Preobražaj

Objavljeno 06.01.2023.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 17 mins

Ja sam probisvet i propalica. Ta misao mi se nameće uvek sutradan posle pijanstva, dok glava buči a gadan osećaj u ustima od duvana i popijenog alkohola pri svakom izdisaju izbija u obliku prepoznatljivog vonja koji je legitimacija svake pijandure. Kajanje i neka vrsta odvratnosti koju osećam prema sebi postepeno nestaju kako mamurluk popušta i stvara uslove za ravnodušnost i mirenje sa sudbinom. Kad se glava razbistri, a stomak zavapi za hranom i kajanje i samoosuda potpuno nestaju. I tako do sledeće pijanke. Inače sam dobar i svestran radnik. Kad ošacuju moje snažno telo gazde me rado primaju na arbajt i nikad se ne pokaju jer su mi ruke vešte, a vedrina kojom zračim dobro deluje na ostale radnike, pa posao nikad ne trpi. Zato mi poslodavci opraštaju povremene terevenke. To opijanje dešava se obično jednom nedeljno kad nam isplate nadnice, doduše ne svaki put, ali dosta često. Ustvari onda kad mi na pamet padne moja zla sudbina. Sa jedanaest sam ostao bez roditelja. U istoj godini odoše prvo majka pa otac. Prihvatio me je stric, surov i bezosećajan čovek. Bio je veoma samoživ pa se tako odnosio prema svima u kući. Zapamtio sam dobro njegov kaiš, a boga mi i moja braća, njegovi sinovi. Ni kod majstor Svetislava, kod koga me je stric u četrnaestoj dao na zanat nije bilo bolje. Ovaj jednooki džin, kovač, svestan svoje fizičke snage i pozicije gazde, bio je izrabljivač i nas šegrta i dobrodušnog i ne baš pametnog jedinog kalfe koji mu je bio dalji rođak. Izdržao sam torturu tri godine, trpeo bih verovatno još, da nisam povalio majstoricu, šta sam ja kriv, htela je, a majstor nas uhvatio na jebištu, pa sam onako go kroz prozor iskočio pred gnevom razjarenog majstor Svetislava. Šta je bilo s majstoricom, nemam pojma, a i nije me briga. Otad, evo više od pet godina, lutam bez cilja od mesta do mesta, radim različite poslove i povremeno se opijam.

U ovo selo u Banatu, nije važno koje, stigao sam pri kraju zime i tu se zadržao jer će, kako sam čuo, kasnije biti potrebni radnici. Upravo tog proleća u selu počinju pripreme za izgradnju dve kuće za stanovanje od tvrdog materijala na mestu porušenih nabijača, smeštaj za dva sveštenika i plus zgrada svetosavskog doma sa velikom salom za okupljanje vernika u svečanim prilikama. Meštani su na sastanku crkvenog odbora odlučili da opeku ne kupuju u ciglani ukraj varoši, već da skupe mobu i dobrovoljnim radom ispeku ciglu na utrini pored sela. Po njihovom računu za taj poduhvat trebalo je spremiti sirove opeke za pet furuna cigle, što je bio ogroman posao, a trebalo je u isto vreme obavljati i neizbežne poljoprivredne radove. Da bi sve teklo kako su zamislili bila je potrebna ispomoć mobi, pa su morali da angažuju dodatnu radnu snagu, nadničare, koje bi plaćali iz crkvene kase. Odmah na početku, nas radenike su poslali na najteži deo posla, iskopavanje ilovače. Dok smo mi dirničili na iskopu zemlje, muškarci i žene iz sela su po određenom rasporedu smenjivali jedni druge svakog dana, tako da su jedan dan radili u ciglani, a tri dana bivali na njivama. Nedeljom se nije radilo. Ilovaču koju smo mi iskopali oni su zapregama izvlačili na plato ograđen zemljanim nasipom, tri sa tri fata i visine manje od po fata. Dovezenu ilovaču bi mešali sa vodom, a žene bi tu žitku masu prevrtale motikama i gazile bosim nogama. Tu sam se nagledao ženskih nogu, jer su suknje zadizale do pola butina i tako razgolićene upadale u gnjecavu masu do kolena. Muškarci bi drvene kalupe punili tim dobro izmešanim blatom i oblikovani čerpić bi se prvo sušio na suncu, a potom kad bi otvrdnuo slagali bi ga u „furune” spremne da se podlože i cigla ispeče.

Oko žena se najviše muvao i često zadržavao Emilijan koga su svi, ne zna se zbog čega zvali Trca. Trca, koji se, kako sam kaže a drugi potvrđuju, ženio šesnaest puta, smišljao je i dobacivao ženama kojekakve dvosmislene dosetke, kliberio se pri tome, a i same žene su se kikotale i odgovarale da se mane njih, jer šta će im kad su ga šesnajs puta puta manjivale žene, a zna se i zašto. Nije mog’o.

„Može Trca, može. Dođ’te, pa probajte”.

„Idi Trco s milim bogom”, uglavnom bi usledio odgovor i smeh žena uz odmahivanje rukom.

Ručavali smo za drvenim astalom sklepanim od dasaka prikucanih na četiri u zemlju nabijenih direka, zajedno, mi nadničari i seljani skupljeni u mobu. Trca i za vreme ručka ne bi prestajao da priča. Jednom je seo pored mene i obratio mi se tiše nego inače, ali dovoljno glasno da bi i žene čule:

„Jal, momak jel ti znaš da nisu sve pičke iste?”

„Ne znam”, odgovorio sam začuđen što mi ovako s neba pa u rebra postavlja takvo pitanje, ali Trca je to, šta možeš od njega da očekuješ nego tako nešto.

„Eee, sinovac, mi mislimo da su sve iste, al’ nisu. Imaš pičke preklapače, klokotuše, uspijuše, naprćene, drombuljaste, uvlakuše, obešene i razjapljene. Al moraš iz bliza da poglediš da bi i’ razlikov’o. Kad bideš kav ja moći ćeš pod prste da i’ oceniš i razvrstaš”.

„’Ajde Trco ne laprdaj. Ni te sramota? Mator čovek pa da tako laješ. Ima o’de i žena, drži usta”, prekine ga najstariji od kočijaša deda Sreta.

„Ju, ju! Sram te bilo, Trco”, uz smeh dobaci jedna od žena. Ostale su ispod šaka skrivale smeh, samo je Milica, pre neki dan sam joj saznao ime, spustila glavu i pocrvenela.

„Pa šta, kav da nikad nisu čule zotu reč, kav da one slušu samo knjiška pripovedanja, ovo je narodski, sočno i slatko da ti milina da izgovoriš i da slušaš”, ne predaje se Trca.

„Pu”, otpljune deda Sreta i ustane od astala. Nastane tišina i Milica digne glavu. Za trenutak su nam se pogledi susreli. Ona ponovo spusti veđe.

Milica je bila udovica od tridesetak godina sa troje dece, koja su je pratila svuda, pa i ovde kad bi dolazila na mobu. Najstariji sin, dečak od deset godina, Miloš, veoma živahno dete, vazda se muvao po ciglani i dospevao na neočekivana mesta, svuda gde bi ga radoznalo oko dovelo. Mlađi sin i trogodišnja ćerka su se, večito slinavi i kenjkavi, držali matere. Otac im je poginuo na neobičan način. Pregazila ga je sopstvena zaprega, kad je pijan spao sa sica kola. Jednom me je stariji Miličin sin Miloš oslovio za vreme ručka:

„Jel znaš čiko da ličiš na mog pokojnog oca? I mati kaže”.

„Može da bide”, odgovorio sam pomalo zbunjen, „ima slični’ ljudi”.

Najčešće je Milica radila u improvizovanoj kujni, tu na ciglani, gotoveći obroke za učesnike mobe i nas nadničare. Za taj posao je bila plaćena, a tek ponekad je kad bi se ukazala potreba, mešala i gazila blato sa ostalim ženama. Imala je najlepše noge. Butine kao mleko bele, bile su čvrste i oble, a ipak vitke, koža zategnuta i glatka, bez i jedne maljice.

Nepregledni redovi nasatice poređanog čerpića zauzeli su prilično veliki deo utrine. Odmah tu pored, počela je da niče furuna od prvo napravljenih, sad već dobro osušenih opeka. Svi smo osetili neku čudnu radost kad je potpaljena vatra koja će ponekad i čitavu nedelju plamteti dok se cigla ne ispeče.

„Daj bukače”, dovikivao je pomoćnicima deda Sreta i ovi su mu dodavali za tu svrhu odabrane snopove ogrizine koji su ubačeni u ložište podsticali plamen. Zavirio sam u unutrašnjost furune. Jara je živo lelujala plavkastim jezicima, a kad bi ubacili bukače crvenkaste iskrice zaplesale bi, uskomešale se i povremeno izbijale između tako poređanih opeka da je razmak između njih dozvoljavao prolazak vrelog vazduha i te iskrice iznosio čak do vrha furune, a onda bi se tu odmah iznad nje gasile i pomešane sa dimom nestajale u vazduhu. Tog ponedeljnika, dok sam mamuran huktao i svaki čas iz drvene čobanje gasio žeđ, ispod ašova na tri fata dubine, pojavila se voda. Sloj žute ilovače se tu završavao. Zemlja ispod propuštala je vodu i bila drugačije boje i strukture. Za vreme ručka, neočekivano, dok mi je iz tučanog kazana sipala vruć, mirišljav paprikaš, prvi put mi se obratila Milica sa samo dve reči:

„Zašto piješ?”

To je izgovorila tiho i pogledala me posebnim, pomalo tužnim pogledom. Zatečen, samo sam odmahnuo rukom i jedva procedio:

„Ne znam”, a onda se brzo udaljio, nekako posramljen i seo do deda Srete.

„Ne kopajte dublje, naišli ste na žilu podzemne vode, ako je izdašna će da poplavi jamure. A baš šteta, o’de je do sad bila dobra zemlja. Moraćete da se premestite”, rekao mi je deda Sreta brišući sede u stranu usukene brkove.

Već za nekoliko dana, veći deo tih stepenastih iskopina, na arheološko nalazište nalik, negde dubljih negde plićih, bilo je poplavljeno. Jata gusaka i pataka su se sa radosnom grajom zabelela na novonastalom jezercu. Premestili smo se i počeli da kopamo na drugom, pedesetak metara udaljenom mestu. Nastavio se opet isti, monoton i po vrelom suncu iscrpljujući posao. Osveženje bi posle napornog rada nalazili u vodi novonastalog jezera, gde je dubina na pojedinim mestima nadmašila visinu odraslog čoveka.

Za svetog Iliju nismo radili. Dok je napolju nesnosno pržilo, sedeli smo u birtu nas četvorica ispijali čokanj za čokanjom i duvanili. Ovde unutra bila je prijatna hladovina.

„’Oćemo anjc ili farbule?”

„Anjc”, postigli smo saglasnost.

Karte su se zašarenele na stolu, a oči nas igrača se zažagrile od uzbuđenja. Bio sam promenljive sreće, ali posle više uzastopnih „tropa”, brzo sam ostao bez nedeljne zarade. Ustao sam od stola.

„Gazda, jel može na crtu jedna krigla?”

Kafedžija samo klimne glavom i natoči mi pivo iz upravo otvorenog bureta. Seo sam za sto u ćošku i posmatrao muve koje su sletale na kariran čaršav. Besciljno su samo njima znanom logikom vrludale po stolu, a onda iznenada bez vidnog razloga uzletale.

„Mali Miloš se udavio u jamurama”, neko je uzviknuo kroz širom otvorena kafanska vrata. Nisam bio pijan. Tek malo đornut. Skočio sam i potrčao prema ciglani.

Voda se cedila sa zamršene kose, žućkasta i mutna. Svaku kap sam zapamtio. Glava mu je pala na jednu stranu, a oči bile sklopljene kao da spava.

Tamo, od sela trčala je Milica. U jednoj ruci je držala maramu. Pramen kose joj se izvukao iz punđe.

„Gde je moje dete? Miloše! Miloše!”

Pala je na kolena i zagrlila beživotno telo. Stajali smo bespomoćni i nemi oko nesrećne žene. Deda Sreta ju je dodirnuo po ramenu. Ustala je. Bludela je nakratko pogledom negde iznad naših glava, a onda, kao da se probudila iz nekakvog sna pogledala je okupljene. Kao da je pogledom tražila nekog. Oči su joj bile suzne kad je koraknula prema meni. Počela je kao čekićima, stisnutim pesnicama da me udara po grudima.

„Zašto on, zašto moj Miloš”, pitala je slomljenim glasom. Ućutala je. Ramena su joj se tresla od bezglasnog plača kad se oslonila na mene. Prigrlio sam je i tada se nešto dogodilo u meni. Pluća su mi se raširila od najezde snažnih a sasvim različitih osećanja. Tuga uzrokovana tragičnim događajem, pomešala se sa srećom i osećajem blaženstva jer eto i ja, kakav god da sam, nekome sam potreban. Da, od tog trenutka sam se promenio. Video sam svet drugim očima i zauvek ostao vezan za ovu ženu.

Ostavi komentar

  • (not be published)