Novinarska branša u zemlji Srbiji dočekuje 3. maj, Svetski dan slobode štampe (medija), anestezirana, stondirana, zombirana, umrtvljena i uspavana. Tražeći uzroke ovakvom stanju, svakom od nabrojanih prideva mogli bismo dodati prefiks – auto. Baš kao što stoji (al‘ ne pristoji) u pojmu autocenzura, najopasnijoj „autoimunoj” bolesti moralnih i zanatskih standarda, koja je učinila da srpsko novinarstvo – uz nekoliko časnih izuzetaka – proizvodi uglavnom nečitljivo, negledljivo i neslušljivo medijsko smeće. Potpuno treći problem otvorio je nestanak one osobine uspravne kičme i čistog obraza koju smo davno nazivali novinarska hrabrost, jer je taj temeljni model ponašanja – javna kuraž – iščezao iz opisa novinarskog posla, iz stava onih koleginica i kolega koji više nisu spremni da – zarad karijerne promocije, materijalnog dobitka i/ili statusa miljenika, glasnogovornika i medijskog besnog kera vlasti i/ili tajkuna – sportskim rečnikom govoreći, „startuju glavom tamo gde mnogi ne bi ni nogom”.
Nije nezajažljiv i perverzno prirodan interes „otuđenih centara moći” da kontrolišu glavne kreatore javnog mnjenja u nekom društvu ono što je upropastilo srpsko novinarstvo, jer niko ne može da toliko uništi neku profesiju koliko to mogu iznutra sami „profesionalci” koji je čine. Nema te ucene ili pretnje spolja, tog pritiska i javnog napada, koji može biti delotvoran ako mu „objekt” te radnje ne podlegne – drugim rečima, kada bismo sve medijske predatore držali na jednakoj dužini koplja od vitalnih vrednosti koje članove neke redakcije drže na okupu – bilo bi mnogo više časti, a mnogo manje nitkovluka u medijskom prostoru, time i mnogo više medija koji se odgovorno bave poslom, a mnogo manje pukih promotera patuljaka sa naslovnih strana sklonih da, hvalisanjem carevog novog ruha, zamagle činjenicu kako je car, zapravo, go. Najluđe – i najtužnije – od svega je to što je ta prodaja novinarske duše politikantskom ili tajkunskom đavolu najčešće dobrovoljna …
U tu grupu razoritelja društva i razarača elementarnih pravila korektnog javnog komuniciranja spadaju pomahnitali tabloidi, koji bukvalno svakog dana pomeraju granice budalaština i bedastoća kojima truju sivu moždanu masu ovdašnjeg lakovernog puka, a u čemu prednjači ona štampana novinska hartija koja sebe zove Informer – mada mu po količini duhovne bede za vrat dišu Kurir, Alo i Srpski telegraf; ali i emisije koje do perceptivnog aparata nedužnih građana Srbije stižu preko nacionalnih frekvencija srećne i ružičaste televizije i posredstvom nekada rado gledanog Studija B. Prvi korak u ozdravljenju medijske scene treba, dakle, da preduzmemo sami mi, novinari: kolegijalni i društveni bojkot tzv. kolega je potez koji se čini kao više nego logičan.
Na ovogodišnjoj rang-listi medijskih sloboda koju sastavlja organizacija „Reporteri bez granica” Srbija je, na spisku od 180 zemalja zauzela 66. mesto, što predstavlja pad od sedam mesta u odnosu na prošlu godinu. Pri izradi liste uzima u obzir nekoliko faktora: nasilje i zastrašivanje, stepen pluralizma, nezavisnost medija, medijsko okruženje i autocenzuru, pravni okvir, transparentnost i kvalitet infrastrukture koja podržava medijsku produkciju.
„Medijske slobode u stalnom su opadanju od kad je u maju 2014. na vlast došao Aleksandar Vučić, bivši ministar za informisanje u vladi Slobodana Miloševića, a tada je Srbija pala za 12 mesta – sa 54. na 66. Novinari u Srbiji su izloženi finansijskim i uredničkim pritiscima. Mediji koji kritikuju vlast, poput istraživačkih centara BIRN i CINS, nedeljnika „Vreme” i dnevnog lista „Danas”, čak su i mete javnih napada. Doneta su i tri zakona o slobodi informisanja koja ispunjavaju evropske standarde, ali nikad nisu stupila na snagu”, piše u ovom izveštaju.
Najbolje rangirana u regionu je Slovenija na 37. mestu. Jedno mesto iznad Srbije zauzela je Bosna i Hercegovina, dok je Hrvatska zabeležila pad u odnosu na prošlu godinu i nalazi se na 74. mestu. Kosovo se našlo na 82, Crna Gora na 106, a Makedonija na 111. mestu.
Norveška je najbolje rangirana zemlja u svetu po slobodi medija ove godine, a najgore Severna Koreja.
Od te boljke – urušavanja etičkih i zanatskih standarda – boluje, nažalost, i pančevačko novinarstvo. Sama po sebi, privatizacija lokalnih medija bilo bi srećno rešenje kada bi se na jednom mestu ukrstile namere novinara da javnost blagovremeno informišu o svemu važnom za život lokalne zajednice (i slobodno to komentarišu) – i vlasnika, da na, nikad nestabilnijem medijskom tržištu, zaradi koji dinar. Problem upravo i nastaje u namerama: dok se „Pančevac”, najstariji list u ovom delu sveta, još drži s glavom iznad vode, tzv. regionalna Radio-televizija Pančevo, predata na upravljanje naprednjačkoj bratiji, potonula je u glib najgore gebelsovštine i postala najobičniji servis za propagiranje neverovatnih uspeha Vlade AV, koje samo oni vide. Još gore, ova RTV stanica se koristi kao, sada već ozloglašena, hajkačka mašinerija protiv onih pojedinaca ili organizacija koje na bilo koji način stoje na putu ostvarivanja interesa naprednih radikala. Glavni i odgovorni urednik Miroslav Milakov postao je poznat u srpskim razmerama ne po svom osebujnom i prepoznatljivom novinarskom radu, nego zato što je pre skoro godinu i po dana, nakon što je ugledni kruševački biznismen Radojica Milosavljević formalno preuzeo vlasništvo, uslovio kolegama i koleginicama nastavak radnog angažmana popunjavanjem pristupnice SNS-u, na šta su mnogi – o nebesa – pristali. To mu nije bilo dovoljno, nego je krajem prošlog leta prvo poveo hajku protiv preduzeća „Almex” (koja je naglo zaćutala), a onda je ove zime i proleća bez ostatka pokazao umeće zloupotrebe medija kada je u krajnje neprimerenom kontekstu pravio „priloge”: o tribini zaštitnika građana, kasnije, o poseti predsedničkog kandidata Saše Jankovića; o Mariniki Tepić; o Pavlu Radanovu – sve do najnovije blamaže u serijalu o predsednici Višeg suda Stanki Simonović, koji još uvek traje. O neobjektivnosti i pristrasnosti „izveštavanja” tokom kampanje ne treba trošiti reči…
I ne samo to, južnobanatski naprednjaci su otišli bar korak dalje, osnivanjem neformalnog pula strogo kontrolisanih medija koji, osim kompromitovanog TV Pančeva, čine još i sajt juznibanat.rs – sa sedištem u Pančevu, TV Banat i sajt evrsac.rs iz Vršca, Televizija OK iz Kovačice i, pridruženi članovi – Radio BUS iz Kovina, BC Info i novine BC fleš iz Bele Crkve – uz svesrdnu pomoć sajta srbijadanas.rs. Oni uzajamno razmenjuju i ukrštaju vesti i izveštaje, promovišući jedni druge, pa se tako desi da TV Pančevo sazna sa sajta evrsac.rs šta se dešava na pančevačkoj deponiji. A svi zajedno se informišu od najbolje obaveštenog – sajta juznibanat.rs, koji je čvorišna tačka ove medijske mreže. Do komičnih situacija dolazi svaki put kada neki od ovih medija uputi pomenutom sajtu neku vest iz svoje sredine, a onda je skida (!) – dakle sopstvenu vest skida, uz napomenu „kako sajt juznibanat.rs saznaje”… Da li je potrebno reći da ove medijske kuće redovno dobijaju novac na konkursima za javno informisanje koje raspisuju jedinice lokalne samouprave, a čime će se sajt Pančevo si ti baviti u posebnom tekstu…
Na kraju, možda ovaj tekst treba shvatiti pre kao poruku i poduku novinarima: drage koleginice i kolege, nemojte dozvoliti da kojekakvi politikanti od vaših karijera – i od vašeg ugleda – prave krpe: budite svoji ljudi, a ne tuđe marionete; nemojte da se blamirate izvršavajući tuđu volju i prohteve; ne slušajte nadređene od kojih nemate šta da naučite; ne urušavajte profesiju dalje time što biste dozvolili sebi da urušite svoje profesionalno dostojanstvo; odbijte da izvršite svaki nalog koji nije u skladu sa vašim moralnim načelima; imajte svest o tome da čast i bruka žive dovijeka. Budite časni, zato…
