Mladen

Nikola Petkov
Objavljeno 07.03.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Kada je Mladen na partijskom sastanku dobio reč, uzviknuo je: „Drugovi, drug Kardelj je u pravu kad sve to piše u toj knjizi, ali ona ćuprija iza hipodroma mora da se popravi da možemo da idemo u njive. Ako to ne uradimo džaba mi ovde pričamo šta je to Kardelj pisao”.

Upućeni će naslutiti o čemu je reč, a ja ovo grubo citiram reči pokojnog Mladena, prvoborca, iskrenog i poštenog socijaliste iz onog vremena, običnog čoveka iz naroda. Izbegavam kvalifikaciju „komunista” jer je to očigledno namerno podmetnuto kao naglašeno uvredljivi epitet u vreme kada se na mala vrata uvodio kapitalizam lopovskog tipa, a istovremeno besramno svojatala imovina i infrastrukturni resursi SKJ kako bi se na političkoj sceni odglumila socijalistička ideja i da bi se na talasu te tradicije narodu podmetnulo kukavičje jaje nacionalizma koje će nešto kasnije eksplodirati i ubiti, po svim merilima najuspešniju državu u istoriji svih južnoslovenskih naroda.

Dešavalo se to 1978. ili ’79. kada je već dovoljno formirana država dovršavala ustavne reforme i u skladu sa tim pokušavala da uspostavi i organizuje politički i privredni mehanizam koji bi na originalan način stimulisao razvoj zajednice u svim aspektima i stvorio motiv za učešće svakog pojedinca u tim procesima. Povod za pomenuti događaj sa Mladenom je bio partijski sastanak na kome se raspravljalo o tek objavljenoj „studiji” Edvarda Kardelja „Pravci razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja” iz 1978.

E sad, otkud ja na tom sastanku? Bio je to značajan događaj u društvenom životu u svakoj MZ i na takve skupove su bili pozivani skoro svi koji su na neki način bili aktivni; u sportu, u omladini, kulturi itd. bez obzira da li su bili članovi partije ili nisu. Naravno da je to bila neka vrsta vrbovanja, ali toga ima i danas, a inače je to bilo nebitno jer se dešavalo da neko bude učlanjen a da nije ni znao. Toga je najviše bilo u vojsci, omladini i na radnim akcijama ali je bilo nevažno, jer ako neko nije želeo da bude aktivan u partijskom životu, nije morao, i retko ko bi snosio nekakve posledice. To je danas mnogo opasnije, da malo uporedimo.

Skup je bio vrlo posećen. Kao što je to uobičajeno, najpre je jedan „drug” koji je očigledno pohađao neku stručnu pripremu, održao poduže predavanje na temu „studije” kako bi prisutne upoznao sa temom. Predsedavajući je otvorio diskusiju da bi se, kao i uvek, prvo javljali ambiciozniji. Kada su ovi redovni diskutanti ispucali svoje argumente, Mladen je digao ruku, ustao i učtivo pozdravio skup, predsedavajućeg i uvodničara. Bio je član SKJ, učesnik rata, običan čovek, ne preterano obrazovan, odavno penzioner i niko nije očekivao da njega vidi kao diskutanta. Ali on nije tako mislio, on je želeo i imao šta da kaže. Dovoljno je bilo i to što je tada izgovorio (citat sa početka teksta) pre nego što ga je predsedavajući grubo prekinuo rečima da to nije tema. Nešto kasnije Mladen se opet javio za reč, pohvalio prethodnike u par rečenica i na kraju ponovio: „…ali ona ćuprija iza hipodroma mora da se popravi da možemo da idemo u njive. Ako to ne uradimo džaba mi ovde pričamo šta je to Kardelj pisao”. To je već izazvalo podsmešljive komentare izgovorene šapatom, a predsedavajući je rutinski završio sastanak i sa saradnicima napustio salu.

Mladenova diskusija nije ni ušla u zapisnik i on je to nekako znao pa je sutradan pozvao „tamo gde treba” i ćuprija je ubrzo bila popravljena. Mladen i njegove komšije vršnjaci više nisu morali da obilaze par kilometara taj deo atara da bi odlazili da bi obrađivali svoje bašte i vinograde. Verovatno je mogao i ranije da pozove nadležne i urgira za popravku pomenute ćuprije, ali Mladen nije želeo da zaobilazi procedure na takav način i smatrao je da se na ovakvim skupovima moraju baviti i problemima čija su rešenja od javnog značaja i interesa za obične male ljude koji samo žele da najkraćim putem stignu do svoje bašte. Ne verujem da je Kardeljevu studiju pročitao, ali je sve razumeo bolje od diskutanata koji su iznosili licemerne afirmativne stavove o sadržaju knjižice koju nisu ni otvorili, samo da bi pokazali aktivnost na sastanku i eventualno dobili neke sitne poene od šefova.

I… šta se promenilo?

Moglo bi se reći i da je Mladen razumeo to vreme i svu tu energiju kao borbu za stvaranje jednog humanijeg i poštenijeg sistema i društva, kao krunu one borbe u kojoj su oružjem osvajali svoju i našu slobodu. Moglo bi se prihvatiti da je danas, posle više od 40 godina teško razumeti to vreme i politiku. To razumevanje je dodatno opterećeno tonama laži, promašenih procena i analiza o YU modelu socijalizma, namerno plasiranih da bi se prikrili promašaji koji će uslediti posle uništenja Jugoslavije.

Kako vreme odmiče sve više se ukopavamo u te laži i greške. Lažna istorija, lažne vesti, lažna stvarnost, sumnjivi virusi, lažne diplome i doktorati… a stvarna je samo beda i duhovna praznina. Toliko je prazno da je prosto opipljivo.

Nije se ništa promenilo. Zašto?

Pa zato što nije kvar toliko u sistemu koliko u nama. Još čekamo majstora da popravi kvar. Ako dođe!!!

Ostavi komentar

  • (not be published)