Kuda?

Nikola Petkov
Objavljeno 08.12.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Kuda ide ovaj poludeli svet, a kuda ćemo mi? Koliko god pokušavali da pronađemo neki svoj pravac, izgleda da nema drugog puta nego da krenemo za njim.

Iako u frustracijama izazvanim događajima iz poslednjih nekoliko decenija mislimo da smo nešto posebno, realno procenjujući – nismo. Nismo ni bolji ni lošiji od ostatka sveta. Desi se da malo „poludimo” i napravimo glupost, ali to se i drugima dešava. Dešavaju se mnogo gore stvari. Imperijalne sile su tokom prošlih vekova harale svetom, osvajale prostore iz strateških ali i materijalnih razloga, tražili naftu, zlato ili dijamante, tražili put za Indiju, opljačkali i pobili pola sveta i ništa. A na nas se ostrvili zbog Srebrenice, zbog Račka, Vukovara, Sarajeva… i ko zna čega još. Eto tako mi udaramo kontru pokvarenom svetu i izgleda da smo u pravu, a izgleda da su i oni u pravu.

Najgore od svega je što baš zbog toga ne treba da se preterano ljutimo. Svi drugi izgleda da bolje od nas znaju šta smo radili i kako nam se to olupalo o naše tvrde glave. Mi pobednici, mi koji smo u oba velika rata 20. veka bili na pobedničkoj strani. I ne kapiramo da je onaj prvi, tzv. veliki rat bio „korporativni” rat, zapravo malo veći prljavi, surovi i krvavi sukob koji je imao za cilj uspostavljanje nove ravnoteže u Evropi među velikim silama, na srpskom jeziku to se zove prekomponovanje. Naravno, taj rat je bio i promocija novih oružja za masovno uništenje – bojnih otrova, novih oklopnih i artiljerijskih oruđa i oružja. Zapravo je to bio kao neki uvod u onaj drugi, pravi veliki belosvetski sukob u kome smo žrtvovali mnogo i dobili mnogo. Mi, slovenski narodi na prostoru Balkana osvojilli smo više nego zasluženo ono što nikad nismo imali – zajedničku državu kojom smo mogli svi da se ponosimo pa makar da je to bio samo eksperiment velikih sila. Uspelo je to. Šta god da kažu, uspelo je.

Možda je to jedan od retkih ratova koji se nije vodio za teritorije i direktnu dominaciju nad prostorom i ljudima. Svi takvi pokušaji iz sredine 20. veka doživeli su neuspeh ili su nastavljeni drugim sredstvima što se moglo videti u kasnijoj blokovskoj podeli Evrope. Mnogim „Gedama” iz 21. veka neshvatljivo je upravo to što se drugačija definicija (prekomponovanje) granica nije ostvarila po nekom dramatičnom i krvavom scenariju neshvatajući da se taj rat vodio zbog nekih sasvim drugih, moglo bi se reći i uzvišenih razloga i da su granice tada korigovane da bi se situacija u Evropi malo očistila od potencijalnih žarišta i tako omogućio trajniji mir. Nije bilo prvi put u ljudskoj istoriji da se svet sukobljava sa agresivnim rasizmom, ali ta anomalija se u 20. veku transformisala u novu problematičnu ideološku matricu – fašizam. Svih ovih godina posle Drugog svetskog rata, svet se sa manje ili više uspeha suprotstavljao fašizmu. To su u suštini bile antiratne akcije, jer je fašizam u svojoj suštini konfliktna ideja. Mi smo rado isticali da smo ponosni na svoju slobodarsku, antifašističku prošlost. Kako je onda taj „Geda” preživeo? Kako to da su sve balkanske Gede preživele?

Za one zaboravne, Geda je onaj lik iz Balaševićeve pesme koji voli „tužne ruske ratne filmove” i kome treba „ratova i vojski”, ali njegove emocije verovatno nemaju nikakve veze sa našim slovenskim prijateljima na istoku. Pa onda nama Geda svaki čas napravi neku svađu i rat. Razlozi su različiti, a svode se uglavnom na izgovore. I gde je bio Geda svih onih godina? Pa tu je bio, među nama. Nije se krio, samo je kao neka sistemska greška iz svog mračnog ćoška posmatrao šta se ovde radi i u zgodnom momentu malo pogurao stvari. Stare metode, odavno oprobane i ovaj put su potpalile mali prljavi sukob na Balkanu, na terenu gde sve to uspeva preko očekivanja. I kao što se može videti, proces je još uvek u toku.

E sad, da li je baš taj Geda uvek kriv? Postoje krivci i žrtve, između se ponekad nađu saučesnici i svedoci. Mogao bi Geda da bude i saučesnik, a i svedok svakako. Ko bi onda mogao biti skriveni krivac? Ne zna se, a ka’će se znati – ni to se ne zna. Možda nikad. Geda je tu da prikrije, zataška, pronađe skrovište i jatake, da pokaže prstom na nekoliko mogućih „pravih” krivaca, da napiše memorandum, pismo, diplomu… sve što treba pa i presudu. Bez suđenja, naravno.

I najvažnije – Geda je među nama. Geda – to smo svi mi!!!

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)