Veliki sat

Nikola Petkov
Objavljeno 28.11.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Sunce se lagano spuštalo na horizontu, a izdužene senke platana na suprotnoj strani prostranog travnjaka već su nam dodirivale stopala. Još jedan topao dan rane jeseni bližio se kraju. Tako se završavala još jedna epizoda svakodnevnog penzionerskog rituala ćaskanja na klupi pored široke staze na ivici parka. Bez žurbe smo čekali kraj dana kao što bismo iščekivali i kraj nekog dobro poznatog, više puta odgledanog filma u bioskopu. Društvo se već razilazilo kako bi stiglo do kuća pre sumraka. Zavukao sam ruku u džep da na telefonu pogledam vreme i tek tada shvatio da ga nisam ni poneo. Već sam zamišljao paniku u kući kada su primetili da je telefon ostao na stolu, a mene nema. Znam koje ću pitanje čuti kada se budem vratio: Da li ti znaš koliko imaš godina, šta ako ti se nešto desi, kako da znamo gde si???

Okrenuo sam se jedinom preostalom čoveku na klupi i upitao:

– Da li imaš sat?

– Nemam.

– A bar telefon?

– Ne. A zašto?

– Pa zbog vremena. Ne znam koliko je sati.

– Znam ja. Šest i skoro petnaest minuta.

Prolaznik koji je čuo moje pitanje, zavrnu rukav i pokaza mi sat sa velikim displejom na kome je stajalo18:14. Sused sa klupe je nezainteresovano pogledao u prolaznika, a onda se okrenuo da vidi moju reakciju. Poznavao sam ga površno. Retko kada bismo razmenili par kurtoaznih rečenica iz čega se dalo zaključiti da se radi o pristojnom i obrazovanom čoveku, a ova današnja komunikacija ukazuje na neke njegove skrivene sposobnosti. Upitao sam ga:

– Kako znate koliko je sati, a nemate sat?

– Pa, kako da vam kažem, imam neki osećaj za vreme. Teško je to objasniti. Ne znam da li imate vremena, mogu vam ispričati.

Klimnuo sam glavom i on je nastavio.

– Davno je bilo ali još su mi neki detalji iz tog perioda u svežem sećanju. Iako je situacija u zemlji bila stabilna i normalna, daleko od onoga što će se desetak godina kasnije dešavati, nije bilo prijatno živeti u kasarni. Pravila, disciplina, uniforme i hijerarhija, pa oružje i ograničenje slobode… to nisam nikada podnosio. A eto, jednog letnjeg dana ranih osamdesetih započeo je moj jednogodišnji boravak u tom prostranom dvorištu. I dok prvi dan skoro da nisam upamtio, drugi dan nisam zaboravio i još mogu dodati da je to možda jedan od najvažnijih dana u mom životu. Tek što smo završili sa doručkom u sobu je ušao vojnik i viknuo moje ime. Kada sam se odazvao, on kratko i bez objašnjenja naredi „Pođi sa mnom”. Prostorija je bila velika i vojnički uređena, u uglu jedan metalni orman, u drugom neka peć, a na sredini veliki pisaći sto i dve stolice. Za stolom je sedeo vodnik sa nekakvim satom u ruci, ispred njega komad papira na kome je povremeno nešto zapisivao.

– Sedi i opusti se. Moramo da uradimo nešto važno. Zamisli da imaš sat u glavi. Ti ćeš odbrojavati sekunde, a ja ću na ovoj štoperici kontrolisati koliko tačno radi „tvoj sat”. Počinjemo od 10 sekundi pa ćemo postepeno povećavati. Završili smo prvo odbrojavanje pa nekoliko puta ponovili, povećali na 20 pa na 25 sekundi da bi posle nekoliko sati te vežbe vodnik prekinuo i rekao:

„Dobar si, skoro bez greške. Idi sad, odmori se. Sutra nastavljamo.”

– Nastavili smo tako narednih šest meseci koliko je trajala obuka. Nije sad ni važno zbog čega smo to radili, ja sam ionako sve zaboravio. To se verovatno više i ne radi, trend je da se ljudski faktor izbaci iz procesa upravljanja tim ratnim mašinama. Ali se tada desilo ono zbog čega sve ovo pričam – moj sat se uključio! Svakodnevna dosadna obuka u merenju vremena verovatno je uključila neki skriveni mehanizam u mojoj glavi i ja sam od tada nastavio da sve merim sekundama i minutima. Nikada više mi sat nije bio potreban, u svakom trenutku sam znao koliko je sati. Nikada više nisam zakasnio na posao, na voz ili na neki sastanak. Svaka svakodnevna bezvezna i besmislena radnja u mom životu imala je svoje trajanje u minutama i sekundama. I ne samo vreme, brojao sam bandere, cigle u nekom zidu, prozore na višespratnicama… Sve pojave u mom vidokrugu pretvarao sam u neku svoju matematiku i to je polako preraslo u problem. Ljudi oko mene nisu više bili u stanju da prate moj precizan plan izražen u minutima i sekundama. Ja sam živeo u tom svom ritmu, u skladu sa prirodom koja nam je darovala to vreme. Svi oko mene su ispadali iz ritma i grešili. I polako me napuštali.

Znaš, i to vreme, to je stvar dogovora. Jednom davno, seli su neki ljudi za sto i dogovorili se da se naše vreme meri po vremenu kretanja ove naše planete oko Sunca i oko svoje ose. Svi se mi vrtimo u krug oko jedne tačke i u toj tački je naš sat, da tako pojednostavimo. Sve što treba da uradimo je da naš lični sat uskladimo sa tim kosmičkim, velikim satom oko kojeg se svi okrećemo.

Izvadio je starinsku, metalnu tabakeru i pripalio cigaretu, lagano i sa strašću dugogodišnjeg pušača uvlačio dim oštrog mirisa. Na kratko zagledan u plamteću loptu zalazećeg sunca na horizontu, dodao je:

– Vidim da sam te zbunio svojim tumačenjem vremena. Da ti pojasnim ili još malo zbunim, nije to samo sat, vreme, minuti i sekundi. To je sklad mene, tebe, svih nas u vremenu i prostoru. Jedino tako se sve može osetiti. Da nastavim priču primerom. Nekoliko meseci po završetku obuke pošalju nas na teren negde u slavonska brda. Noć nas je uhvatila u jednom bagremaru gde smo morali da prespavamo. Kapetan koji nas je vodio kratko je dodao „Budimo se u pola pet”. To sam ponovio u sebi i vizuelno predstavio kao neku kratku, jednostavnu jednačinu sa rešenjem „04:30”. Od opreme smo imali samo neke tanke dušeke smotane u rolnu i okačene o ranac. Raširili smo ih po tek nikloj, mladoj prolećnoj travi i zagledani u vedro zvezdano nebo, opijeni mirisima proleća ubrzo zaspali. Mislim da nikada u životu nisam tako lepo spavao. Kao na dušeku od zvezda plovili smo beskrajnim prostranstvom, mirno i opušteno. Svaki sekund tog sna bio je kao minut, minut kao sat. Probudio sam se sām tačno u vreme koje sam zamislio pre nego što sam zaspao, odmoran i svež kao da sam spavao nedelju dana bez buđenja. Tako se budim i danas, ne treba mi budilnik. Samo zamislim vreme buđenja i…

Kao da sam nekako povezan sa tim našim velikim kosmičkim satom. Nije to nikakva filozofija, pa ljudi vekovima žive tako. Nadam se da ova generacija neće narušiti taj sklad i pokvariti sat, vidim da se trude da se to desi. Eto, pre neki dan na internetu čovek govori kako tamo gore ne postoji to naše vreme, da to vreme imamo samo mi u svojoj svesti, običajima i navikama. Možda, ali rekao sam ti šta ja mislim. Mi, prostor, vreme… nedeljivo je. Možda svako od nas ima svoj osećaj za vreme, svoj unutrašnji sat, ali svi moramo biti usklađeni sa onim glavnim. Ako taj sklad ne možeš da postigneš, život će ti biti haos. Pa, pitaj one osuđene na doživotnu robiju kako im prolazi vreme!

Sad bismo mogli polako da krenemo, smrkava se. Već je 7:25, mene ne čeka niko, a tebe sigurno već traže.

Tako je i bilo. Kako sam otvorio vrata dočekala me je galama zabrinutih ukućana. „Pa znaš li ti koliko je sati? Zašto telefon nisi poneo, kako da te pronađemo ako se nešto desi? Vidiš da se već smrklo, misliš da mi nemamo druga posla nego noću da te tražimo? Znaš li ti koliko imaš godina?”

I posle ti misli o skladu!

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)