Lala, lovac na bisere

Dušan Genc
Objavljeno 29.05.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

„Čuo sam da želiš da me upoznaš”, bilo je u njegovim rečima i konstatacije i pitanja. Klimnuh glavom u znak potvrde i prihvatih pruženu ruku. Pogledah ga pažljivo. Nisi mogao da mu odrediš godine. Brada od nekoliko dana i tamna kosa sa ponekom sedom na zaliscima. Više od četrdeset, manje od šezdeset. Izabrao je čudno mesto za sastanak. Sastali smo se na kraju zadnje ulice, gde se asfaltni put pretvara u prašnjave dvostruke tragove nastale od mnogobrojnih traktorskih točkova sa prašinom prekrivenom trakom neugažene trave u sredini.

„Ja sam lala, rođen u ovom selu, ali me je bilo svuda, po celom svetu, a najmanje ovde”, govorio je neodređeno pokazujući rukom uokolo.

„Dete banatske ravnice na južnoameričkim Andima, u sibirskim tajgama, afričkim savanama, na pacifičkim koralnim ostrvima… He, he”, uz neizbežan osmeh, pogledao me je pravo u oči kao da proverava dejstvo svojih reči. Polako smo zašli među tamnozelene zasade kukuruza koji su se smenjivali sa ponekim požnjevenim žitnim poljem kad mu se kao čarolijom u rukama stvori kožna duvankesa i poče da zavija cigaretu.

„Hoćeš i tebi da zavijem jedan džoint?”, upita me osmehujući se. Odmahnuh glavom.

„Najbolje duvankese su od bikovskih muda, priroda ih izvanredno dizajnirala, a stane u njih sva sila duvana, a tek ‘trave’… he, he”, nastavio je opet se smejući. „A, o čemu hoćeš da ti pričam?”, zastade i povuče prvi dim. „Opušta”, prošapta kao da mi odaje najveću tajnu, „samo ne treba, kao i u svim ostalim stvarima koje ti pružaju zadovoljstvo, preterivati”. Opet klimnuh glavom u znak razumevanja, i iz pederuše izvadih diktafon.

„Je l’ mogu da snimam?”, upitah pokazujući glavom prema stvarčici u ruci.

„Naravno. Nemam nikakvih tajni. Naprotiv, želim sa svakim da podelim svoje iskustvo”.

„Voleo bih da mi pričaš o lovu na bisere”, rekoh, a u nastaloj tišini začu se „klik” kad sam pritisnuo „plej” dugmence.

„Tada sam bih zaljubljen u Joke, Holanđanku koju sam upoznao u Amsterdamu”, poče priču odbacivši opušak. „Bila je riba i po. Lepa. Volela da se zeza, ma šta da ti kažem. Ja se zatalabasio do ušiju. Da kaže u bunar… skočio bih. Osetila je ona to, ali je sve primala kao zezanje. Ceo život je shvatala kao zezanje. Nije volela ni o čemu ozbiljno da razgovara. Ljubav? Govorim joj o ljubavi, ona se smeje i ljubi me. U obraz. I šapuće mi: ‘Neću nikakve obaveze’. A uveče spava sa mnom. Jebe se k’o štuka. Otkida… Posle je nema nekol’ko dana. Ode bez reči, muva se sa nekim Englezima, da l’ se karala s nekim od njih, nemam pojma, slučajno se sretnemo, ona mi priđe, poljubi me i kaže im: ‘Ej, ćao momci odoh ja sa tulipanom.’ Tako me je zvala jer sam joj rekao kad me je pitala odakle sam, da sam lala iz Banata… Sedimo u nekoj diskoteci, pijemo. Naduvamo se đuskamo, ludnica. Pustio di-džej neku sentiš stvar i ona počne sama da igra. Podigla ruke, kao da je u ekstazi, zatvorila oči, zabacila glavu, uvija se kao da svršava. Svi zinuli. Priđe joj neki tip, uhvati je oko struka, ona njemu stavi ruke oko vrata. Privuče je baja, ona se pripila uz njega, oči joj sijaju od zadovoljstva. Ljubomoran sam, ali ćutim. Ne pokazujem. Njoj je sve to sasvim prirodno. Ja se jedem u sebi i mislim se: neće na dobro da izađe. Zatresk’o si se seljačino crepajačka, baš si budala. Kad se stvar završila, ona ladno otkači tipa dođe do mene, sedne mi u krilo gricne me za uvo i šapne mi: ‘Ne ljutiš se? Jel’da Lalo?’ U trenutku sam zaboravio i ljubomoru i ljutnju, milina mi obuze dušu. Topim se k’o puter. Volim je”. Napravio je kratku pauzu, kao da se nečega priseća, a onda nastavio. „Njena ideja je bila da idemo na koralna ostrva u Pacifiku. A tamo, jebote, raj na zemlji. Vazduh topao, miluje kožu, more čisto, plaže predivne. Romantika. Ne misliš ni na šta, opušten si, pored tebe žena koju voliš… Šta ćeš više? Jedno veče šetamo zagrljeni. S jedne strane talasi šapuću ljubavne priče, s druge strane muzika i žamor iz restorana i kafića. U jednom trenutku me ona povuče na stranu. Tattoo studio ljubičasta neonska reklama iznad vrata. Upada unutra vukući me za ruku i kaže majstoru da hoće da joj istetovira tulipan i ispod napiše Lala. Može kaže majstor, a gde? Na opšte iznenađenje, i moje, ona smakne suknjicu i gaćice onako, u jednom cugu, i pokaže mesto u preponi pored obrijane ribice…

Uživali smo dok je bilo love. Onda smo najebali, nismo imali ni za hranu. Muvao sam se oko pijace, fizikalis’o po celo pre podne, a to jedva dospe za klopu i prenoćište. Onda čujemo da se dobro plaća lov na bisere. Ne treba naka posebna ronilačka oprema. Samo maska i peraja. Roni se na dah. Uortačim se sa nekim lokalcem, lokerom, koji roni kad ostane bez love, izroni poneki biser i ode da pije po nekol’ko dana. Kaže: leči tugu. Ostavila ga žena. Naučim ja pored njega sve cake, i posle tri meseca usudim se da ronim sam dok se on utapa u alkoholu. Izvezeš se čamcem do mesta gde očekuješ da ima bisernih školjki. Staviš pojas sa olovom oko pasa da brže stigneš do dna, pojas je vezan konopcem čiji je kraj u čamcu, onda otkačiš pojas i u mrežasto džakče trpaš školjke. Može da bude opasno ako zaroniš preduboko ili ako se pojavi ajkula. Tako ti ja postanem pravi, pravcati lovac na bisere. Bio sam ravan po uspehu sa domorocima… A Joke, kad god izronim biser, Joke se radovala kao dete. Skakutala i pljeskala rukama, ljubila me sitnim poljupcima. Već smo imali priličnu zalihu bisera, vrednu nekoliko hiljada evra. Izronim jednog dana najveći biser do tada, skupocen, u obliku suze. Radostan, žurim da obradujem Joke, kad nje nema u stanu. A nema ni vrećice sa biserima. Nikad je više nisam video. Ne verujem da je pobegla zbog bisera. Verovatno sam joj dosadio. Otišla je negde, da sa nekim drugim uživa u životu”, bez prizvuka ljutnje ili razočaranja završi priču. „Jebiga, još uvek verujem u ljubav”, reče pogledavši me u oči, „i tragam za njom”. Onda se nasmeja. Bilo neke sete u tom smehu, ili mi se samo učinilo. Značajno podiže prst i iz košulje izvuče kožnu tračicu koja mu je visila oko vrata. Na tračici je bio okačen biser veličine palca u obliku suze.

Crepaja, avgust 2018. g.

Ostavi komentar

  • (not be published)