Bila je Jovanka kao vidra, žeravica živa. Često je mati morala da je svetuje, opominje da pazi kako se vlada, nek utuvi u glavu, ne pristoji poštenoj devojci, švigarici, da pokazuje momcima da su predmet njenog interesovanja. Da bude smerna i uzdržana, jer šta će svet da kaže.
„Znaš mati, sramota me, al’ moram da ti se poverim. Nešto čudno se sa mnom dešava. Kad vidim lepog momka, neka vatra me zagreje, sva ustreptim, nešto me žažgolji, sise počnu kav, da me svrbe, a tamo dole… ne znam… ne umem da ti objasnim…”
Mati se trgla. Uplašila se.
„Ju! Nemoj da te neko čuje”, govorila joj je, svesna da se u telu ćerke probudila žena spremna za rađanje, željna muškog milovanja i poljubaca. „Svoju čednost čuvaj za muža. Kad se udaš vidićeš šta je ljubav. Dotle se pazi”, svetovala je majka, zabrinuto.
Još od ranije, eto ima već tri godine, mati Jovanki sprema štafir. Otkako su počele sise da joj rastu, otkad je joj se struk utanjio, a kukovi se zaoblili, otkad joj se javila prva perioda. Uredno mati ređa posteljinu, rekle, bluze, spavaćice, poneku ‘aljinu, heklane šustikle, vezene čaršave, ručno tkane ćilime i još koješta, al’ red je red. Jovanka ima starijeg brata i dok se Ranko ne oženi, o Jovankinoj udaji se u ovoj kući ne razmišlja. Nije na policu, ima da čeka.
Provodadžije, tetke, strine, ujne, koje uživaju u tom poslu da spajaju stasale momke, ponekad tek zapupele devojke ili već okasnele udavače koje su na putu da postanu usedelice, rastrčale su se po selu i okolini. I pronašle su dobru priliku. Bogata devojka, budućem svekru i svekrvi je odgovarala, a bila je i lepa, pa se i mladoženji svidela. Zna se i kome je pripadala zasluga za uspešno okončanje pregovora. Strina Sari, koja bi, zahvaljujući svojoj malo pre pomenutoj veštini, bila kadra da vodi i diplomatiju aktelne vlade. Tako su ugovoreni svatovi. Svečani čin venčanja između Ranka i Anđelije ima da se obavi o Đuređevu dne.
E, a sad da vam skrenemo pažnju dragi čitaoci, na nešto što je posebno važno za našu priču, imala je Anđelija mlađeg brata Mihajla.
„Jao kako je lep, kav uslikan”, uzdrhtala je Jovanka, dok je virila kroz prozor, a čipkana je firanga golicala po vratu. Slušala je o njemu i ranije od brata i starijih devojaka iz komšiluka. Stvarno je bio naočit, uverila se sad, dok su svatovi ulazili u avliju. Da, momak koji je u njoj izazvao opet onaj čudni osećaj o kojem je pričala materi, bio je Mihajlo, Miša Todorov, brat, od danas Jovankine snajke, Anđelije.
Nije Jovanka bila jedina koja je uzdisala za Mišom iz Perleza. Mnoge su Čenćanke, Farkaždinke pa i devojke preko Tise iz Titala potajno zamišljale budući život sa veselim lepotanom. Uopšte, svom ženskom rodu se Miša dopadao. Često se dešavalo da i mlade snajke i vremešne udovice pokleknu pred slatkim rečima koje su kao med tekle iz usta ovog bećara. Bio je Miša đilkoš, koji je bez pardona podizao ženske noge, kad god bi mu se ukazala prilika.
Ma koliko prema ženskinjama bio bezobziran kao ljubavnik, nije se znao broj devojačkih srca koje je slomio i pod noge bacio, postojala je jedna devojka koju je neizmerno voleo i kojoj je i najmanju želju ispunjavao, kojoj je opraštao svaki hir. Bila je to njegova sestra Anđelija. Koliko su samo puta pucale glave, a bogami ponekad i brisa senula, kad bi neko dvosmislenu reč pred njim izgovorio ili je nepristojno pogledao Anđeliju. Plašio se Miša bruke. Čuvao je nju i njenu čast k’o oči u glavi. Za njenu sreću, za nju je bio spreman sve da učini. Svi su to znali.
„Da mi čuvaš i poštuješ sestru, nemoj da se sigraš”, izgovorio je tiho, gotovo šapatom, Miša, kad je pred venčanje zetu Ranku predavao Anđelijinu ruku. Iako je to izgovorio u šali, Ranko je znao koliko Miša voli sestru, koliko su te reči zapravo ozbiljne.
Veselje je bilo u punom jeku. Rakija i vino su, kako se ono kaže, u potocima tekli. Zajapureni ratari su lepili novce na čelo svircima, kolo, sitno banaćansko se okretalo dok su seferini zveckali na grudima žena.
„Sitna kiša u prozore bije, više Anđa Todorova nije”, pevala je bećarac novopečena svekrva, a od nekud se pored nje stvori ćerka Jovanka sa porculanskim tanjirom u rukama o koji je lupala kašikom. Reski zvuk privuče pažnju svih, pa se i tamburaši okrenuše prema njoj.
„Zaova sam pa neka, koja nije nek’ čeka”, zapevala je Jovanka tananim, ali zvonkim glasom. Izdigla se na prste ljuljajući kukovima sa visoko podignutim rukama u kojima se belasao tanjir.
„Opa, vidi ti malu”, pomislio je Miša bolje osmotrivši devojku na koju do tad nije obraćao pažnju, „kol’ko može da ima godina? Šaesnajs’, sedamnajs’?”. Ulovio je devojčin pogled. Nasmešio se. Oči su joj zaiskrile, nije mu promaklo. Uto je Jovanka jako udarila po tanjiru koji joj se u ruci raspao. Podvrisnula je grleno i pogledala Mihajla pravo u oči hrabro, ne stideći se, gotovo izazivački. Signal je bio poslat. Miša je poznavao takav pogled i nije mnogo čekao.
„Dođi u baštu”, dobacio joj je tiho u prolazu.
Obrazi su joj zacrveneli. Ona vrelina o kojoj je majci nedavno pričala, zapalila joj je telo. Ni o čemu nije razmišljala. Uskoro se našla u bašti.
Ljubio je, milovao, govorio nežne reči. Vrtelo joj se u glavi. Ništa nije osećala ni grudve zemlje ispod leđa, ni vlažnu travu. Gorela je. Onda je osetila kratak bol, a zatim neizmerni užitak spajanja. Tambure su treštale u dvorištu, slavlje je bilo na vrhuncu.
* * *
Prošlo je tri meseca od svatova. Nije mogla Jovanka da dočeka slavu u Perlezu. Tad će ponovo da vidi Mišu. Ići će u goste svi. Otac i matera, Ranko i Anđelija i ona.
„Volem te Mišo, mlogo te volem”, govorila mu je pri kratkom susretu u letnjoj kujni, kad su se na trenutak našli sami. Zagrlila ga je, ponudila mu usne. On je pomilovao po leđima. Uzdrhtala je. Žmarci su joj se spustili niz kičmu. Pripila se uz njega celim telom. Kao da je njeno uzbuđenje obuzelo i njega. Ipak, blago ju je odgurnuo.
„Neko će da naiđe”, rekao je.
„Baš me briga. Volem te, udaću se za tebe”.
„Ne mislim još da se ženim”.
„Neka, čekaću te”.
„Opaa”, pomislio je Miša, „moraću da pripazim”.
Ali, bilo je već kasno.
* * *
„Uf, tako mi se jedu višnje”, kazala je Jovanka materi nekoliko dana posle perleske slave.
„Svašta, di da ti sad nađem višnje, bog s tobom, jedino da otvorim dunst”.
„Može. Jela bi nešto kiselo. Stalno sam gladna. Ponekad mi zajtra bide muka od gladi”.
Mati je čudno pogleda.
„Jel… a kad si zadnji put imala periodu? Kad si zadnji put krvarila tamo dole?”.
„Paa, pre svatova”, prisećala se Jovanka.
„Juu, crna ja! Crna ti kćeri. Pa s kim si bila, nesrećnice?”.
Jovanka je sagla glavu.
* * *
„O, otkud ti zete?”, upitao je tast Ranka, „baš si žurio, kobila je sva u penu. Šta se desilo?”.
„Di je Miša?”, upitao je ne odgovorivši Ranko.
„Eno ga u štalu, čisti kod marve. A šta će ti?… Ajd unutra. Kako su kući?”.
Ranko bez reči zaobiđe tasta i uputi se u štalu.
„Jovanka je trudna. Kaže da je tvoje”.
„Šta pričaš Ranko. Otkud…”, onda zaćuti, „ona je ’tela… pa, bilo je samo jedared”.
„Dal jedared il’ dvared, nema veze. Moraš da je uzmeš”.
„Ma, neću još da se ženim…”
„Il’ ćeš da je uzmeš il’ će da pukne bruka. I ne samo u našu kuću. I u vašu. Ne uzmeš li Jovanku, ja ću da oteram Anđu. I da znaš da je i ona noseća… I ja moju sestru volem, ne samo ti tvoju”.
Mihajlo je ćutao i u rukam stezao vilu. Tišina. Čulo se kako krave žvaću. U dvorištu je zalajala kera.
* * *
„Opasna je ova Čenćanka, Jovanka Todorova. Zauzdala je Mišu. Ne juri više suknje. Sedi kući i sigra se sa sinom”.
„Ni ga ona zauzdala, neg je on ister’o njegovo kad mu bilo vreme, a ne k’o neki što pod stare dane idu u švaleraciju”, komentarisali su ratari uz duvan i špricer u bircuzu.
E ko će ga znati. Dal ga Jovanka zauzdala, il je on svoje istero na vreme, il je pak na njega uticala ona mala ucena u štali. Možda je sve to zajedno od Miše đilkoša napravilo domaćina.