Ogledalo

Dušan Genc
Objavljeno 31.01.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Već tri dana telefon je nem. Prvo sam strpljivo čekao, spreman da na prvi zvuk skočim i javim se. Sutradan sam se besciljno muvao po stanu pretvoren u uvo. „Sad će”, vrzmalo mi se po glavi. Pogledao bih na sat i seo na ivicu stolice. Ništa. Otišao bih do kupatila i dok je voda šumno ispirala šolju, učinilo mi se da je telefon počeo da zvoni. Požurio bih u dnevnu sobu, ništa. Utišao sam televizor i odsutno buljio u ekran, dok me kasno uveče nije ophrvao san. Ujutro sam se probudio, sav u znoju i pomislio: „A šta ako je noćas zvala , a ja nisam čuo zvono?” Za doručak sam pojeo parče bajatog hleba i konzervu sardine. Plašio sam se da odem do prodavnice, jer baš tad bi mogla da me pozove. „Da nije telefon u kvaru”, pomislih i digoh slušalicu. „Tu-tuuu… tu-tuuu”, oglasi se signal za slobodnu liniju. Okrenuh Damirov broj.

„Daaa”, javi se Damir.

„Ee, ajd pozovi me, izgleda da mi telefon ne radi, pa proveravam”, i spustih slušalicu. Telefon zazvoni.

„Radi?”, upitno će Damir.

„Radi”, odgovorih i zalupih slušalicu.

Stajao sam nekoliko trenutaka neodlučno, a onda pođoh u kupatilo da obrijem trodnevnu bradu i ostavih otvorena vrata. Pogledah se u ogledalo, a onda, zabezeknut, još jednom. Mog odraza nije bilo. Štipnuh se za obraz, da ne spavam slučajno. Budan sam. Šakom obrisah ogledalo, da nije zamagljeno. Nije. Vidi se tuš kabina koja mi je iza leđa, ali mene nema. Prestravljen strčah niz stepenice i umalo se ne sudarih sa komšijom.

„Kuda tako žurno komšija?”, pratile su me njegove reči, a ja bez odgovora zalupih ulazna vrata i siđoh na ulicu. Sa strahom bacih pogled na prvi izlog i ugledah iskrivljene odraze automobila i prolaznika kako promiču, ali sebe ne. Obuze me neopisiv strah, i nesvestan ičega oko sebe potrčah niz ulicu. Trčao sam bez cilja, potpuno praznog uma, sudarajući se sa prolaznicima koji su se osvrtali čudeći se. Nesvestan proteklog vremena, tek na periferiji grada usporih korak. Nastavih dalje. Iza poslednjih kuća, na livadi pored železničke pruge, ugledah nekoliko ispregnutih kola sa arnjevima, pored kojih su sapeti mršavi konji čupkali gustu travu povremeno tresući duge vratove. Stara Ciganka izboranog lica, sa štapom u ruci, pazila je da negde ne odlutaju i odbijajući dimove iz lule, pokaže mi put kola.

„Idi tamo”, promrmlja ne vadeći kamiš lule iz bezubih usta. Kao omađijan poslušah je i u sledećem trenutku nađoh se kod vatre oko koje su sedeli nasmejani muškarci i žene vodeći žustar razgovor. Buljuci dece trčali su okolo jureći psa koji im je neprestano izmicao. Kad su me ugledali, razgovor zamuče, i jedan po jedan počeše da ustaju, prvo muškarci, zatim žene, i uputiše se put kola. Ostala je samo mlada Ciganka, koja je štapom džarala vatru ispod kotlića iz koga širio miris kuvanog mesa.

„Sedi”, reče mi i pokaže na neveliki drveni tronožac. Gledala me je crnim krupnim očima, kao da želi da mi pročita misli i reče: „Pričaj.” Zbunjen, razmišljao sam kako da počnem. Odakle?

„Ne vidim se u ogledalu”, istresoh reči.

„Ha, ha, ha. Ti boluješ zbog neuzvraćene ljubavi”, nasmeja se devojka i posegne za mojom rukom. Uhvatila me je za šaku i okrenula dlan na gore. „Omađijala te je. Neprestano misliš na nju”, govorila je i kažiprstom pratila samo njoj znane linije na mom dlanu. „Grešio si, nisi pratio unutrašnji glas, otišla je. Moraš da je zaboraviš.” Onda mi je svojom rukom pokrila dlan, i ponovila: „Moraš da je zaboraviš.” Polako sam ustao i zamišljen krenuo prema gradu. Posle desetak koraka se okrenuh i začuh kako je zabačene glave zapevala tužnu cigansku romansu. Kao iznikli, njeni saplemenici je okružiše i pridružiše joj se u pesmi. Muškarci promuklim baritonima, a žene mekim altovima. Stajala je u sredini kruga ruku izdignutih prema nebu, a duga bela haljina, bez bretela skupljena ispod grudi, lako je lepršala, kao da hoće da otrese cvetni dezen koji ju je ukrašavao.

Do večeri sam lutao, a onda pođoh u stan. Još na stepeništu začuh zvonjavu telefona.

„Ja sam”, začuh dobro poznati glas.

„Znam”, odgovorih i spustih slušalicu. Stajao sam zamišljen kraj telefona, a onda uđoh u kupatilo i ne gledajući u njega, strgoh ogledalo sa zida. Svom snagom ga bacih na pod, i ono se raspršta u desetine manjih i većih komada. Sagoh se. Na svakom od komada ugledah svoj lik.

Crepaja, 26. jul 2017.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)