačinke, skoverce sa orasima i flašu vina i devojka ima da padne k’o jedanputjedan”, uskoči svojim predlozima Steva Šepra.

„Da, da”, povikasmo u glas, ali se oko izbora vina skoro posvađasmo. Banatski rizling, Tikvešova Smederevka, Graševina, Šardone

„E, a da izbor vina kavaljerski prepustimo dami?”, prekine raspravu Boris. Aplauz od šest ruku okonča raspravu.

„Tako je, tako je”, u glas povikasmo.

Odnekud se stvori gitara, za divno čudo, i započesmo pesmu. Bećarac.

„Bela bluza sva mokra od suza…

„Bećar nisam a bećar mi kažu…”

„Kućo moja bagremove grede…”

Pa okrenemo na one bezobrazne:

„U mog strica osam kobasica, sedam prži osmu strina drži”

„Strina stricu okrenula zna se, a stric strini da prostiš izvini”

„’Oćemo jednu za teču?”, neko je uzviknuo, a onda se razlegne da se tresla kafana.

„Svako svoga neka jebe teču, ni ja svome oprostiti neću.”

„Stani, stani! Setio sam se”, prekinuh pesmu, „i poklon za izabranicu. Žene vole poklone. Seksi veš. To paše posle ovih bećaraca. Plitki brus, da malo podigne sise i čipkane gaćice, providne… pa kad sve to obuče…”

„Puj, sram te bilo…”, dobaci Boris.

„Da te bude“, nadoveže se Steva Šepra, „a koje boje da budu gaćice?” i počnemo da se cerekamo. Baloćkali smo još koješta, al’ šta, ne mogu da se setim. Puko mi film. Vi koji ste pročitali ovu priču, možete da zamislite.

Crepaja, 30. novembra 2020. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

2 Comments to: Pijani razgovori na obali reke

  1. Avatar

    Star Vujadin

    5 decembra, 2020

    Bilo je tunaka još koješta al’ nije za priču, jer to ne bi ni kere pojele a ni svinjama za pomije!

    Odgovori
    • Avatar

      Dušan Genc

      8 decembra, 2020

      Sve bi to moglo da bude istina da ovaj što je pis’o nije tol’ko izmišlj’o.

      Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)