Cojle Prcojle

Nikola Petkov
Objavljeno 05.12.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

Kafana na ćošku preko puta crkve još je bila otvorena. Govorkalo se da će je ovih dana zatvoriti i mi smo jedva dočekali poziv na piće, jer možda to već sutra neće biti moguće. Bašta je još uvek radila, svi stolovi su tamo gde su i juče bili, a i konobari su isti. Ipak, sve te glasine učinile su da se ne osećamo prijatno pa je neko i dodao:

– Ej, ko da smo došli na parastos.

– Pa skoro i da jesmo – dodao je Boža koji nas je i pozvao.

– Ko je umro?

– Cojle.

Zaćutali smo i pogledali se kao da iz uspomena oživljavamo lik vedrog, živahnog momka koji nas je uveseljavao zaraznim smehom i pričama o nekim svojim neverovatnim erotskim avanturama kojih je bilo za tri života, pa smo već prema tome znali da je sve, od reči do reči bila izmišljotina. Nismo mu to zamerali već smo se radovali svakom novom susretu i svežim pričama koje je neumorno recitovao po već prepoznatljivom obrascu. Zato smo mu pored krštenog imena Stojan i nadimka Cojle, dodali još jedan u skladu sa sadržajem njegovih priča –  Prcojle. Veći deo života su ga zvali tako –  Cojle Prcojle i njega to nije ljutilo, kao da je taj nadimak smatrao nekim priznanjem.

– Ja njega nisam dugo video. Gde je otišao, gde je umro?

– Još pre pet, šest godina otišao je u inostransto, Danska, Nemačka, ko zna. Imao je sina u Berlinu, možda niste znali. Mislim da taj ima već 25-6 godina.

– Pričalo se da se Cojle ženio nekoliko puta, ali nisam znao za decu. To je verovatno ono njegovo –  usput, to je celog života pričao.

Konobar je spustio tacnu sa pićem na sto i pred svakog stavio po čašicu. Boža je prvi uzeo, prosuo par kapi na beton i…

– ‘Ajd, za pokoj duši njegovoj. Za našeg Cojleta.

Konobar je doneo još po jednu, spustio na sto neko meze i on ispio za Cojleta, a onda seo pored nas i nastavio priču o Cojletovoj sudbini.

–  Kažu da je posle Švedske i Danske otišao kod tog sina u Berlin. To mu je od prve žene, a ženio se bar trired. Već je počeo da pije, smucao se sa nekim sumnjivim društvom i mali ga izbaci na ulicu. Onda je krenuo po svratištima ali nije to njegov svet. Tamo si uvek stranac, a on je tako živeo pa je tako i umro. Ko zna di su ga saranili. Ej, još čujem onaj njegov zarazni smeh. Kad počne da se smeje moraš i ti pa makar ti se plakalo.

– A muzika, a rock’n’roll. Kad on izađe pred binu i počne da izvodi one njegove besne gliste, povuče još bar dvadeset sa sobom.

Okrenuli smo još jednu turu ćuteći, kad je Boža koji do tada nije govorio, započeo priču o događajima za koje nismo znali.

– Svi smo slušali o njegovim podvizima i sumnjali u njih, ali ja sam skoro bio svedok jedne njegove avanture. Bilo je to za slavu u Čenti ili u Perlezu… biće da je u Perlezu, zajedno smo išli vozom tamo. Ja sam tada imao vezu sa devojkom iz Zrenjanina ili Melenaca, ne sećam se, a ona je dolazila kod tetke u Perlez. Cojle je imao jednu od onih njegovih šema sa gospođom iz ekipe koja na slavama drži one ringišpile i zabavne igre. Celo veče se zalepio za mene i moju devojku, išao je sa mnom kod nje na večeru i oko ponoći se odjednom izgubio. Događaji su tekli svojim tokom, znate kako je to bilo na seoskim slavama – korzo, ringišpili, igranka, kafana i ja sam na njega skoro zaboravio. Svanulo je, krenuo sam ka autobuskoj stanici da uhvatim neki rani autobus za Beograd, jer sam morao da prijavim ispite za predstojeći ispitni rok. Tamo je već bilo puno ljudi, bar 50 i ja sam se ugurao u gomilu da bih među prvima ušao. Stajali smo tako neko vreme, kad se od centra sela začula neka galama. Okrenuo sam se i ugledao Cojleta kako trči sredinom ulice, a za njim bar desetak prilično besnih momaka sa nekakvim batinama, štanglama i ko zna čime u ruci. Cojle me je ugledao u gomili, mahne mi rukom i viknu nekoliko puta: ‘Ajde, ajde, begaj!’ Besna gomila je tu zastala, okrenuli su se ka meni, Cojle mi je prišao i stao iza leđa… srećom, u tom trenutku je stigao autobus i ja sam prvi ušao, Cojle za mnom. Na putu za Beograd, Cojle je prvo obukao odeću koju je nosio sa sobom, a onda ispričao šta se desilo.

– Ženu zbog koje je došao u Perlez, znao je od ranije. Nekada su imali usputnu vezu, avanturicu – kako je on govorio. Videli su se skoro, na nekoliko minuta u Debeljači na vašaru i dogovorili za Perlez. Nije mu rekla da se u međuvremenu udala. U Perlezu je pronašao, odvela ga je do njene kamp prikolice i… U sred akcije u prikolicu uleti muž sa društvom. Cojle nije stigao ni da se obuče, dok su se oni snašli pobegao je kroz nekakvo prozorče sa odećom u rukama. Skrivao se po vrbacima nuz Begej, ali kad je svanulo izašao je da nekako nađe prevoz i pobegne iz Perleza. Tu su ga oni primetili i nastala je jurnjava ulicama sve dok nije ugledao mene.

– Bar da mi kazala da se udala, ne bi’ ja nasrt’o. I šta sad da radim? Zima mi, gladan sam, a nemam dinara. E, što žena može da te upropasti!

– Platio sam mu kartu do Beograda, na stanici mu kupio pljeskavicu, uputio na Dunav stanicu da uhvati voz za Crepaju i dao mu nešto para da mi vrati kad bude imao, kao. Kako su moje studije odmicale, pa posle došle druge obaveze, sve manje sam ga viđao. Zato valjda nisam ni znao da je otišao u inostranstvo.

Kiselo smo se nasmejali na ovu priču pomireni sa gubitkom jednog dobrog čoveka i suočeni sa zatvaranjem kafane i pretećom prazninom u društvenom životu naše generacije da bi nas Boža vratio u stvarnost novom turom i rečima upućenim konobaru:

– Dobro, popili smo za pokoj duše našeg druga, a sad daj najbolje piće koje imaš da ispijemo za pokoj naše umiruće majke – kafane.

Posle par dana, kafana je stvarno zatvorena da bi kasnije u tom prostoru bila kockarnica, diskoteka pa kineska prodavnica. Ali nikad više kafana.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)