Naš Đoka

Nikola Petkov
Objavljeno 22.02.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Sitne laži su uvod u nestašluke raznih vrsta, od krađe komšijskog voća do švaleracije. One malo krupnije laži ozbiljna su priprema za neku veću štetu pa i kriminal. Iza svega možda stoji taština, pohlepa ili prosto način da se simpatičnim lažuckanjem popune šupljine u sopstvenom životu. E, takav je bio naš drug Đorde, naš Đoka – kako smo mu tepali. Ako ste pomislili nešto bezobrazno, pogrešili ste. Prema tom čoveku smo gajili iskreno prijateljstvo, drugačije nije bilo moguće.

Svakih par dana je u svojoj besciljnoj dokolici prolazio isti krug obilazeći poznanike, prijatelje i rodbinu. Usput bi zastajkivao i sa prolaznicima razmenjivao par rečenica, neke korisne novosti drugima nevažne, ali njemu dragoceni materijal za konstrukciju novih lažnih senzacija, neproverljivo uverljivih tračeva o poznatim i nepoznatim ljudima. Neko bi ga častio pićem i tek tada bi procvetao njegov raskošan talenat za vešto uklapanje fragmenata iz raznih priča, otpadaka iz tuđe prošlosti i naklapanja na temu koja je za stolom u kafani pokrenuta. Svi su znali da para nema i da jedva sastavlja početak i kraj i zato su u svom bezbolnom cinizmu dočekivali vrhunac njihovog druženja uz čašicu – pitanje „Gde su pare?”.

Tako bi on u jednom trenutku počeo da opipava džepove, da vadi nekakav novčanik i češka se po glavi. Onda bi sledio monolog – žalopojka na temu „odavde – donde” izgubljenih 100 evra ili nekakve krupne novčanice.

– Zamisli molim te, samo što sam izaš’o iz kuće pogledam u džep onako reda radi, tamo uvek imam 100 evra za nedajbože, dobro je, tu je. Al’ evo, dok sam doš’o dovde novčanice nema. Di može da mi je ispala? E pa da, kod trafike dok sam kupov’o cigare, onda sam vadio novce … Eto, sad moram da idem da je tražim.

Tako bi se skoro uvek završavalo druženje. Popili bismo par pića, on bi se mašio za džep da plati turu, kad tamo… Da je imao platio bi, plaćao bi celo veče, svi su to znali. Pa tako je i stigao u ovu fazu. A on, kao da je tim svojim predstavama i zabavnim izmišljotinama nadoknađivao nedostatak novca i plaćao i više nego što treba. Nekad bi izlazio iz okvira predvidljivosti pa bi priča dobijala interesantniji tok.

– Ej, ovo samo meni može da se desi. Juče se ćale i ja dogovaramo za vašar, te kupićemo ovo, te ono… i ja ‘ajde da vidim kol’ko novaca imamo da ne moramo posle tamo da zajmimo. Izvučem tabur, tamo smo unutra držali novce. Podignem onaj poklopac i imam šta da vidim – konfete. A treba da smo tu imali 5.000-6.000 evra. Ušli miševi i sve pojeli.

Vrhunac je bio kada je jednom slagao da je izgubio novčanicu od hiljadu evra. Njegovi drugovi su ćutali i zabrinuto klimali glavama da bi već sledećeg trenutka neko pozvao konobara i naručio novu turu. Njegov talenat za takvu zabavnu, nevinu laž neko bi danas poželeo, ali bi ga modifikovao i prilagodio političkim okolnostima. Bio bi to unosan biznis.

Narod kaže: ko laže taj i krade.

Verovatno je to istina, jer kada lopova uhvate on mora da laže da bi se izvukao tako da te dve profesije, lažovi i lopovi, jedno bez drugo ne mogu.

Biće da su jedino političari uspeli da spoje te dve „profesije”.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)