Ako onaj ko nagrađuje ne razume delo nagrađenog, značaj dela ili nebitnost istog, da li je to nagrada za nagrađenog ili je nagrada samo trenutak pažnje ukazan samom činu nagrađivanja i onom ko nagradu uručuje? Tada je to za onog ko nagrađuje zapravo veća nagrada od same nagrade i za njega ima veći značaj nego za nagrađenog?
Nagrada koja je sama sebi svrha, odraz je taštine biblijskih razmera. Taština je vodič po ivici provalije. Kada taština postane kolektivna kategorija onda svi upadaju u bezdan koji su sami iskopali svojim nepromišljenim odlukama. Kasno je tada pravdati se, izvinjavati se, „ispravljati krive Drine” i govoriti o zaslugama. Nema nazad.
Zaista, čemu služe nagrade? Pitam se ja, sa pozicije jednog običnog dobronamernog čoveka koji u svojoj polupraznoj glavi smišlja ponekad ta nezgodna pitanja. Ako zavirimo u prošlost, ne preterano daleko, videćemo da toga nije bilo toliko. Inflacija nagrada je kod nas pojava sa samog kraja 20. veka i ovog novog 21. koji nismo baš dobro počeli. To naše samovrednovanje ima nekoliko nivoa i zalazi u sve ćoškove svesti menjajući nas do neprepoznatljivosti. Naravno, u sadejstvu sa svim ostalim faktorima koji su nas svojim, uglavnom štetnim sejstvom, formirali ovakve kakvi smo danas. Ko je doživeo i osetio bar delić života od pre nekoliko decenija, teško da može prepoznati iste ljude i pronaći ih u današnjim delima.
Kako su devedesetih utihnuli ratni bubnjevi, tako smo mi počeli da nagrađujemo i hvalimo sami sebe. Znali smo (ili možda ipak nismo) da nije dobar temelj za budućnost kada se poredimo sami sa sobom, kada svaki čas zavirujemo u ogledalo i iz dana u dan ponavljamo jednu istu mantru: kako smo lepi, kako smo pametni, kako smo ovo, kako smo ono… Šta smo imali tih devdesetih? Haos koji smo, krivi ili ne, u dobroj meri zakuvavali i podgrevali. Počelo je to i malo ranije samo smo zaboravili, a podsećanje je neprijatno pa to niko i ne radi. Setimo se ipak „Memoranduma”, Francuske 7, nasilnog, uličnog menjanja Ustava u „Jogurt” revoluciji, montaže sukoba na terenu, montaže „vesti” sa ratišta koje to još nisu bila ali su posle tih vesti postala… i tako dalje. I ovo je dovoljno da nam uvedu sankcije i izoluju nas iz sveta, štagod taj svet bio tada. Od tog trenutka postali smo rijaliti. „Farma”, „Veliki brat”, „Parovi”… možemo to nazivati kako hoćemo. Ograđen granicama, izolovan prostor pod prismotrom. Očekivana reakcija normalnih je bio odlazak što dalje od zverinjaka. U narednih nekoliko godina struktura stanovništva se drastično promenila, na našu štetu naravno. Najstrašnije promene doživeli smo na obrazovnom i intelektualnom nivou.
Možda je sve to devedesetih namešteno i lažirano, teško da ćemo biti u prilici da saznamo. Ali, kako smo to mi naseli na te prevare, ko nas je u to uvukao, zar smo stvarno tako naivni? Ako jesmo, onda ovako ozbiljne situacije nisu za nas. Onda nam je stvarno potreban staratelj.
I tako su devedesetih ljudi počeli da odlaze i odlaze još uvek. Veliki broj obrazovanih, pametnih, izgubljenih i oteranih nestao je iz našeg vidokruga. Ljudi odlaze na različite načine. Neko se preseli u drugu državu, povuče se u izolaciju ili jednostavno – umre. Kada taj koji se preseli u neko inostranstvo nauči jezik, kada mu se deca rode tamo, kad uzme prvi kredit… gotovo je. Tako odlaze stručnjaci raznih profila, ređe umetnici. Umetnici koji ostanu, udalje se u samoću, pobegnu u svoj roman, odlepršaju u drugu dimenziju sa svojom pesmom ili slikom. Ako se makar jednim prstom oslone na realan svet, muče se i pate. Tu muku realan svet ne vidi i ne prepoznaje. Morbidno će delovati ako kažem da oni koji nas napuste fizički i zauvek, možda najbolje prođu. Kreativni ljudi, oni koji svetu daju sebe i svoje delo, nastavljaju da žive sa onim što su ostavili za sobom. Kreativni ljudi žive kraće od svog dela, a veličina i značaj dela, određuje i dužinu života autora.
Tu nastaje problem. Kako se vrednuje delo, ko to određuje? Istoričari umetnosti, a pre svih galeristi-biznismeni skloni su da značaj neke slike vrednuju njenom cenom na tržištu, pa nastaju paradoksi kao što je delo Van Goga za koga se priča da za života nije prodao ni jednu sliku, a kad je umro…! A kako ćemo onda vrednovati delo Puškina i Dostojevskog, Egziperija i Embrouza Birsa, Nušića i Andrića, po broju prodatih knjiga? To bi zaista bila sprdnja sa ozbiljnim stvarima i neoprostivo skrnavljenje civilizacijskih vrednosti. Ali To je nama naša borba dala… to je tekovina novog doba. Neoliberalna budalaština koja na tržište pokušava da plasira robu koja se ne može vrednovati na taj način, a koja zapravo nema cenu. U tom haosu prva žrtva je sistem vrednosti i način vrednovanja.
Kada ne postoji sistem vrednosti, svašta može proći kao vrednost. Zato smo preplavljeni lošim knjigama bez značaja koje niko ne čita, neukusnim TV sadržajima na ivici morala, lošom muzikom, savremenom umetnošću koja jeste savremena ali nije umetnost, festivalima vašarskog tipa, raznim -ijadama i lažnom narodnom tradicijom, lažnim diplomama i doktoratima. I naravno, nagradama. Na raznim nivoima, u raznim disciplinama, svako i svakome, dele se te nagrade. Daju se i zaborave, pa sledeće godine ponovo. Plakete, statuete, diplome, gramate i kako se već zovu, skupljaju prašinu po zidovima, policama i vitrinama. Kriterijumi su rastegljivi, od partijskih pa sve do rođačkih, komšijskih i onih intimnijih. Najgora je situacija kada onaj koji nagradu dodeljuje nekom autoru ili delu, misli da stvarno nešto vredi i ne sluti da tom nagradom ne čini ništa dobro. Ako to zna, šteta je veća jer podgrevanjem sujete autora on stvara odanog i zahvalnog roba od koga društvo i javnost nemaju više nikakve koristi – ima samo onaj ko ga je nagradio. Ovde vredi podsetiti da se ne nagrađuje samo diplomama i novcem. Pogoršanjem situacije u privredi i drastičnim smanjenjem broja radnih mesta, najveća nagrada postaje radno mesto. Tako se, u novijoj istoriji već viđenim metodama, stvara nova klasa poslušnika – jeftino kupljenih, korumpiranih i ucenjenih podguznih muva.
Relativizacija vrednosti dovela je do erozije i degradacije nekada vrlo značajnih i cenjenih priznanja u oblastima u kojima se traži visok nivo znanja i veština. Srećom i zaslugom interneta, saznajemo da u svetu postoje takmičenja, konkursi u raznim disciplinama gde autori iz ovako izolovanih sredina (kao što smo mi bili i delimično ostali) ostvaruju izvanredne rezultate. Odličan primer su sjajni karikaturisti iz Irana. Ima i kod nas takvih primera ali postoje i razlike obogaćene nepotrebnim teškoćama. Nacionalna udruženja u pojedinim oblastima koja postoje da bi pomogla autorima, organizovana su i vrlo aktivna za razliku od naših koja sve to nisu, a još su i hermetična, zatvorena u vrlo uzak krug ljudi.
Tako ćemo mi i dalje pogledavati u istorijsko ogledalo i zadivljeni sopstvenom lepotom i pameću, nagrađivati sami sebe za ono što nismo i za nešto što nije ništa. Svetska reka plovi svojim tokom, a mi opet u suprotnom smeru dok se ne podavimo u sopstvenim lažnim predstavama o realnosti koja nas odavno priziva, a mi se pravimo ludi. Ko zna da pliva, odavno je otplivao.
Blago siromašnima duhom. Njihovo je carstvo nebesko. A kada se siromašni duhom presele u to carstvo nebesko, a bogatiji duhom ostanu u carstvu zemaljskom, šta će imati osim sebe samih?
