Još malo pa penzija

Nikola Petkov
Objavljeno 25.11.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Penziju sasvim sigurno neću dočekati, ali prijatelji mojih godina koji sticajem raznih okolnosti odavno ne rade, žale se da sebe ne doživljavaju kao nekog ko više nije „upotrebljiv” u nekom radnom procesu. Kažu: da, ja jesam bolestan, fizički možda nespreman za napore, svi problemi koji su oduvek mučili ljude mojih godina su tu, ali ja se ne osećam kao star čovek. Osećam se kao četrdesetogodišnjak, a funkcionišem kao neko od 60-65 godina.

Kako se zapravo desi to što te prevari i kao posledicu proizvede onaj naš tradicionalni nesklad između želja i mogućnosti. Mislimo da svašta možemo, ali su nam mogućnosti krajnje skučene, omeđene erozijom telesnih sposobnosti, raznih nepovoljnih i ometajućih okolnosti, a nekad i intelektualnim kapacitetima ili zakonskim ograničenjima. Dočekali mi penziju ili ne, kada se približimo pomenutim limitima i sami osetimo da nismo ono što smo nekada bili. Valjda i poslodavci danas osećaju to isto pa u potrazi za radnicima traže mlađe, jače i zdravije. To je možda zato što sve te poslove valja uraditi „brže, jače i bolje”. Posledica je povećana armija nezaposlenih, a starijih osoba. Džabe struka, znanje i iskustvo kad ne možeš da uradiš to što treba da uradiš „brže, jače i bolje”.

Kako se oseća nezaposleni pedesetogodišnji inžinjer dok stoji za tezgom na buvljaku i prodaje neke krpe u pokušaju da preživi „tranziciju”. Bes, poniženje, sramota, nemoć. A misli da može još u svojoj struci da da, možda ne onako kao pre dvadeset godina, ali nije još za penziju. Ipak, nije radio osam-devet godina, ali nije svoj posao zaboravio, to se ne zaboravlja. Kao vožnja bicikla, tako je njemu proračun reduktora ili nešto slično. „Samo, kome to sad treba?”, misli nemoćno. I još da mu daju neku ponižavajuću platicu… a ovako, skupiće već da otkupi to malo staža pa u penziju. Ako se opet ne promeni zakon!?

Tako prolaze godine u stajanju za tezgom, stari se, oboljeva, ali to je borba. Prvo sa samim sobom, jer treba svako jutro sebi u ogledalu reći da možeš, hoćeš, a u stvari moraš. Treba svakog dana kada se vratiš kući ženi ispričati jednu te istu priču koju ona ne razume i opravdati nekako manju količinu novca koju si doneo kući. Ne ide više kao nekada, ljudi nemaju para, kako komšiji da ne dam na veresiju kad je on meni onda… pa dobro skupiću nekako za mesečnu kartu, pa može i on da ide stopom na fakultet kao ostali, pa ne mora baš sve knjige da ima, neka malo hvata beleške. I tako svaki dan. Godine prolaze, a mi ih ne vidimo. Neko ko sve sa strane posmatra, sigurno drugačije vidi, a mi smo kao onaj primer iz škole kada su nam objašnjavali Ajnštajnovu teoriju relativiteta. Ono kada se nalaziš u vozu koji se kreće brzo, a ti u nekom vagonu koračaš i onda sledi to objašnjenje o relativnosti svega i svačega. Samo, treba sve to „relativno” smestiti u naših izgubljenih 25-30 godina pa progutati glupa poređenja sa Ruandama, Somalijama, Grčkom, pa evo sad Španijom i ostalim unesrećenima.

Zamisli tako da putuješ vozom i sve ide svojim tokom. Prolaze sati, nižu se kilometri, gradovi, stanice, mostovi… a onda voz pun putnika stane na jednoj stanici i tu ostane. Vreme prolazi, a mi ne idemo dalje. I tako danima i godinama. Svi su već zaboravili na nas, a i mi smo zaboravili kuda smo krenuli. Mašinovođa, kondukteri i šef stanice kažu da im je javljeno da moramo ostati tu i čekati dalje instrukcije. Moramo čekati. Vreme prolazi, mi čekamo i starimo. Voz je u međuvremenu dotrajao i pokvario se, pa i da hoćemo i da nam je dozvoljeno, ne možemo dalje. Pa sada čekamo i da nam pošalju neki drugi voz. Život oko nas se nastavlja dok mi, zaglavljeni na toj stanici čekamo i starimo. Fizički propadamo, trulimo, a jedino čega se sećamo iz prethodnog života je ono sa polazne stanice. Ono malo dešavanja oko nas iz voza i stanice nije stvaran život. Imitacija je. Jer, ne možeš da živiš život sam sa sobom. Trebaju ti ljudi, treba ti svet. Nekada davno i sami smo krenuli u taj svet. To je kao da si se rodio i odmah te zatrpaju u rupu i kažu: sad to malo što si živ, dok imaš vazduha, maštaj, sanjaj… dok ne umreš. To ti je to.

Tako i mi, kao da smo u svoj voz ušli tamo neke 90-91. Ovih 25-26 godina provodimo zaglavljeni na nekoj usputnoj stanici koja je, na žalost za mnoge bila i krajnja. Pa smo tako pored našeg voza napravili i groblja, ma šta groblja, prave masovne grobnice. Starimo, ali smo duhom ostali mladi, u onim našim godinama u kojima smo bili te 90-91. Zato još imamo snage da se malo smejemo na svoj račun.

Veseli, duhom mladi „penzioneri”. I umrećemo mladi. Nećemo imati vremena da ostarimo.

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)