Bumbarov let

Dušan Genc
Objavljeno 06.03.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 4 mins

Z-z-z-z–z-z-z-z… Lelujavi zvuk se čuo čas slabije, čas jače, kako su se krugovi povećavali ili smanjivali, a onda se pojavio on. Bumbar. Ni ružan ni lep. Za razliku od svojih rođaka elegantne pčele i vižljaste ose, pomalo dežmekast i neugledan u žuto-crnom trikou, sleteo je na cvet ne mnogo lepog čkalja. Nekako se nervozno nakašljao i popravio frizuru, ogledajući se u kapima jutarnje rose sakupljenim u pazuhu lista.

„Pa, naravno”, pomislio je. „Ne mogu da se merim sa lepotom bubamare ili bilo kog leptira, ali ipak, zašto je ona ruža koja me je mamila prekrasnim mirisom i bojom toliko nakostrešila svoje bodlje kad sam hteo da sletim? Hmm, ipak mi se to učinilo. Bodlje joj služe da bi se odbranila od ljudi, ne od nas”, zaključio je.

Jeste. Istine radi, jednom ga je cvet maslačka zamolio da ne sleti na njega. Rekao je da se plaši da mu se ne slomi cvetna drška, prevelik je i pretežak on, bumbar, neka ide drugde… Sletao je on u Turskoj na zumbul, u Japanu na trešnjin cvet, u prašumama Brazila na orhideje. Visibabe su posebna priča – on dole, a ona gore. Ali šta smeta. Uživanje nije manje. Hehe. Najlakše mu je bilo sa cvetom suncokreta. Nikad se nije bunio, niti pravio kiselo lice. Praktičan je on, suncokret. Važno mu je samo da što pre stigne do neke salate, ili utakmice…

Malo se primirio i oraspoložio, i već zaboravio na ružu, a onda ga opet ophrvaše turobne misli. Eto, čak ni Kasijus Klej ga nije pomenuo u onoj čuvenoj rečenici: „Oblećem oko tebe kao leptir, a ujedam te kao osa”. Pa se setio kad je, privučen bojom i lepotom latice, sleteo na smrdljivak, ili ono, na groblju, kad je zabio nos u plastičnu lalu. Nije ovo prvi put da je depresivan, ali danas ga je baš pritislo. Čitao je negde, ili gledao na televiziji, u Južnoj Americi, postoje cvetovi mesojedi. Izgledaju lepše i mirišu zanosnije od najlepše ruže, namame te, a onda ham. I nema te. Lepa smrt. Odlučio je. Dosta mu je ovakvog života. Odleteće u Južnu Ameriku i naći će cvet koji će mu prekratiti muke.

Već je, ne osvrćući se, zamahnuo krilima, kad neko doviknu:

„Hej! Sačekaj, stani!”

Osvrnuo se. Prema njemu je trčao čičica duge brade sa okruglim naočarima na nosu i mahao nekakvom sveskom.

„Nije kraj sveta. Imam ključ za tebe. Drži!”

Kakav ključ, šta će mi ključ, pomisli bumbar, ali ipak zastade. I iz sveske zaista ispade ključ. Violinski.

„Da vam se predstavim, gospodine bumbaru”, zadihano reče starac. „Moje ime je Nikolaj. Nikolaj Rimski-Korsakov”.

Od tada je bumbar živeo novim životom. Neumorno je leteo koncertnim dvoranama širom sveta i zujeći, bezobrazno virio u dekoltee dama u publici. Uživa u životu. Zavidim mu.

Crepaja, 16. oktobar 2016. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)