Služimo narodu!

Nikola Petkov
Objavljeno 08.09.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Šta bi bilo da smo svi isti. Da se isto oblačimo, isto volimo, isto mrzimo itd. Pa, verovatno bi bilo kao u Orvelovoj 1984, videli smo u filmskoj verziji, ili u Hakslijevom Vrlom novom svetu. Programirano, dosadno i depresivno. Atmosfera u takvom (zamišljenom ?) sistemu može se opisati jednim citatom: (B. Poznatov) „Strah, nemir, zebnja i pometnja”.

Ili je pravi primer vojska, armija, vojni rok ili kako se to sve zvalo. Teško da se može pronaći sredovečni (bivši) Jugosloven koji nije imao slično iskustvo. Mnogi još uvek rado pričaju o tome razmenjujući svoja i tuđa, još uvek živa sećanja. Svako ima neku svoju priču. Lepu, ružnu, manje ili više uzbudljivu, neko ta iskustva doživljava krajnje lično dok ih drugi rado smeštaju u neki politički okvir koristeći ih kao argument „za ili protiv” nečega. Iskustva su realna, taj život se nije desio tako davno da ga se niko ne seća pa se politička zloupotreba pre ili kasnije pretvori u grotesku, kao što i inače naša stvarnost često biva. Smešna budu tumačenja i objašnjenja nekih zvaničnika, smešna je lažna ozbiljnost na licima tih klovnova, ali su tragična iskustva sa njima pa i njihove namere doživljavamo sa najvećom zebnjom. A kakve su im namere? Ko to može da zna kad su sve ispričane priče i planovi nerealni i tragikomično nepotrebni. Pa šta onda hoće?

Hoće baš ono sa početka – da svi budemo isti. Za početak, da svi razmišljamo isto. Svaki psiholog bi rekao da je to nemoguće, jer svi smo kao ljudske jedinke različiti i posebni. Nema to veze, kažu oni, sve će se „upodobiti”. Svako vreme nosi svoje pa je i ovo već na samom početku donelo neki novi model izražavanja, a među prvim zapaženim izrazima je baš taj – upodobiti. Upodobiti, kaže rečnik – učiniti podobnim, sličnim ili istim. Taj izraz je u političku upotrebu ušao u vreme osvajanja vlasti u Vojvodini što nije čudno, jer te različitosti koje čine bogatstvo i ponos Vojvodine, jedan ograničeni um nije mogao pobediti nikako drugačije nego upodobljavanjem, uslovno – silom. Znači, nema veze što smo mi svi različiti ima da se to sve izjednači, isto obuče, isto misli, isto govori, isto piše… i sve isto. Upodobiti, postrojiti, ustrojiti i vladati.

Onda, bilo bi poželjno da se svi isto oblačimo, a za to imamo rešenje ne neku kreaciju iz fioke modnog kreatora iz sada već dugogodišnje prakse. Zgodni su oni maskirni motivi na odeći, a ta vrsta odela je pogodna za sve – i za njivu i za grad. U upotrebi je još od devedesetih. Lako se održava, a i ne mora, na tom šarenom uzorku fleke se uopšte ne vide. Treba samo podeliti zadatke modnim kreatorima da osmisle modele za žene, decu i ostale. Na primer, za gej-populaciju maskirno odelo u roze-pink-bež kombinaciji fantastično bi se primilo. Bilo bi to kao onaj BEKO pokušaj iz 70-tih. Malo ko se priseća da je krajem 60-tih i ranih 70-tih Beogradska konfekcija (BEKO) na tržište plasirala modnu liniju pod nazivom „Partizanska bluza” koja je bila zapravo modifikovana verzija kopije vojnih uniformi sivo maslinaste boje. Uz to su se nosile sive pantalone i siva rolka, a i koja bi druga boja bila prikladna za tu kombinaciju. Rokerski „odgovor” bio je: levis farmerice i „vijetnamka”, imitacija koja je podsećala na američke uniforme iz ratova na Dalekom istoku ili nešto duža vetrovka „tankerica” koja se kao i „vijetnamka” kupovala u Trstu. Taj slabašni pokušaj modne militarizacije, bilo da je fomalan, kreiran u BEKO verziji ili je uvezen iz Trsta, bio je neka vrsta reakcije na studentske proteste širom Evrope pa i kod nas. Tu je bio i još neugašen, a opasan dah slobode sa Vudstoka koji se nepredvidljivo približavao preko Atlantika. Ništa se tu nije desilo slučajno pa i ova današnja najava militarizacije nije slučajna. Imamo pravo da verujemo da je neko sve to pažljivo analizirao i sa nekim smislenim ciljem se upustio u ovu marketinšku avanturu. U suprotnom, teško nama sa takvim idejama, a i sa takvim ljudima.

Ne bi bilo loše organizovati i dodatnu obuku negde u prirodi, na primer. Ono staro, kamp, šatori, bez kupatila i kupanja, jelo iz kazana, sve to bez telefona i TV-a… E, to ne znam, još to mora da se vidi, kako to mislite bez kompa i telefona? Ta vrsta obuke jača duh zajedništva i izjednačava nas u tim skromnim uslovima u kojima se odvija. Ujedno oni koji je dožive i prežive postaju jači, brži i bolji. Da počnemo sa decom… Kažu da deca tako brže sazrevaju i budu bolji ljudi. U prevodu: upodobljavaju se od malena. Ja znam jedan bolji način. Deca se skupe ispred kuće, na sredini nekog ravnog zemljišta bez trave iskopaju malu rupu, iz džepa izvade klikere i sazrevanje može da počne. Ako ne budu brži, jači i bolji biće svakako pametniji i bolji ljudi.

I ranije je bilo sličnih epizoda u vaspitanju i obrazovanju dece. Treba se setiti „Mirka i Slavka”, stripa za najmlađe u kome se dva dečaka „k’o matori” tuku sa okupatorima i domaćim izdajnicima, a sve u cilju oslobođenja naše zemlje od istih. Strip je bio vrlo popularan među decom pa su se u dečjim ratnim igrama često nazivali po tim junacima. Osamdesetih je sve to počelo da bledi, koliko zbog kontra bradate propagande toliko zbog suočavanja sa realnim životom i delimičnim povlačenjem države iz kontrole ekonomskih procesa pa smo „odjednom” bili suočeni sa visokom inflacijom i ostalim uzrocima i posledicama naše materijalne bede.

Nisu samo deca bili ciljna grupa ideologiziranog militarizma. Najduži raspust u školovanju upropašten mi je „studentskom” vojnom vežbom. Nekoliko dana pošto sam dobio diplomu o završetku srednje škole, stigao je poziv za tu bizarnu avanturu u kojoj smo, nas nekoliko stotina bili zatvoreni na 15 dana u kasarni na Bavaništanskom putu, a sve sa ciljem da naučimo nešto od veština koje će nam ne-daj-bože jednom u životu zatrebati. Desetak godina kasnije, dok sam kao pravi vojnik služio vojni rok koji mi je po definiciji sledovao, sve se ponovilo i mnogo gore, a kasnije još gore jer nisam mogao dobiti pasoš zbog nekih glupih pravila koja su određenim rodovima i vojnim specijalnostima još neko vreme po odsluženju uskraćivala putnu ispravu. Valjda je postojao strah da ćemo nekom tamo u belom svetu odati strogo čuvanu tajnu recepta za vojnički pasulj ili tako nešto. Toliko o građanskim slobodama i slobodi kretanja. Neko bi sada rekao – „Eto, to je ta komunistička diktatura”, ali mislim da te pojave ne treba razumevati baš tako. Teško se region kao ovaj naš i ljudi koji žive u njemu izvlači iz tog modela posmatranja života i rešavanja problema. Ovde se vekovima spava sa nekim oružjem pod jastukom. Učestali ratovi i burna istorija, mnogobrojne žrtve, gubitak domova i stalno bežanje nekud i od nekog… ne može to bez posledica.

Tako je to kod nas, a nekad je i mnogo gore. Zar nam nije dosta tih problema sa istorijom i ružnim sećanjima pa nam trebaju još i manipulacija i sumnjiva upotreba delova istorije u političke svrhe. Razumljivo je da se u periodu posle velikih ratova zadrže neki oblici oprezne politike prema susedima, velikim silama koje imaju sklonosti da „progutaju” male narode i ostalim iskušenjima nekih etapa burne istorije. Odličan je primer pozicija Jugoslavije u vreme Informbiroa i kasnije u vreme zategnutih odnosa između SSSR i SAD-a. Tada smo se elegantno ali mučno oslobodili od Staljina i njegovih brkova, ali su negde na političkom ili politikantskom nivou ostali brkovi u glavama. Tada su redovno održavane vojne vežbe, u školskim programima za sve nivoe osim za zabavišta i niže razrede (oni su imali Mirka i Slavka) održavana je nastava odbrane i zaštite. U svakoj firmi je postojao referent za narodnu odbranu ili tako nešto. Iako smo imali fakultet za narodnu odbranu, te poslove je obavljao oskudno obrazovan kadar. Vojna doktrina o naoružanom narodu dugo je bila u zvaničnoj politici uslov bez kojeg se ne može itd…

I kao što se sve ljudske tvorevine na ovom nesrećnom svetu posmatraju kroz ekonomske parametre, tako to rade i sa ratovima i vojskom. Ne može se tek tako izaći u javnost sa nekom nerazrađenom, a skupom idejom pa čak i da je u pitanju probni balon. No, pored onoliko rijalitija, progutaće narod i ove fekalne budalaštine. Svi parametri govore da je ideja o uvođenju obaveznog služenja vojnog roka neozbiljna. Nije sve jedno ni ko to iznosi u javnost. Da li će to biti čudno obučen „mali od palube” odbegle žene sumnjivih političkih namera ili neki čika u ozbiljnom odelu koji će navežbanim dubokim glasom to ispričati klincima koje čeka regrutacija pa sve ostalo i njihovim roditeljima koji strepe od novih ratnih avantura neke vlasti, za te klince je sve jedno. Groteska je u tome da ti klinci bolje od političara znaju kako će izgledati ratnik budućnosti, šta će raditi, kakvo će oružje imati i kako biti obučavan. Možda i neće morati da ustaje od svog kompjutera i biće na netu 24 sata. Tim klincima je i Rambo smešan, a ne neki lik u lažnoj uniformi sa kamenom facom.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)